Ljubinka Bobić, diva iz reda Zmaja: Zvezda, bre, ko Merilin Monro

„Jednom mi je Nušić rekao da ću ja biti „ministarka“ . To me je začudilo, jer je tada Živku ministarku sjajno igrala moja prijateljica Žanka Stokić, za koju je Nušić tu ulogu i pisao… Tada sam mislila da Nušić cilja na moju udaju za neku visoku ličnost iz predsedništva vlade? A ono, Nušić bio vidovit“

Priredio: Ivan St. Rizinger

Jedinstvena diva srpskog teatra rođena je 2. januara 1897. u Kruševcu, u siromašnoj porodici kao drugo od petoro dece. Brat Miloljub Bobić, učitelj, jedan je od 1300 kaplara i nosilac Albanske spomenice. Otac Vladislav, obućar, bio je iz Srema, a majka Jelisaveta iz Struge. U Kruševcu je završila osnovnu školu. Na priredbama u školi je deklamovala, a odmalena je ispoljavala smisao za glumu i smatrala da je rođena za tu oblast i da se umetnost ne može naučiti. Njen talenat otkrio je Branislav Nušić dok je čežnjivo gledala ka teatru u jeku Velikog rata 1915. godine u Skoplju gde ju je porodica poslala kod rođaka.

Kada se preselila za Beograd učila je samo tehniku – balet kod Klavdije Isačenko, pevanje kod g-đe Binički, dikciju kod Zlate Markovac.

Pozorište ju je privlačilo i svojom upornošću postaje član Narodnog pozorišta i život posvećuje glumi. Nikada se nije udavala. Imala je romanse sa direktorom „Politike“ Vladislavom Ribnikarom, piscem Milošem Crnjanskim i pesnikom Radetom Draincem.

Tokom okupacije odbila je da zaigra Dorinu na premijeri Molijerovog “Tartifa” u zimu 1942. godine, obavestivši upravu pozorišta da pod okupacijom neće igrati. Incident nije promakao Nemcima koji su je, kao nekadašnju specijalizantkinju u berlinskom i bečkom pozorištu, pozvali na razgovor da obrazloži svoju odluku.

Nakon što im je bez okolišenja rekla da „ne želi da zasmejava srpski narod dok se mrzne, gladuje i gine od okupatora’, nastavila je da u siromaštvu deli sudbinu svog naroda.

Tokom duge karijere tumačila je najrazličitije likove, a nenadmašnom se smatra njena interpretacija Živke u komediji “Gospođa ministarka” Branislava Nušića. Mada sama Ljubinka Bobić je smatrala da je tu ulogu još bolje od nje igrala Žanka Stokić. Upravo ulogu Živke ministarke odigrala je na sceni Narodnog pozorišta, 226. put samo mesec dana pre smrti.

I, ne iznenađuje da je Nušićeva Živka koju je Ljubinka Bobić zaigrala u oktobru 1964. godine kao penzionerka, u 67. godini, njena životna pozorišna uloga. Kritičari se slažu da za takvu ulogu, i uopšte uloge „Nušićevih žena” glumica mora da ima „telo i lice i za tragediju i za komediju”, ali i izražen ljudski karakter. Isprazne ličnosti Nušićevi likovi prosto sažvaću i ispljunu, pretvarajući svaku predstavu u nespretan amaterski pokušaj.

– Jednom mi je Nušić rekao da ću ja biti „ministarka“. To me je začudilo, jer je tada Živku ministarku sjajno igrala moja prijateljica Žanka Stokić, za koju je Nušić tu ulogu i pisao… Tada sam mislila da Nušić cilja na moju udaju za neku visoku ličnost iz predsedništva vlade? A ono, Nušić bio vidovit.

Ljubinka je svoje likove često oplemenjivala nepredvidivim detaljima, pokretima, tonovima govora… Ono što poznavaoci domaćeg pozorišta i filma naglašavaju je njena geneza od tumačenja uloga jednostavnijih, vragolastih likova do složenijih i dubljih, dramskih uloga. Ljubinka je bila poznata i po svom nekomformističnom duhu i boemskom načinu života.

Tokom svoje karijere Ljubinka je napisala i pet dramskih tekstova, od kojih je komad pod imenom „Porodica Blo“ stekao ogromnu popularnost. Napisala je i dva komada za decu: „Rista Robinson“ i „Rista sportista“ koji je premijerno izveden 15. januara 1939. u dečjem pozorištu „Roda“. Sastojao se od pet slika sa baletom i pevanjem. Adaptacijom ovog komada nastao je istoimeni strip za koji je Ljubinka sa Mićom Dimitrijevićem pisala tekst, a crtež je radio Momčilo Moma Marković. Prvi nastavak ovog stripa izašao je 28. februara 1939. godine u prvom broju „Politikinog zabavnika“, a poslednji nastavak u 17. broju 25. aprila 1939.

– Danas se najradije sećam kako sam u onom prvom ‘drvenom’ ‘Manježu’, koji je 1927. izgoreo kod Cvetnog trga, svojim vragolijama zasmejavala publiku, kao i potom u onoj novoj zgradi na Vračaru, koju je Stupica posle oslobođenja upropastio. Gledajući u tim sentišmentiš ulogama u meni tek rođenu zvezdu, zaljubio se u mene do ušiju tadašnji mladi i lepi direktor ‘Politike’ Vlada Ribnikar. Eh, kako smo se lepo provodili, a bogme bio je i galantan čovek, niko kao on nije umeo da me obraduje poklonima. A ja sam tada bila glumica-luksuz, nisam se džabe divila Marleni Ditrih… Međutim, taj moj tadašnji veliki prijatelj Vlada Ribnikar nije mogao da me kupi poklonima i skupim provodima, nego je to zaista bila lepa romansa… A tada je ceo Beograd bio zaljubljen u moje vragolije i nestašluke, pa što ne bi i Vlada Ribnikar, gospodsko dete… Sad mi je od svega ostala jedna naša romantična fotografija: ja i Vlada Ribnikar u Košutnjaku zajedno s mojom sestrom Pelom, u društvu novinara Lole Dimitrijevića – pričala je setno o danima slavna Boba pred kraj života.

Miloš Crnjanski joj je izjavljivao ljubav, a o rastanku sa pesnikom Radetom Draincem je ovako govorila:

– Nije išlo, jer sam ja bila, bre, zvezda ko Merilin Monro i stanovala u palati, vodila luksuzan život, a on zahteva da ostanem ko golubica na njegovoj jadnoj mansardi punoj knjiga i slepih miševa. I još traži da samo sa njim odlazim u pozorište i odbijem one nestašne uloge po kojima sam postala čuvena, da je ludovao tadašnji Beograd. A bio je i mnogo ljubomoran. Jednom, zbog neke korpe cveća dobijene ne sećam se ni od kog obožavaoca, udario mi šamar, hteo da me prebije ko mačku. E, tada je bilo sve gotovo.

Penzionisana je 1960. godine. I nerado je pričala o svojim penzionerskim danima. Nije ih prihvatala…

– Ko je, bre, penzioner, kad i dalje igram „ministarku“, pa u tolikim filmovima, a onda laprdam i sa novinarima. Bre, samo budale mogu glumce, lekare i vas novinare da penzionišu! Jeste, oterali su me pre petnaest godina „po sili zakona“, što se u kulturnom svetu ne radi na prečac. A ovde samo ako vrediš, kada smetaš svojim talentom i predanim radom našim večitim protekcionašima i podobnim, odnosno „prepodobnim“ mediokritetima, jedva čekaju da te se otarase! Oni, kao da ne shvataju da meni nije važna ni davno dobijena Nagrada za životno delo, ni nacionalna penzija, nego mi je uvek bilo najvažnije da igram za svoju dragu publiku. To me najviše vraća životu, zdravlju, raduje i na neki način podmlađuje. Zato i dalje prkosim, igram i ne priznajem tu odvratnu reč – penzija! Bila bih najsrećnija ko Molijer, ili meni dragi učitelj Pera Dobrinović, da umrem u pozorištu. To bi mi bila nagrada ravna onoj za životno delo. Je l’ vam jasno!

Neke od nagrada koje je tokom života osvojila su na festivalu jugoslovenskog igranog filma u Puli 1957. – nagrada za najbolju žensku ulogu u „Pop Ćiri i pop Spiri“, kao i Sedmojulska nagrada Republike Srbije za životno delo 1961. Filmsku i televizijsku karijeru započinje nakon Drugog svetskog rata i na tim poljima ostavlja besmrtne uloge: Jelenka – Anikina vremena (1954); popadija Sida – Pop Ćira i pop Spira (1957); Sara Padavicki – Diližansa snova (1960); Živka Popović, ministarka – Gospođa ministarka (1966)…

Preminula je 3. decembra 1978. u Beogradu i sahranjena u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Ulica u Lazarici nosi njeno ime, a nedavno je postavljena i njena bista na Trgu glumaca. Poštanska marka sa njenim likom izdata je 2003. godine.

Godine 2006. ustanovljeno je priznanje za glumačka ostvarenja u oblasti komedije Nagrada Ljubinka Bobić.