Licem u lice: Milan Nikolić, atomski kruševački kontrabasista

„Ljudi su počeli da me angažuju zbog toga što jesam“

Shvatio sam da umem da kontrolišem žice mnogo bolje nego da rešavam matematičke zadatke pa sam krenuo linijom „manjeg“ otpora… Mislim da je potreban poseban mentalitet da budeš basista, u smislu da osećaš i podržiš bend i muziku i to ljudima odavde polazi za rukom… Imao sam nekoliko situacija, uglavnom od starih ljudi, koji su mi dali do znanja da ne vole migrante po bilo kom osnovu, ali to je stvarno bilo retko… Izazov je preneti znanje i iskustvo mladim ljudima pogotovu jer se vremena menjaju i treba naći načina da im se sve to predstavi

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Uvek je bio ekskluzivan taj strogi centar Kruševca, privilegovanih balkona sa kojih su stanari „Češljeva“ i „Bisera“ za lepih večeri kibicovali ko to sve promiče korzom od Spomenika do Pozorišta i nazad.

A Milan je iz „Češlja 2“, neposredan i uvek dobronameran, pitom kakvi umeju da budu samo oni kojima je od rođenja preko puta bioskop, a u susednoj zgradi prodavnica ploča… Valjda negde tu leži i zanimljiva enigma zašto Milan nije bio Milanče, već postao i ostao Milanke?! Kritika ga danas opisuje ovako: „Publici je poznat kao muzičar koji se ističe iskrenim sviranjem i privlači uvek inovativnim muziciranjem – kako kolege muzičare, tako i slušaoce koji su željni kvalitetnog džeza.“

Prošlo je dosta godina od kada si se otisnuo u svet, baš uoči balkanskog „velikog praska“… I pored brojnih nedostataka Kruševac je bio grad uvek sposoban da svojim duhom inspiriše talentovanog čoveka da probija granice, najčešće one nevidljive. Šta se sve složilo u tebi i šta te inspirisalo da iz „Češlja“ kreneš u umetnost?

Milan: Fascinacija muzikom kreće mnogo ranije. Prastari gramofon iz 60-tih i ploče koje su roditelji imali. Raznorazne singlice, i ne sećam se šta je tu svega bilo, su me fascinirale. Pride brat od ujaka Vlada je već bio u nekim godinama i svirao je gitaru i bas i mogao sam da vidim kako se to radi. Kasnije, u vreme mog tinejdžerstva, Kruševac je bio kao neka oaza, filmski festivali, projekcije filmova na zidu robne kuće Deva i svirke gde se okreneš. Maja, moja sestra, je oduvek bila zaluđenik za muziku odličnog ukusa pa sam kroz nju, takoreći, bio u trendu. Ne znam već kako, ali sam završio u „Klubu 59“ i „Grizliju“, na dva mesta gde su se okupljali muzičari, uglavnom stariji od mene, baš zbog muzike koja je puštana. Kasnije se otvara i klub u podrumu Muzičke škole gde se bukvalno slavila muzika raznoraznim koncertima i naravno „iz konzerve“. Najbolji drugar iz osnovne pa kasnije i srednje mi je bio Aleksandar Đurović, gitarista sa kojim sam kasnije i otišao u Grac, i on je imao klavir i gitaru pa smo se kod njega skupljali, svirali i slušali ploče. Na kraju, veče bismo završavali Šopenom, pozdravili se i sutra opet. Fascinirala me je instrumentalna muzika i to umeće na instrumentima. Shvatio sam da umem da kontrolišem žice mnogo bolje nego, na primer, da rešavam matematičke zadatke pa sam krenuo linijom „manjeg“ otpora.

Zanimljiva je ta vaša „grupica“ koja se zajednički iz Kruševca otisnula za Grac, često ste raspuste, u tim ranim danima, koristili da odsvirate koji sešn u podrumu Muzičke škole, a verujem i da vam je bilo lakše dok ste svi bili u Austriji… Na kraju si tamo ostao samo ti…

Milan: Prvo je otišao Saša Mitrović, od koga smo u stvari uopšte i čuli da postoji džez akademija koja je pristupačna za nekog klinca iz Srbije bez sredstava, pa nas je on i ohrabrio i pomogao nam da se prijavimo i tamo u početku da stanemo na noge. Nešto kasnije nam se na kratko vreme pridružio i Dragan Stanković Stana. Da, te svirke u podrumu Muzičke škole su bile nezaboravne. Jovan Petrović i Dejan Milošević su se menjali na bubnju, a na klaviru je bio Marko Vukelić. Saša je još uvek u Gracu i dalje se bavi muzikom, predavanjem i dirigent je duvačkog orkestra.

Bilo je uspona i padova i velikog nezadovoljstva uglavnom samim sobom. Uvek u takvim trenutcima se desi nešto lepo što te natera da ideš dalje.

Tebe su, u međuvremenu, pominjali i kao bitnog člana rane faze rada grupe Hush…

Milan: Da to je bilo jako lepo vreme! U Kruševcu sam često svirao sa Easy Blues Band-om tako da sam pre odlaska u Beograd već imao pozamašan bluz repertoar, pa sam u prvo vreme upadao kao zamena u Di Luna Blues Band dok nisam upoznao Anu Popović i Raleta. Počeli smo da sviramo u triju u legendarnom bluz klubu Vox na Banovom brdu. Ubrzo nam se pridružio i Bojan Ivković na bubnju iz Vršca. Bili smo mladi i željni dobre svirke pa je bend brzo napredovao i često smo svirali, nekad i četiri puta nedeljno! Bajk skupovi, klubovi… svuda gde smo mogli! Ljudi su nas pratili na svirke gde god smo išli. Stvorila se prava komuna. Ana je u međuvremenu, kao što je opštepoznato, napravila svetsku karijeru i živi u Americi.

Nedavno, prebrojavajući uspešne Kruševljane u muzičkom poslu, ustanovio sam da zapravo najviše vrhunskih umetnika dajemo svetu baš na bas gitari – nakon legendarnog Japanca uz tebe su tu Banksta (Fish in Oil / Naked) i Madža (Eyot), a uz malo truda nabrojali bi bar još desetak njih… Imaš li tezu zašto je to tako?

Milan: Mora da je nešto u vodi! Šalu na stranu, mislim da je potreban poseban mentalitet da budeš basista, u smislu da osećaš i podržiš bend i muziku i to ljudima odavde polazi za rukom. Kao što je Bane pomenuo – svima, osim Neši, nam je zajednički imenilac podrum Deje Elektrona. Daklem voda, mentalitet i struja.

Kad se još u pubertetu odvojiš od kuće i u ratno vreme otisneš u, subjektivno gledano, neprijateljsko okruženje – šta očekuješ da će te sačekati i jesi li dolazio na početku života u Gracu na pomisao da digneš ruke od svega i vratiš se da živiš u Elektrončevom podrumu na primer?

Milan: Iskreno, imao sam nekoliko situacija, uglavnom od starih ljudi, koji su mi dali do znanja da ne vole migrante po bilo kom osnovu, ali to je stvarno bila retkost. Savet bilo kome ko napusti majku Srbiju i ode na strano govorno područje je da nauči jezik i kulturu, jer to mnogo olakšava proces integracije i jednostavno se manje stvari propusti. Kroz to što sam otišao, pored toga što sam stekao obrazovanje, upoznao sam gomilu prijatelja, muzičara, video puno lepih gradova, zemalja i prirode. Kod Deje se uvek navraćam. Nisam odavno, ali biće. Bilo je uspona i padova i velikog nezadovoljstva uglavnom samim sobom. Uvek u takvim trenucima se desi nešto lepo što te natera da ideš dalje. U jednom takvom trenutku sam dobio poziv da odem za Njujork i snimim ploču sa Igorom Bezgetom, drugarom iz Slovenije i na probama u Bruklinu upoznam Klemensa Marktla bubnjara iz Austrije koji nije učestvovao u projektu. On me je, nakon povratka, angažovao jer nije našao basistu za svoj materijal sa komplikovanim aranžmanima i tako je krenulo. Tako sam počeo da širim mrežu muzičara sa kojima sam kasnije sarađivao.

Jezik muzike rečitiji je od svakog drugog. Dosta godina si proživeo na Zapadu, studirajući i svirajući sa velikim imenima savremene svetske muzičke scene – ko ili šta je prelomno uticalo na tebe da prestaneš da sumnjaš u svoje sposobnosti?

Milan: Džonatan Blejk! To je bubnjar koji je u to vreme svirao sa Džonom Skofildom i stvarno ne znam kako smo uspeli da ga bukiramo za neko naše snimanje. Desila se totalna magija u kojoj smo bez ikakvog prethodnog dogovora stajali, kretali, menjali tempa sve kao jedan! I naravno to što su ljudi krenuli da me angažuju zbog toga što jesam. Kao mladunac se svako traži i okružen je istim takvim ljudima gde frustracije napadaju sa svih strana i to ume da koči i boli, ma koliko je to u stvari jako bitan deo procesa sazrevanja i onda sretneš nekog kod koga ne postoji znak pitanja šta ćemo sad već od tebe napravi boljeg muzičara i bez reči ti pokaže kako. To mi se desilo milion puta i jako sam zahvalan na tome!

Šta te je toliko privuklo baš kontrabasu, koji je za laike jedan masivan instrument oko koga čovek mora baš dobro da se potrudi u fizičkom smislu? Sećam se svirki velikog Miše Blama u podrumu Muzičke…

Milan: Miša, Branko Marković, ali u principu nije bilo jer sam nekog video nego sam shvatio da taj instrument koji sam svirao jednostavno nije davao pravi zvuk. Mislim na električni bas. Neću zaboraviti taj momenat kada nosim dvesta franaka i upravo izvađeni zvučnik iz pojačala kod Dragana Stefanovskog Točka da pokupim kontrabas koji je stojao u ćošku sa onim njegovim kaubojskim šeširom na vratu. Ofarban debelim slojem farbe za drvo i pored svega je imao predivan zvuk i to je bilo to! Ljubav! Veliki pozdrav Točku tamo gore!

I pored svih „belosvetskih“ izazova početkom prošle decenije odlučuješ se na jedan hrabar potez – povratak u Srbiju i prosvetni rad… Izazov ili nostalgija?

Milan: Da, 2012-te se otvara Odsek za džez i popularnu muziku na Fakultetu muzičke umetnosti i imam čast da predajem na istom. Većina predavača dolazi sa prestižnih stranih univerziteta i jako su angažovani i predani muzici i studentima. Izazov je preneti znanje i iskustvo mladim ljudima pogotovu jer se vremena menjaju i treba naći načina da im se sve to predstavi. Prvih šest godina sam i dalje živeo u Austriji a predavao u Beogradu, tako da sam 40 sati mesečno provodio u autu samo zbog dolaska na posao. Dve kuće, dupli računi i neprestana akcija su za nekog mlađeg možda opcija ali sam na neki način morao da odaberem. Nisam zažalio zbog te odluke. I dalje odem nekoliko puta godišnje na neku dužu ili kraću turneju i zadovoljim potrebe za koncertnim klavirima i publikom koja sluša.

Ne kažem da se ovde ljudima manje sviđa muzika, ali je kultura odlaska u klub drugačija. Situacija se polako menja tako da i u Beogradu niču neki *klaviri i otvaraju se nova mesta za svirke, pa se čak angažuju i inostrani muzičari! Ima nade uglavnom zbog entuzijazma ljudi koji vode te klubove.

* Klaviri – u smislu da klubovi ulažu u binsku opremu i sve drugo je bitnije samo klavira nema! E, sad se polako pojavljuju i to je bitna stvar jer je klavijatura samo bleda imitacija.

Imaš priličan broj učešća na albumima različitih svetskih i domaćih autora, sa oreolom velikog autoriteta u oblasti džez muzike… Da li su ti kreativne ambicije jednako tako razvijene da možemo jednog dana očekivati i neki tvoj kompozitorski materijal zapakovan u ploču?

Milan: Stalno ja nešto pišem, ali nekako do toga da to stavim na album još nije došlo. Mnogo dobre muzike se dešava oko mene tako da i ne osećam neku potrebu da to što pišem stavim u neku formu. U svaki bend se ulažem kao da je moj tako da me to zadovoljava.

Za kraj ti ostavljam da sa čitaocima podeliš šta je ono što te raduje, a šta te sneveseljava kad obiđeš klasičan kruševački krug, šta ti nedostaje, čemu se obraduješ…?

Milan: Grad se definitivno menja ali od one oaze kulture je ostalo jako malo. Ta Zakićeva ulica se pretvorila u centar neukusa. Loša i glasna muzika sa svih strana. Boli me da prođem njom. Lepo je videti da je „Grizli“ još tu i da postoje još nekoliko mesta koja neguju dobru muziku i kulturu – Džez klub, Zamajac… da pozorište još uvek radi. Grad izgleda lepo i sređeno, ali po malo bez duha. Ne znam da li sada postoji neko mesto kao što je za nas bio KUD „Abrašević“ gde je istovremeno vežbalo po nekoliko bendova i gde ste vi, malo stariji, održavali fenomenalne književne večeri. Nadam se da i sada postoje takva dešavanja, jer su meni u tim mladim danima puno značila.

Milanke iz „Češlja“

Milan Nikolić, jedan od najistaknutijih džez kontrabasista srpske i šire evropske džez scene, rođen je 1973. godine u Kruševcu.

Sa sedamnaest godina počinje da se bavi muzikom, a 1993. se seli za Beograd gde postaje član bluz benda Hush, sa kojim je, uz danas globalno poznatu gitaristkinju Anu Popović, nastupao po čitavoj Srbiji. Upisao je 1996. godine Univerzitet za muzičku i dramsku umetnost u Gracu u Austriji, na kojem je 2003. godine završio magistarske studije džez kontrabasa.

Za vreme i nakon studija svirao je sa mnogim velikanima džez muzike: Curtis Fuller, Benny Golson, Billy Hart, Kirk Lightsey, Jim Snidero, Walt Weiskopf, Harold Mabern, Vincent Herring, Eric Alexander, Antony Wonsey, Johnathan Blake, Seamus Blake, Sheela Jordan… Nastupao je na mnogim festivalima i poznatim klubovima: Burghausen Jazz Festival, Elb Jazz festival, Moscow Jazz Festival, Porgie and Bess…

Od 2012. godine je profesor kontrabasa na Odseku za džez i popularnu muziku na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, a član je i Seksteta Dragana Milovanovića, Drama Kvarteta, gde svira i električni bas i kontrabas, kao i Kvarteta Jovana Milanovića.