Licem u lice: Zoran Vasić – lovac na dobru muziku

Iako su nevesele 90-ete bile u toku, nekako se kulturni život i ponuda samog grada meni tada činila neuporedivo življom nego sve ono što se posle toga dešavalo… Tada je bilo nekako normalno da se baviš kreacijom – danas je neka normala da se baviš interpretacijom tuđih dela… Imao sam prilike da snimam bogoslovski hor Prizrenske bogoslovije u Bogorodici Ljeviškoj što je bilo jedinstveno iskustvo, s obzirom na akustiku takvih prostora

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Savremena muzička istorija kruševačke scene nekako je gotovo srasla sa njegovim imenom i nema tog njenog učesnika koji pre ili kasnije nije imao bliske kreativne susrete sa Zokom. Bio je direktan saučesnik u stvaranju dva najznačajnija ovdašnja rok imena XXI veka – grupa ZAA i Katabazija, pokrenuo čuveni studio „Košnica“, snimao ili bar na koncertima ozvučavao sva bitna imena srpske scene u poslednje dve decenije… A sve je zapravo krenulo iz jednog potkrovlja u Nacijama, sa ortacima koji su stvorili prvu veliku čaršijsku hip-hop grupu Neighborhood.

Kao i veliki broj tvojih vršnjaka divljih devedesetih bacio si se vrlo rano u grotlo muzike, tako stvarajući zid između sebe i užasa svakodnevice… Kako, zašto suštinski i sa kojim ličnim muzičkim kapacitetima si upao u sve to i čega se najupečatljivijeg sećaš iz tih davnih dana, eto prođoše već decenije…?

Zoka: Sećam se da sam kao klinac imao pored kreveta neki stari, čini mi se Filipsov kasetofon, koji je otac doneo iz Nemačke, imao sam par nekih ko zna sad kojih kaseta… ali mogao sam da ih presnimavam i snimam program sa radija. Čekao sam i lovio pesme da ih usnimim kako bih mogao da ih ponovo slušam kad i koliko puta hoću. Pojma sad nemam da ti kažem šta sam ulovio, ali to je bila jedna od zanimacija, slušati radio program i lov na muziku. Kasnije, roditelji su mene i starijeg brata obradovali solidnim muzičkim uređajem, a onda je brat ko zna odakle dovukao neke vinile, među kojima su se našli Azra, Leb i Sol, Dip Parpl, Juraja Hip, a i majka je umela da nas časti sa po nekim vinilom iz čuvene robne kuće „Beteks“, upečatljiv je bio Bajagin dupli lajv album. U porodici je uvek negde bila muzika. Pokojni deda i stric su svirali harmoniku, što se odrazilo na brata koji je takođe izabrao isti instrument, stekao formalno muzičko obrazovanje i bio veoma uspešan u tom svetu na raznim međunarodnim takmičenjima. No, ja sam se zalepio za, da je tako nazovem, popularnu muziku, energiju i emociju koju takve note donose. Zatim dolazi u dom jedna akustična gitara koju je stric pozajmio od svog prijatelja, a koja meni predstavlja ceo novi svet za otkrivanje. Sad kad razmislim najveći nalet zavisnosti kreće sa izlascima, koncertima, emisijom Alter Rok Ego i kad uživo doživiš snagu izvedbe tada veoma jake domaće rok scene. Sećam se čuvenog Rok Maratona na stadionu FK Napretka, mislim da je bio neki jubilej HI Župa, ali to je bio ozbiljan događaj koji je na nas klince ostavio neizbrisiv trag. Kasnije ti neki manji lokalni koncerti, na kojima je tadašnja 13-ica uvek bila popunjena i čuvena Rokoteka. Kad god je na ručno ispisanom panou u Gimnazijskom parku osvanula najava za neki koncert, trudio sam se da odem dosta ranije, na tzv tonske probe da ne bih propustio ni delić pripreme za magiju koja će se kasnije dogoditi. Iako su nevesele 90-ete bile u toku, nekako se kulturni život i ponuda samog grada meni tada činila neuporedivo življom nego sve ono što se posle toga dešavalo. Sećam se Kulturnog leta koje se odvijalo u „staroj muzičkoj“, i programa koji je bio toliko intenzivan da sam se osećao kao da propuštam jako bitne stvari ukoliko negde otputujem na odmor ili letovanje. Takođe jedno jako lepo sećanje veže me za pokojnog Čupu iz Niša (nekadašnji basista Galije – prim.aut.) koji je donosio ozvučenje, ako se ne varam, kako bi se neki bitniji koncerti dogodili, i mojih zapitkivanja oko miksete i šta koje dugme radi. Generalno, uvek si bio u dobro biranom društvu ljudi koji su cenili muziku, svi smo svirali instrument, svi smo slušali a kasnije i gledali Alter Rok Ego i danima prepričavali demo snimke koje smo čuli, svi smo pravili neke svoje pesme i skidali tuđe.

Osim što si se zanimao šta koje dugme radi vrlo rano si počeo da sviraš različite instrumente i stvaraš, čak istovremeno, sa grupama različitog usmerenja. Danas je gotovo nemoguće na ovako malom prostoru naći toliki procenat klinaca kojima je bavljenje umetnošću svojevrstan spas od duhovne pustinje…

Zoka: Nekako je tada ambijent u kome si slušao neku kvalitetnu muziku i pratio šta se dešava na sceni prirodno podrazumevao da je poenta na stvaralaštvu sopstvene muzike i pravljenju sopstvenog izraza. Pre svega razvijanje tih kreativnih usmerenja. Mislim da je bilo nezamislivo da se zaustaviš na pukoj interpretaciji. Isto kao što je tada bilo nekako normalno da se baviš kreacijom – danas je neka normala da se baviš interpretacijom tuđih dela (naravno u sferi popularne muzike). Danas nekako mu dođe normalno pitanje na konstataciju „aha ti si muzičar aha ok a gde svirate“. A pitanje nije usmereno u kom bendu sviraš nego „u kom lokalu i koliko puta nedeljno možemo da te čujemo“. Totalno iskrivljena slika. Tako je i meni saradnja i posvećenost različitim bendovima, uvek autorskim, stalno donosila neka nova znanja i veštine. Uvek me je interesovala uloga različitih instrumenta u tzv. zvučnoj slici koju bend pravi. Neretko se i dan danas dešava da kupujem neke instrumente ili uređaje kako bih došao do znanja kako rade i vrstu njihove upotrebe. Danas se nagomilao broj toga, valjalo bi obratiti pažnju na tu vrstu horderstva. Ali od kako se javila ideja da treba svirati sa različitim ljudima tj. napraviti bend, uvek je to bilo sa idejom da se pravi autorska muzika. Nikad nisam bio od onih koji umeju da za društvo i dobro raspoloženje prospu ozbiljan repertoar prepoznatljivih hitova koji svima prijaju, što ne znači da imam bilo kakvu odbojnost ka toj vrsti zabave… čak suprotno… super je i meni da uživam u takvoj razmeni energije, ali to nikad nije bilo nešto što me je privlačilo i gde sam video svoju ulogu kao nekog ko se bavi muzikom. Kroz različite bendove, baš zbog svoje radoznalosti, prihvatam totalno različite uloge. Krajem 90-tih pravim sa drugarima Neighborhood u kome sviram gitaru kao matični instrument. Bend je bio neki kros over hard-kor hip-hop usmerenja tako da je tu trebalo da se energično reži sa gitarama. Kasnije ista postava, sticajem okolnosti, postaje klasičan hip-hop bend za koji pravim matrice na računaru. Tu se otkriva ceo novi svet upotrebe kompjutera u odnosu na muzičko stvaralaštvo. Posle toga na mestu basiste sviram sa BubbleGun bendom novotalasnog ska usmerenja gde je totalno drugačija uloga instrumenta (tehničko-svirački ne previše različita od gitare) ali super izazov gde skupiš novi pogled na muziku. U međuvremenu, sa drugarima koji čine pomenuti sastav, stvara se ekipa Dub Orchestra u kojoj na trenutke sviram perkusije i klavijature u nekom početničkom i skormnog znanja obliku. To je bio mnogoljudni sastav iz koga se rađa nešto što je na mene ostavilo veliki pečat, a to je ZAA. Iskristalisala se ekipa ljudi koji su bili ozbiljni i spremni da se posvete muzici. To je podrazumevalo dosta vremena i odricanja od nekih standardnih stvari, ali posvećenost je nešto što je tu ekipu izdvojilo od drugih mojih saradnji. Sa bendom ZAA prva uloga mi je bila za miksetom, bio sam tonac i neko ko vodi računa o efektima. ZAA se naslanjao na rege usmerenje tako da je uloga tonca u takvom bendu bila poprilično živopisna i konkretna. Ovakva naslanjanja na različite uloge u različitim bendovima su u stvari dovela do prepoznavanja da je neka glavna crta koja sve to povezuje u stvari muzička produkcija. Uglavnom, za sve bendove sa kojima sam svirao sam bio zadužen i za pravljenje studijskih snimaka.
Što se tiče uporedbe nekad i sad, drugačije su okolnosti u kojima se funkcioniše. Ja sam, konkretno da kažem, zahvatio izdisaj tih nekih ružnih 90-tih, a sa druge strane neverovatno plodnih godina za autorski rokenrol. Sećam se da je bilo teško doći do kvalitetnih instrumenata. Verovatno su ljudi u kreativnom izražavanju videli beg od turobne realnosti, ali i svetske muzičke prilike su bile drugačije. Opet, koliko izolovani bili, uvek ima uticaja šta se dešava na svetskoj pozornici. Možda ne u tom procentu koji je nekada bio, ali danas itekako ima klinaca koji su ozbiljno posvećeni. Dosta se razlikuje način sticanja znanja i iskustva. Mislim da su ti klinci u ozbiljnoj prednosti, ali samim tim da im je dostupno dosta toga pa se tako i interesovanje i vrednovanje menja. Velika razlika je da danas svaka opština ima neki festival koji se bavi ovakvim zvukom, ali je nezgodno što je lajn ap tih festivala uvek isti i rezervisan za već etablirana imena.

Suosnivač si sad već legendarnog studija „Košnica“, snimio veliki broj albuma, rokenrol ali i duhovne, starosrpske muzike, radiš sa velikanima scene i gotovo uvek na točkovima, na relacijama Beograd-Požarevac-Kruševac uglavnom… Kloniran li si ti momče?

Zoka: Da, imao sam prilike da snimam bogoslovski hor Prizrenske bogoslovije u Bogorodici Ljeviškoj što je bilo jedinstveno iskustvo, s obzirom na akustiku takvih prostora. Sjajna generacija se pojavila u Prizrenskoj bogosloviji tako da na ideju njihovog profesora Dejana Ristića, koji je takođe Kruševljanin, snimali smo duhovnu i svetovnu muziku. Ta saradnja je na kraju iznedrila tri albuma u izdanju Raško-prizrenske eparhije, uz blagoslov episkopa Raško-prizrenske eparhije G. Teodosija. Na tom putovanju se i rodila ideja za Studio Košnica. Sa mojim prijateljem iz srednjoškolskih dana, inače odličnim fotografom Miljanom Miletićem, prilikom snimanja prvog materijala u Prizrenu, došli smo na ideju da spojimo audio/ foto-video studio i napravimo jedan multimedijalni prostor gde bismo realizovali naše, a i ideje klijenata. Svašta se dešavalo u tom studiju od snimanja multimedijalnog priručnika za Gorsku službu spasavanja, albuma andergraund autorske muzike, pa do starosrpske etno muzike. Najponosniji sam na činjenicu da su bendovi iz drugih gradova, pogotovo iz Niša prepoznali šta mogu da urade u Košnici, pa se i priča lepo širila. Malo je sve to stalo sa pojavom korone koja je usporila tu, da tako kažem, granu industrije koja je usmerena na druženje i ljudski kontakt.
Nakon korone dešavaju se promene na ličnom i emotivnom planu tako da put vodi za Beograd i Požarevac. Sledom takvih veza bivam angažovan u legendarnom požarevačkom Klubu KB, koji je jedan od ozbiljnih čuvara alternativne autorske muzike. U njemu sarađujem sa različitim etabliranim imenima domaće scene da bih kasnije sa pojedinima nastavio rad na festivalima širom zemlje i regiona. I da – sada je ta relacija nekako ustanovljena BG-PO-KŠ. Ja sam osoba kojoj prija promena i dinamičan oblik poslova, tako da u takvim akcijama mislim da se dobro snalazim.

Koji su tvoji kapitalni ciljevi u budućnosti, šta su neostvarene profesionalne ambicije?

Zoka: Pa verovatno kao i u bilo kojoj drugoj sferi rada, a to bi bilo usavršavati se, širiti krug ljudi sličnog interesovanja, probati neugroziti polaznu estetiku i nadati se da AI (veštačka inteligencija) neće uspeti da te zameni. Neostvarene profesionalne želje se stalno pomeraju kad ostvariš prethodnu, kao stepenice. Tako da na tom polju i nema nekog kraja ili ultimativnog cilja nego je uvek, korak po korak. A planove praviš i gledaš ih kako se prilagođavaju novonastalim situacijama. Nisam neki optimista. Lokalno, a i globalno društvo ne uliva neko poverenje. Tako da sa što manje stresa treba plivati u sadašnjosti, ali biti svestan odakle duva bura, a gde su dobre struje.
Glosa 1: Kad god je na ručno ispisanom panou u Gimnazijskom parku osvanula najava za neki koncert, trudio sam se da odem dosta ranije, na tzv tonske probe da ne bih propustio ni delić pripreme za magiju koja će se kasnije dogoditi.
Glosa 2: U međuvremenu, sa drugarima koji čine BubbleGun, stvara se ekipa Dub Orchestra u kojoj na trenutke sviram perkusije i klavijature u nekom početničkom i skormnog znanja obliku. To je bio mnogoljudni sastav iz koga se rađa nešto što je na mene ostavilo veliki pečat, a to je ZAA.