Licem u lice: Dragana Debeljaković – lazarička osvajačica boja

– Kruševačku posebnost nisam našla u Nišu, Novom Sadu ni u Kopenhagenu –

Uspela sam da „pripitomim“ zelenu boju što je rezultiralo jasnijim pogledom na Bagdalu, Jastrebac, Ćelijsko jezero, a onda u koncentričnim krugovima dalje na sever, istok, zapad i jug… Ilustracije radi, prema indeksu percepcije korupcije Danska je na prvom mestu. Mnogo toga se zasniva na poverenju, kome mi, Srbi i Balkanci, zbog drugačijih istorijskih iskustava, i nismo naročito skloni… Svuda smo, u velikim gradovoma, kao što su Manila, Džakarta, Peking, Tokio, ili malenim ostrvima koja meštani ne napuste ni jedan put tokom svog života, sretali predivne, obične neobične ljude

Piše: Ivan St. Rizinger

Sjajna novinarka i rođena slikarka Gaga već deceniju i po, uz svog sjajnog Klausa, osvaja Dansku i svet, za ništa manje ni rođena nije tamo neke ’70. u, kako veli – najlepšoj Lazarici. Ovo je njena priča…

Kažu da slikari, valjda je to i prirodno, svet doživljavaju u intenzivnijim bojama od „normalaca“… U kojim nijansama, kad zatvoriš oči tamo na Severu, danas doživljavaš Kruševac? Ima li se šta sanjati o njemu?

Dragana: Ima. Uvek. Kad pomislim na detinjstvo pred očima su mi prvenstveno sunčani dani, osmesi, igra sa drugarima iz ulice. Od livade blizu moje kuće izmaštali smo savršenu plažu i plivali kroz travu satima, a onda bi smo se od plivanja odmarali gledanjem u nebo, tražeći priče u oblicima oblaka. Mislim da sam tu sabrala sve nijanse žute i plave. Sećam se slobode i širine dok sam sa još tri drugarice biciklom lutala po malenim i nepoznatim ulicama ne bi li istražila i upoznala grad.

Sad bih rekla da sam se tu, gledajući u bašte pune cveća, šarenilo fasada, u ulice koje su posebne svaka na svoj način, zaljubila u boje, shvatila da sve savršeno funkcionišu zajedno i da nema onih koje se ne slažu. Kiša, naročito letnji pljuskovi, sprali bi prašinu i pročistili vazduh pa bi te boje bile još intenzivnije i jasnije. A zimi sneg. Belina i čistina sa akcentima crvene na obrazima, ne samo dece već i odraslih. To je moj Kruševac i tako ga vidim i sada.

Obrazovanje me je odvelo prvo u Niš, u srednju umetničku školu, pa zatim u Novi Sad na akademiju. U nekom trenutku otkrivanje novih i po mnogo čemu drugačijih sredina učini da pomislimo da je trava zelenija tamo negde, ili da pruža više nego gradić iz koga potičemo. To je do izvesne mere tačno. Postoje zelena i zelena.

I ti gradovi su značajno uticali na izgradnju mojih stavova, snova i uneli mnogo boja u moje oči, srce i dušu isto kao i Kruševac. Ali ta zelena meni je u stvari samo teška za osvajanje.

Ja sam na akademiji provela dve godine slikajući zeleni svet zelenom bojom ne bih li je razumela i osvojila. Uspela sam da je „pripitomim“ što je rezultiralo jasnijim pogledom na Bagdalu, Jastrebac, Ćelijsko jezero, a onda u koncentričnim krugovima dalje na sever, istok, zapad i jug. Sve moje boje i ambicije bile su na relaciji Kruševac – Novi Sad. Ali, život je nepredvidiv.

Reč i slika idu zajedno, zar ne? Uživala sam da kao novinarka RTK i lista GRAD komentarišem izložbe, pozorišne predstave, gradske i prigradske festivale, susrete sela, naradno stvaralaštvo, a onda da sve te sakupljene boje pretočim na platno. U moju sliku.

Ipak, dogodilo se tako da me život odvede na, kako ti kažeš, sever, u Dansku. Kruševačku posebnost ja nisam našla ni u Nišu, ni u Novom Sadu ni u Kopenhagenu. Sve su to prelepa mesta u kojima se osećam kao kod kuće ali se ni jedan ne može porediti sa našim gradom i Kruševljanima. Svakom dolasku u Kruševac se neizmerno radujem.

Šta jedan visokoobrazovani klasični Danac, kao recimo tvoj Klaus, doživi u kontinuiranom susretanju sa našim mentalitetom, običajima, tradicijom, istorijom… Da li je i koliko moguće da se ove dve, tako različite i udaljene kulture, suštinski razumeju?

Dragana: Sećam se da je Klaus bio vrlo iznenađen patrijarhalnom, a on bi rekao i „mačo“ kulturom. Tako treba da se i izgleda i ponaša. Ovde se ne podrazumeva da su kuvanje ručka i pranje sudova ženski poslovi. Zato Klaus sa uživanjem na svom srpskom kaže „Ženo, skuvaj kafu“. Na poglede gostiju bi odgovorio „Zato sam se oženio Srpkinjom“. Tome sledi moje „Šta misliš zašto sam se ja udala za Danca?“

Naši običaji mogu da ostave veliki utisak na strance. Na pitanje otkud ja u Danskoj moj suprug je jednom prilikom odgovorio „Kupio sam je“ a ja sam dodala „Srce, nisi ti. Kupio me je tvoj brat“. Radoznali par više nije imao pitanja za nas. Mi smo u vezu uneli različite „prtljage“: istočnoevropski patrijarhalno socijalistički (koga nismo uvek svesni ili ga negiramo) i zapadnoevropski liberalno demokratski. Ja mislim da se oni odlično dopunjavaju, iako je tu neminovno bilo i sudara koji su tražili dugotrajne razgovore i pojašnjenja. Ilustracije radi, prema indeksu percepcije korupcije Danska je na prvom mestu. Mnogo toga se zasniva na poverenju, kome mi, Srbi i Balkanci, zbog drugačijih istorijskih iskustava, i nismo naročito skloni. Da ne dodajem ništa o devedesetim.

Klaus i ja često razgovaramo o kulturološkim razlikama. Imali smo prilike da puno putujemo po svetu. Značajno vreme prošle godine proveli smo u različitim zemljama u Aziji. Reklo bi se civilizacije i kulture koje su značajno različite od naših, evropskih. U stvari, ono što prvo pada u oči jesu sličnosti te kulture sa tvojom kulturom. Svuda smo, u velikim gradovoma, kao što su Manila, Džakarta, Peking, Tokio, ili malenim ostrvima koja meštani ne napuste ni jedan put tokom svog života, sretali predivne, obične neobične ljude. Po razmišljanju, željama, ponašanju, načinu razgovora, gostoprimstvu, ljubavi prema prirodi i svom domu ne razlikuju se ama baš ni malo od nas. Sa njima se lako razgovora, a iz tih razgovora puno nauči.

Naša dva jezika nemaju ništa zajedničko. Padeži su teško razumljivi, a još manje koji nastavak dodati na koju reč. Ja sam u Danskoj studirala, predajem na tom jeziku, ali verovatno nikada neću uspeti da se izborim sa njihovih 10 samoglasnika i 22 različita zvuka tih samoglasnika. Izgovor je nemoguća misija. Ponekad je sve smešno, a ponekad ste očajni. Engleski je od velike pomoći. U našoj kući još uvek pričamo „dengliš“. Najbitnije je da se dobro razumemo.

Čini se kao vrlo inspirativno iskustvo, koliko iskoristivo u tvojim umetničkim vizijama? Koliko je strasti za slikarstvom ostalo u tebi?

Dragana: Sve je tema i na sve kroz crtež gledam. Iskustva i osećanja odmah tu na licu mesta pred mojim očima su linije i boje.

Ipak, daleko od toga da sam sve to i prenela na platno. U Kopenhagenu sam napravila dve samostalne izlozbe 2013. i dve u Norveškoj, Vestnes 2015. i Romdalsmuzej, Molde 2017. godine.

Učenje jezika i studiranje na danskom iziskivali su mnogo vremena i energije. Sa druge strane proširio se moj odnos prema i pristup kreativnosti i umetnosti uopšte. Izašao je iz formata likovne umetnosti i preselio se u sve. Jedan od predmeta koji predajem (pored likovnog, engleskog i istorije) je Zanat i dizajn. Ruke su mi pune najrazličitijih materijala koje treba uobličiti, preneti poruku. To što deca stvaraju ili načini na koje im približavate zadatke su vrlo inspirativni, korisni kad ostanem sama u svom ateljeu. Nešto razmišljam, ima tu materijala za izložbu.

Kao u studentskim danima pribor za crtanje nosim sa sobom. I koristim ga. Prošlu godinu smo Klaus i ja proveli na putu. Boravili smo u devet evropskih zemalja, obilazeći manja mesta i prirodu, upoznavali ljude i običaje. „Put oko sveta“ nastavili smo kroz 7 azijskih zemalja, a onda obišli i Kubu. Svaku od njih preporučujem. A opet imena ne pominjem jer mislim da je svaki deo sveta lep, izazovan, specifičan na svoj način.

Doživljaje, iskustva, boje, misli, osećanja trebalo je kanalisati na neki način. Ja sam sve to beležila u dnevnik crteža. Ima tu beleški, inspiracije ali i gotovih radova. Nešto razmišljam, ima i tu materijala za nove slike.

Odgovor na tvoje pitanje je: da. Ima i strasti i potrebe. Gde i kako to predstaviti i pokazati je nešto o čemu se može diskutovati. Razmišljam da su izložbe nastale u radu sa decom, najumetničkije i najznačajnije što sam uradila.

Upoznaješ sve zanimljive kutke sveta, postaješ ozbiljna Dankinja, ali verujem da ti neke slike Lazarice i dalje zadrmaju srce… Slikaš li nešto iz postojbine, pokazuješ li svojim učenicima kako izgleda pomoravska pitomina u jesen?

Dragana: Moravski stil je moja velika ljubav. Klaus i ja smo se venčali u Lazarici. Moja danska familija u kojoj ima i Holanđana i Japanaca i Iranaca bila je oduševljena arhitekturom Lazarice, istorijom Kruševca i srpskim običajima. Još uvek se prepričavaju.

Odrastanje u Kruševcu, okolina grada, odlasci na jezero, jasno odvojena godišnja doba, zeleno buđenje prirode, jesenje boje, letnje suše i pljuskovi urezani su duboko u moju podsvest i odjekuju kroz moje slike, ali i na moj odnos prema i pogled na svet.

Koren mog interesovanja za liniju, boju, oblik, prostor, poruku potiče iz narodnih priča i tradicionalnih zvukova. Ti elementi značajan su deo onoga što stvaram i danas. Iako u Danskoj živim priličan niz godina ja na sve još uvek gledam „kroz srpske naočare“. Sve drugo je nadogradnja. Naš „put oko sveta“ naravno nije mogao da prođe bez Srbije i Kruševca, moj kraj je deo tog serijala.

A moji đaci, oni su prilično naučili o Srbiji. Ima dosta interesovanja za istoriju i religiju. Neki časovi pretvore se u slajdšou o Srbiji gde Kruševac uz ćirilicu, kojom žele da nauče da napišu svoja imena, igra glavnu ulogu.

U jednom periodu „zapalo“ mi je da predajem istoriju i religiju. Zvuči kao šala: Istočnoevropljanka odrasla u socijalističkoj zemlji, koja je sada pravoslavna zemlja, predaje religiju u katoličkoj školi u jednoj protestantskoj zemlji Zapadne Evrope?! Tema pravoslavlja, velikog raskola, gde je protestantizam u svemu tome, ili tema Gavrila Principa i Velikog rata u kome Danska nije ni učestvovala, najbolje se približe i diskutuju kroz umetnost.

Kuda te umetničke ambicije dalje vode, kada će i tvoj rodni grad imati priliku da doživi tvoje novije stvaralaštvo?

Dragana: Na prvom mestu nastaviću da crtam moj dnevnik. Nema umetničkih ambicija koje me vode, to je za mene način života. S tim u vezi, atelje sam napunila platnima, boje su spremne. Kolekcija četaka je dopunjena onim pogodnim za kaligrafiju i onim za ogromne glatke površine. Čak su i impresionisti bili inspirisani japanskom umetnošću da bih ja na to bila imuna.

Trudim se da jednostavno nastavim dalje bez velikih planova. Tome me je u neku ruku naučio Pol Kle. U jednom od svojih predavanja on kaže nešto u smislu “Biti nov u odnosu na juče, još uvek je revolucionarna osobina, čak i ako time veliki stari svet ne biva uzdrman”. Istraživanje boje i oblika, se nastavlja kao potreba za razgovorom i razumevanjem prirode i osećanja.

Pitanjem si pogodio moje želje. Nadam se da ima interesovanja i da će biti prilike da pokažem radove Kruševljanima.