Ljiljana Pavlović Ćirić među laureatima

Жири Бранковог кола (Ненад Грујичић, Иван Лаловић и Растко Лончар) донео је једногласну одлуку да овогодишња награда „Стражилово“, за укупно песничко дело, припадне Андреју Јелићу Мариокову, а за најбоље књиге објављене у Бранковом колу – Љиљани Павловић Ћирић за збирку поезије „Вез“ и младом песнику Димитрију Николићу за првенац „Сентименталитет“

Љиљана Павловић Ћирић (рођена 1983. године у Крушевцу, живи и ради у Варварину и Сталаћу) добила је награду „Стражилово“ за шесту по реду књигу поезије, „Вез“, која доноси огрлицу густих бајалачко-гонетајућих минијатура и ред дужих песмама у звуку и метру српског народног лирско-епског блага.

Тридесет три песме у књизи у знаку су анђеоског броја који најпресудније утиче на креативност и духовно просветљење представљајући симбол универзалне љубави. Књига „Вез“ Љиљане Павловић Ћирић доноси поезију која жели на оригиналан начин да интерпретира српску баштину, са много стваралачке радости и игре.

Она поседује моћ артикулисања затомљених и новостворених лексема, те способност трансформисања знакова и амблема традиције у нови степен израза кроз прерастање метафора у симболе. Обиље музичке супстанце у овим духовним творевинама подиже стилско-језички израз на високу степеницу певања у српском језику, каже се у образложењу стручног жирија.

Престижна награда „Стражилово постоји већ пола столећа и ужива углед признања са најлепшим именом у савременој српској поезији и књижевности. Међу досадашњим добитницима ове награде налазе се Перо Зубац, Крстивоје Илић, Данко Поповић, Луко Паљетак, Слободан Павићевић, Драшко Ређеп, Војислав Деспотов, Божидар Мандић, Анђелко Анушић, Тодор Бјелкић, Ранко Чолаковић, Драгослав Дедовић, Валентина Милачић, Александра Мариловић, Борис Лазић, Милан Ракуљ и други.

Овогодишња награда „Стражилово“ свечано ће бити уручена 9. септембра, на „рајском Стражилову“ код споменика Бранку Радичевићу (рад вајара Јована Солдатовића), на 52. Бранковом колу, које ће трајати од 8. до 18. септембра у Сремским Карловцима, на Стражилову и у Новом Саду.

– Поезију пишем од најранијег периода школовања и награђивана сам још као дете на многим литерарним конкурсима. Објавила сам шест књига (пет књига поезије и једну драму у стиху). Међутим, моје интензивније бављење књижевношћу почиње од прошле године. Тада је, моја књига ,,Благо царице Радованице“ , награђена књижевном наградом ,,Србољуб Митић“. Осим поезије, пишем и драме, прозу и есеје. Моји текстови у области критике објављивани су у квалитетној књижевној периодици током последње две године, интензивније. Ове године имала сам то задовољство да две моје нове књиге буду објављене. За књигу ,,Без повезаче“ захвалност дугујем издавачу Дејану Спасојевићу (Издавачкој кући ,,Асоглас“ из Зворника) као и сарадницима: јереју Стевану Стефановићу, песницима Верољубу Вукашиновићу, Небојши Лапчевићу и колеги, Александру Ђорђевићу – ističe Љиљана Павловић Ћирић.

За другу књигу поезије госпођа Ћирић је захвална издавачу Ненаду Грујичићу (Бранково коло, Сремски Карловци) на препознатом таленту и одлуци да њен рукопис ,,Вез“ постане део Бранковог кола.

– Занимљиво је то да су обе књиге из штампе изашле истога дана, те сам обе са радошћу држала у рукама већ на ,,Јефимијиним данима“ у Трстенику. Најпре сам била мишљења да није добро да две књиге дођу у истој години, али, показало се другачије: Збирка ,,Вез“ донела ми је награду ,,Стражилово“ за најбољу књигу Бранковог кола у едицији Савремена поезија. Ова књига има укупно тридесет и три песме; подељене су у три циклуса, на једнак број песама, а све то виши, симболичко значење (о овоме је сјајан поговор написао управо Ненад Грујичић). Песме карактерише кратка форма, језички су врло иновативне (успеле кованице и јесу одлика моје поезије), а почивајуће на нашој традицији.

Љиљана верује да је жири имао заиста тежак задатак: упркос свим лутањима и струјама у нашој савременој поезији, и да има и даље изузетно квалитетне поезије и добрих (аутентичних) песника.

– Велика ми је част најпре бити део Бранковога кола, а потом и сазнати да је моја књига ,,Вез“ понела ласкаво признање које већ пола века сјаји над именом Бранка Радичевића – Стражилово! Велико ми је задовољство, с једне стране , али и задатак, са друге стране, да и у будућности наставим да оправдавам радом, трудом и залагањима у књижевности трајање добре и квалитетне песничке речи. Времена су променљива и нимало лака, али задатак правог песника је одолети књижевној (па и поетској) ерозији која прети неодрживом, непостојаном и слабом… Као што сам рекла у једној својој песми (из необјављеног рукописа): ,,Поезија је аутоимуна болест…“. Дакле, лека, највероватније, нема; симптоматика је врло различита, а од индивидуалног имунитета зависи хоћемо ли (и како и колико) одолети. Бити, постојати….трајати. Упркос ветровима, струјањима, пролажењу – закључује Љиљана Павловић Ћирић.

Ж. Миленковић