Licem u lice: Goran Stojiljković, „Britanac“ iz ulice JNA

– Kruševac me i dalje inspiriše –

Stričeva popularnost je bila ozbiljno ugrožena kad bi došao u Kruševac, jer su ga mnogi oslovljavali kao „Necin brat“ što ga je možda malo i nerviralo. Imao je divan glas, ali ja ga nikada nisam čuo kako peva… Slobodna Wožnja je uvek bila kao natezanje konopca, gde su obe ekipe bile u savršenoj ravnoteži. U jednom trenutku sam na jednom kraju konopca ostao samo ja, tako da je raspad bio neminovan… U Beogradsko dramsko sam došao na poziv tadašnjeg direktora Nebojše Bradića, koji je bio u misiji da od jednog godinama skrajnutog teatra na Krstu napravi savremeno evropsko pozorište

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Ima jedan lik u staroj osnovnoškolskoj lektiri „Družina Pere Kvržice“ poznat kao „Milo dijete“ i možda to ime najbolje opisuje Gorana „Britanca“, čoveka koji je od lidera sjajne kruševačke rok postave Slobodna Wožnja iz sredine ’90-tih dogurao do šefa marketinga legendarnog Beogradskog dramskog pozorišta…

Proveo si detinjstvo u samom srcu grada, okružen ljubavlju i pažnjom. Šta su ti ostale najjače slike i asocijacije na to danas davno vreme ’80-tih?

Goran: Svoja najranija sećanja na detinjstvo vezujem za ulicu Partizanskih kurira, gde sam živeo do svoje desete godine. Stan na drugom spratu, u zgradi prepunoj dece, sa pogledom na Jug Bogdanovu ulicu i fabriku hleba „Branko Perišić“, čiji me je silos uvek podsećao na čoveka sa šeširom. Granice mog istraživanja su bile omeđene trouglom – ulica JNA, Sinđelićeva ulica i zgrada SUP-a.

Ceo taj kraj je i tada bio prilično novoizgrađen i urbanizovan tako da je beton bio naše prirodno okruženje. Ono malo zemlje i trave smo koristili za omiljenu igru – kopanje i traženje svega i svačega.

Pošto su mi roditelji radili, uglavnom su me čuvale komšije ili starija deca po zgradi, a kada sam i sam dovoljno porastao i napunio četiri godine, čuvao sam svog najboljeg druga Nemanju koji je tada imao dve (kasnije basistu Wožnje i gitaristu Vitamina).

Sa 10 godina sam se preselio, ne toliko daleko ali ipak dovoljno da ne idem više u stari kraj, a u novi se baš i nisam odmah uklopio, tako da su moje rane tinejdž godine bile period usamljenosti u kome sam ipak uspeo da pronađem nešto što će mi celog života značiti – muziku.

Nije ti bilo teško da zabasaš u umetnost pored nadarene porodice koja te okruživala… Povukao si, ipak, najviše na strica, na spoj muzike i pozorišta. Koliko si kao klinac bio svestan Đuzine veličine, da li su ti se sviđali njegovi legendarni šlageri?

Goran: Ono na čemu, između svega ostalog, mogu da zahvalim roditeljima je da me nikada nisu primoravali i po svaku cenu usmeravali moja interesovanja po sopstvenim željama. Kao jedinac imao sam veću slobodu i vremena da istražujem i sam biram svoje afinitete. Majka me je naučila racionalnosti, skromnosti i požrtvovanju – kada sam se rodio još uvek je studirala, tako da je sa istom energijom morala da se posveti i jednom i drugom. Ako je ona bila zadužena za kućno vaspitanje, otac je bio za ono drugo – „gradsko“.

Necu dobro poznaje gotovo ceo grad, dobrim delom zato što je bio nastavnik likovnog u školi „Dragomir Marković“. Kada bi zajedno išli ulicom, nema ko mu se ne bi javio sa „dobar dan nastavniče“. Imao sam utisak kao da je ceo Kruševac išao u „Dragomir“ i uvek bih osetio ponos kada bi neki bivši učenik govorio o njemu, jer važi za jednog od najomiljenijih nastavnika.

Često je znao da me odvede u Umetnički atelje na Bagdali, koji je tada vrveo od slikara, umetnika i boema, mesto koje je odzvanjalo smehom, kucanjem čašica i lupanjem šahovskih figura o tablu. Naš kum, vajar Milivoje Mićić, koji će mi kasnije predavati u osnovnoj školi, je imao svoj kutak u ateljeu – obožavao sam da ga posmatram kako vaja biste pokojnika, a plač rodbine koja bi u sred te gungule, dolazila da ih vidi, je uvek bio znak da ga je baš pogodio.

Stric je retko dolazio u Kruševac, najverovatnije zbog silnih obaveza u Beogradu u to vreme. Kao mali nisam ni bio svestan njegove popularnosti, ali se sećam pustog grada uvek kada bi se emitovala nova epizoda „Pozorišta u kući“. Najranije sećanje na njega je neki „čika Đuza“ koji me vodi u obližnju samoposlugu, daje mi korpu i kaže da ubacim u nju šta god hoću.

Međutim, njegova popularnost je bila ozbiljno ugrožena kad bi došao u Kruševac, jer su ga mnogi oslovljavali kao „Necin brat“ što ga je možda malo i nerviralo. Voleo je da pešači, kao i svi sa očeve strane – deda je, na primer, do svoje 70. godine svakog jutra pešačio do Slatine i nazad, a kasnije, kada je „malo više“ omatorio, išao bi samo do Bagdale. Đuza je voleo i da ide na Jastrebac, pa smo često organizovali zajedničke izlete, postoji i jedan online VHS snimak takvog izleta kao dobar dokument o tom vremenu.

Kasnije smo, s početkom mojih studija u Beogradu, postali više bliski i porodično i profesionalno, pre svega kroz zajednički rad u pozorištu na mnogim predstavama. Imao je divan glas, ali ja ga nikada nisam čuo kako peva.

U hodniku uprave BDP-a, među slikama iz najpoznatijih predstava stoji i jedna strinina fotografija iz predstave „Mačka na usijanom limenom krovu“ – uvek osetim ponos kada prođem pored nje, jer na njoj izgleda baš onako kako je se sećam – glamurozno i vedro.

Kao gimnazijalac postaješ jedan od osnivača, kasnije će se ispostaviti, gotovo nadnaravne muzičke skupinu koja će sebe nazvati – Slobodna Wožnja… I pored kratkog postojanja ostavićete dubok trag u istoriji ovdašnje scene i ostaje velika žal što niste potrajali…

Goran: Slobodna Wožnja je nastala početkom 1993. kada smo Aleksandar Šargić, moj drug iz razreda i ja odlučili da zajedno napravimo lokalnu radio stanicu.

Imao sam jedan bežični mikrofon koji je imao veliki domet na FM talasima, tako da su svi iz komšiluka mogli na radiju da prate program tj. ono što pričamo. On se uglavnom sastojao od skečeva, gostovanja imaginarnih političara i izmišljenih reklama. Kada se stvorila potreba za muzičkim sadržajima, uzeli smo instrumente i počeli da improvizujemo jer u početku, nismo bili baš neki muzičari. Od tih muzičkih intermeca nastale su kasnije prve stvari Wožnje (Direktor, Crvena stena…).

Uskoro nam se pridružio Toma, Dejan na basu, Čola, Marka smo upoznali na našem prvom koncertu u Gimnaziji i odmah sutradan je postao član benda. Od samog starta smo se svojski trudili da ne pripadamo ni jednom žanru, niti bilo kojoj ekipi bendova koji su tada svirali u Kruševcu. Zato smo ponekad i nailazili na nerazumevanje i ignorisanje od strane ljudi sa scene, što nam je donelo malu ali odabranu publiku ali i mnoge podignute obrve lokalnih „kultnih“ muzičara. Inače, taj period sredine devedesetih je sa jedne strane, bio turobno vreme opšteg rasula svih vrednosti koje su nas povezivale i uz koje smo odrasli, vreme hiperinflacije i ratova, opšteg moralnog mraka koji se nadvio nad svima nama koji smo ipak odlučili da ovde ostanemo. S druge strane to je veoma plodno i čini mi se inspirativno vreme za kreativno ispoljavanje svega onoga što nam je bilo na mladoj duši, prvi bend, koncerti i snažna prijateljstva koja su se održala do danas.

Tumarali smo u tom mraku, u trouglu između Grizlija, Muzičke škole i Kulturnog centra tražeći i prepoznajući jedni druge po svemu onome što nas je razlikovalo, ali i bilo zajedničko. U jednom trenutku, po mojim istraživanjima, u Kruševcu su aktivno svirala 23 benda, što je za ovako mali grad impozantna cifra.

Stvari su se sa grupom baš zahuktale godinu dana kasnije kada smo izdali prvi album „Čudovište i kamenje“ za Metropolis i krenuli u promociju po Srbiji. Bilo je zaista neverovatno koliko smo za to kratko vreme muzički i žanrovski napredovali, a drugi album je trebao da bude kruna svega toga.

Pesme su bile spremne za studio ali nikada nisu snimljene zbog raspada benda. Slobodna Wožnja je uvek bila kao natezanje konopca gde su obe ekipe bile u savršenoj ravnoteži. U jednom trenutku sam na jednom kraju konopca ostao samo ja, tako da je raspad bio neminovan.

U to vreme sam upisao Pozorišnu i radio produkciju na Fakultetu dramskih umetnosti i više se fokusirao na studije, a ubrzo nakon toga je oformljen Vitamin, od četiri prijatelja koji su svirali u najpoznatijim kruševačkim bendovima: Scarps, Wožnja i Helikopter. Vitamin je bio odgovor i pogled na neko novo vreme, za koje se osećalo da dolazi i koje je zahtevalo i novu muziku. Probe smo držali u mojoj sobi, izbegavajući konvencionalne prostore kao što su garaže i podrumi. Želja nam je bila da stvaramo muziku koja ne bi imala ni vremensku niti geografsku odrednicu, muziku za koju nije moguće odrediti ni kada, ni gde je snimljena. Odsustvo bilo kakve ambicije da se „probijemo“ – izdajemo albume i snimamo spotove je blagotvorno delovala na harmoniju i dugovečnost benda koji, praktično i dan danas postoji.

Bend „od jednog čoveka“ Mladi Gorani je nastao iz potrebe da promenim svoju filozofiju da dobra muzika mora da nastaje kolaboracijom više individua, gde svaka od njih muzici mora da daje svoj originalni pečat. Sve te individue sam objedinio u svojoj glavi (zato i naziv Gorani) odlučio da sve komponujem i odsviram sam, ali tako da svaki pojedini instrument u grupi (bubanj, dva basa i gitara) zvuče kao da ih sviraju neki drugi muzičari sa posebnim stilom.

Prva pesma je nastala, snimljena i pretočena u video za samo nekoliko sati, a ceo album „One tree forest“ za 10-ak dana i objavljen je za nemačku kuću Large binocular records.

Marko Živić, koji ga je neverovatno cenio, je imao običaj za sebe da kaže da je „kineski Đuza“.

Danas radiš u Beogradskom drumskom, pozorištu koje bi, gledajući istoriju, moglo da se nazove i filijalom Kruševačkog. Čkalja, Rada, Đuza pa nadalje…

Goran: Da, jedno vreme su ga u šali zvali i Kruševačko dramsko pozorište. Jer, toliko je bilo kvalitetnih dramskih umetnika Kruševljana da nikako nisu mogli da zaobiđu ni Beogradsko dramsko. Teško je proći Pozorišnim trgom u Kruševcu a ne ostati zadivljen i ponosan na toliki broj glumaca koje je naš grad dao. I ne samo glumaca, već i reditelja, dramaturga, pozorišnih pedagoga i producenata. U Beogradsko dramsko sam došao na poziv tadašnjeg direktora Nebojše Bradića, koji je bio u misiji da od jednog, godinama skrajnutog teatra na Krstu, napravi savremeno evropsko pozorište. Tek što sam diplomirao na fakultetu, još uvek zelen, nisam planirao da dugo ostanem, možda do kraja sezone, tek da još malo osetim taj duh pozorišta i da krenem dalje u neke rizičnije poduhvate. Međutim, pozorište te brzo uzme pod svoje, došla je i sledeća sezona, pa treća, četvrta… na kraju sam dogurao do dvadeset i treće. Svaka nova premijera je novi izazov i priča za sebe, taj krug nikako da se zatvori i veoma brzo sam pozorište počeo da doživljavam kao drugi dom.

Neizmerno sam zahvalan svom stricu što nije želeo da ima apsolutno nikakav uticaj na ono čime se u pozorištu bavim, na okolnosti u kojima radim i njegovo nepomaganje mi je, u stvari, najviše i pomoglo. S obzirom da je u to vreme bio zaposlen u Ateljeu 212, sarađivali smo samo na nekoliko predstava koje je igrao u BDP-u i tek tada sam mogao da vidim i shvatim magiju i smisao njegove glume. Marko Živić, koji ga je neverovatno cenio, je imao običaj za sebe da kaže da je „kineski Đuza“. Uz Oliveru i Radeta Markovića on je nesumnjivo bio temelj i simbol onoga što se nazivalo „zlatne godine“ Beogradskog dramskog.

Znam da s puno ljubavi pominješ i tvoju pokojnu strinu, veliku Olgicu Stanisavljević i imam utisak da smo je malo skrajnuli u Kruševcu, ne apostrofirajući je kao jednu od najvećih ovdašnjih… A bila je.

Goran: Moja pokojna strina Olga Stanisavljević je takođe, kao i Đuza, izgradila veliku glumačku karijeru u bivšoj Jugoslaviji, pre svega u pozorištu i na televiziji, mada je delom bila u njegovoj senci, bar što se tiče popularnosti u rodnom Kruševcu. Zajedno sa njim je bila član ansambla Beogradskog dramskog i ostala je u njemu sve do kraja života 1987. Sećam se naših zajedničkih izleta u njihovoj vikendici na Rudniku, pamtim je kao vedru, otvorenu i veoma glasnu ženu, a njena pojava je uvek privlačila pažnju i podsećala me na sve one glumice iz klasične ere Holivuda. U hodniku uprave BDP-a, među slikama iz najpoznatijih predstava stoji i jedna njena fotografija iz predstave „Mačka na usijanom limenom krovu“ – uvek osetim ponos kada prođem pored nje, jer na njoj izgleda baš onako kako je se sećam – glamurozno i vedro. Sahranjena je u Aleji zaslužnih građana, dok je Đuza, na žalost, po želji svoje druge žene, sahranjen na drugom mestu. Kao glumački par, zaslužuju posebno mesto u kolektivnom sećanju Kruševljana.

Šta nam je ostalo nedorečeno – pozorišni život, muzički, kruševački…?

Goran: Nakon nekoliko godina pauze, ponovo se polako vraćam muzici – radim paralelno na nekoliko projekata – neki su vezani za prijatelje i saradnike iz ranijih bendova – radim sa Markom Đorđevićem, pevačem Slobodne Wožnje na njegovom kantautorskom projektu Markotik, a neki drugi će imati više dodirnih tačaka sa pozorištem i scenskom umetnošću. Vremenom me sve češće ima u Kruševcu, što zbog roditelja kojima sve više pomažem, što zbog prijatelja koji su ostali, a i zbog duha tog grada, koji je još uvek živ i koji me i dalje inspiriše.