Licem u lice: Dejan Ćirić, leporečivi svetioničar sa „Bulevara“

– Nije baš sve otišlo bestraga –

Naučio sam dobro da „čitam“ i osećam ljude, a moje prvo pravilo u ovom poslu je da nikada ne čitam tuđe intervjue… Na ideju da se radi knjiga o Tomi došao je menadžer Bane Obradović koji je smatrao da ja mogu kroz sve te intervjue da dobijem neispričanu priču o takvoj legendi… Radmila je imala moć, znala je da je velika, kolosalna glumica i to niko nije mogao da ospori

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Dejan je baš gradski lik, onaj romaneskni Kruševljanin kakvim volimo da se predstavljamo svetu. Pravi stereotip. Samo… svaki stereotipni Čarapan je, gle paradnoksa, autentičan u bilo kom svetu u kome se nađe, izdominira bez problema dok se onaj s druge strane snađe!

Novinarstvom si počeo da se baviš u ranoj mladosti, postaješ poznat u Kruševcu po sjajnoj emisiji „Bulevar“ u vreme kad je u varoši još uvek funkcionisalo previše stanica… Kako ti danas izgleda to vreme kad baciš pogled preko ramena, poredeći ga recimo sa današnjicom?

Dejan: Najlepše uspomene me vežu za taj period, pre svega iz razloga što mi se otvorio jedan neverovatan svet profesije kojom se i danas bavim, i što sam, verujem, na vreme shvatio da je to moje opredeljenje u kome uživam sa istom energijom kao i pre skoro 25 godina. Nažalost, i u novinarstvu je došlo do degradacije i sunovrata osnovnih vrednosti. Danas svako može da bude „novinar“ u bilo kom mediju, bez ikakvog pokrića jer živimo u eri rijalitija, senzacije, Instagrama i veštačke popularnosti. Srećom, učio sam od najboljih, radio mnogo i stekao iskustvo koje je neprocenjivo, i zbog kog mogu da kažem, ma koliko pretenciozno zvučalo, da sam izgradio ime u ovom poslu koje se izgovara s poštovanjem.

Kao dete ovog grada svoje aktivnosti si vremenom prebacio na globalni nivo, verovatno u početku suočavajući se i sa raznoraznim prestoničkim predrasudama provincije… Koliko te to sputavalo ili još više podsticalo?

Dejan: Nećeš verovati, ali to mi se nikada nije desilo. Više ih je bilo ovde, valjda zbog onoga što kažu „najteže je biti pop u svom selu“. Ali i to je vrlo brzo prestalo. Prelomni momenat se dogodio 2011. kada je „Bulevar“ posle mesec dana glasanja čitalaca Blica u konkurenciji od 20 tada vodećih emisija na nacionalnim frekvencijama ušao u Top 3 za čuvenu nagradu «Oskar popularnosti» sa Ivanom Ivanovićem i Zvezdama Granda. Tada sam shvatio da smo moj kolega Ivica Lazović i ja uradili nešto što je malo kome uspelo. I danas me ljudi u Kruševcu i Beogradu zaustavljaju na ulici i govore da bi voleli da ponovo radimo emisiju. Neki su na njoj odrastali. Da ne govorim o porukama ljudi iz celog regiona i posebno onih sam kojima sam radio intervjue koji su većini bili najbolji u životu. Pokojni Ivan Bekjarev mi je kada je odgledao emisiju rekao: „Reći ću ženi da mi ovo puste za in memoriam kad umrem.“ Šalili smo se, naravno, ali sam mnogo ponosan na sve te stvari.

„Koliko ljudi, toliko ćudi“ – ni jedna novinarska forma nije toliko trusan teren za autora kao što je to intervjuisanje poznatih ličnosti. Treba biti ne samo dobro upoznat sa biografijom sagovornika već i psiholog koji stalno balansira na ivici između dobre priče i onoga što će na bilo koji način isprovocirati onog preko puta da uvređeno eksplodira i celu priču preplavi sujetom…

Dejan: Sve što si naveo je sasvim tačno. Međutim, nijedno, apsolutno nijedno loše iskustvo nisam imao, čak i sa ljudima koji u tom smislu važe za nepredvidive. Naučio sam dobro da „čitam“ i osećam ljude, a moje prvo pravilo u ovom poslu je da nikada ne čitam tuđe intervjue. Moraš da znaš sve o sagovorniku, ali sam uvek išao na ono što je mene zanimalo o toj osobi, što je mnoge, gotovo većinu iznenađivalo. Umeo sam da rizikujem sa vrlo ličnim pitanjima, ali svojim, ne tuđim i to ih je otvaralo jer su sticali poverenje već posle par minuta razgovora, shvatajući da je preko puta njih neko ko ih poštuje. Drugo je znati kako pitati, posebno kada su teške teme u pitanju, a treće moje pravilo je bilo da svakog pustim da govori, bez prekidanja, bez upadanja u reč. Koliko puta se dogodilo da razgovor krene u neočekivanom smeru, jer se ljudi otvore potpuno. I uvek treba slušati. Uvek. Čak mi se desilo da sa jednim danas veoma popularnim glumcem prekinem intervju jer smo ga radili na početku njegove karijere, a toliko se otvorio i iskreno govorio o najtežim trenucima u svom životu da sam znao da bi ga tabloidi „rastrgli“, a još je bio bez iskustva u tom smislu. Onda je on pronašao meru i imali smo sjajnu priču. Malo sam strahovao od prvih intervjua sa velikanima kao što su Predrag Ejdus, Seka Sablić ili Mirjana Karanović, ali zbog svega što sam napisao u ovom odgovoru bile su to vrhunske emisije.

Umeo sam da rizikujem sa vrlo ličnim pitanjima, ali svojim, ne tuđim i to ih je otvaralo, jer su sticali poverenje već posle par minuta razgovora, shvatajući da je preko puta njih neko ko ih poštuje

Pre decenije utrčavaš na novi inspirativan teren, autobiografska štiva i već prvim delom, knjigom o Tomi Zdravkoviću „68 neispričanih priča“ skrećeš pozornost javnosti… Toma ti je na um pao puno pre još jednog sjajnog Čarapana, scenariste i reditelja Zorana Lisinca.

Dejan: Na ideju da se radi knjiga o Tomi došao je menadžer Bane Obradović koji je smatrao da ja mogu kroz sve te intervjue da dobijem neispričanu priču o takvoj legendi. Bio je to veliki izazov i trebalo mi je vremena da odlučim, da vidim da li ja to mogu. Pristao sam i nisam pogrešio. Knjiga je zaista postigla veliki uspeh, a meni su zauvek ostali u sećanju susreti sa muzičkim i filmskim velikanima sa kojima sam radio, od kojih mnogi nažalost više nisu sa nama – Cune, Tozovac, Merima, Usnija, Kalezić, Monteno, Bora Todorović, Laušević, Miša Janketić… Svi oni i mnogi drugi su ispričali divne priče, anegdote i sećanja i mislim da je ova knjiga zaista otkrila neke tajne, iako će Toma zauvek ostati velika enigma i neispričana priča.

Za njom sledi i tvoj kapitalni rad o velikoj Kruševljanki Radi Savićević. Od svih brojnih velikih priča o njoj šta te je najviše impresioniralo, povelo od dobre teme ka onome što je nju odnelo na put od slavne glumice do one upisane u večnost?

Dejan: Knjiga o Radi je nešto čime se, pored Bulevara, u profesionalnom smislu najviše ponosim. Radmila Savićević je, pouzdano tvrdim, bila jedna od naših najvećih glumica svih vremena. I to nije samo moje već i mišljenje velikih glumaca i reditelja poput Mire Banjac, Milene Dravić, Cece Bojković, Seke Sablić, Dejana Mijača, Ljubiše Samardžića, Bate Živojinovića sa kojima sam radio intervjue o Radi. Bila je nepravedno zapostavljena u smislu velikih priznanja i drugačijih uloga od onih na koje smo navikli, a koje je mogla da igra, ali nije dobila šansu. Rada je bila najbolja Gospođa ministarka posle Žanke, dobijala ovacije na otvorenoj sceni u pozorištima koje su trajale po 10 minuta, i sigurno naša najvoljenija glumica. Radmila je imala moć, znala je da je velika, kolosalna glumica i to niko nije mogao da ospori. Mogla je da igra sve. Posle njene smrti malo toga je ostalo. I zato mi je drago što sam ovom knjigom uspeo da je otrgnem od zaborava i zabeležim mnogo toga što se o njoj nije znalo. Imala je neku posebnu, samo svoju tugu, daljinu, svoj svet, nešto neizrecivo. Zato je i bila toliko veličanstvena i kao osoba i glumica. Članovi njene porodice su mi rekli da je knjiga u potpunosti predstavlja onakvom kakva jeste bila u svakom smislu i to mi je najdraže. Verujem da smo joj se ovom knjigom, posebno mi, Kruševljani, odužili na pravi način. Voleo bih da Kruševac stane iza jednog obimnog kulturološki nemerljivog projekta da svi naši velikani dobiju svoje monografije. Mislim da je to dug koji moramo da namirimo kako prema prošlosti, tako i prema našoj deci. Da im ostavio u amanet ozbiljan pisani trag o tome ko su i šta su bili njihovi slavni zemljaci… i tu ne mislim samo na glumce.

U ovo doba virtualnih prekrajanja istorije mnogo se laži poseje po netu, a pošto ljudi vole prljavštinu ona se puno lakše primi nego neki pomen ljubavi. Ti si, za sad, kod Rade stao što se pisanja tiče, imaš li nameru da nastaviš i u tom pravcu i šta su ti trenutne profesionalne preokupacije?

Dejan: Ja bih punog srca, sa svim svojim iskustvom i kontaktima stao iza ovoga što si predložio. Naš grad je oduvek bio rasadnik talenata iz mnogih oblasti, glume posebno, ali tu je niz drugih velikana koji ne smeju da budu zaboravljeni. Nadam se, da će možda, neko ko čita ovo, prepoznati potencijal takvog projekta, a ima puno nas koji bismo tome doprineli. I dalje verujem da, uprkos suludom vremenu u kome živimo, internetu i prljavštinama koje spominješ, a kojima smo preplavljeni svakodnevno, ipak ono što vredi uvek ispliva na površinu. Tako je bilo i posle objavljivanja Radine knjige. Dva meseca sam konstantno bio u medijima. Olivera Kovačević mi je rekla: „Ja mislim da si ti jedini koji je na RTS-u za mesec dana gostovao pet puta“. Šalu na stranu, nisam tu bio bitan ja već Rada, ali sam bio fasciniran tolikom pažnjom koju su mediji poklonili toj knjizi. U Storiju je izlazio feljton. Dakle, ima nade, nije baš sve otišlo bestraga. Tako da verujem da bi sve što si predložio moglo da se ostvari. Što se mog trenutnog posla tiče, radim kao urednik rubrike Kultura na beogradskom portalu 24sedam.rs i jesam ušao u nešto laganiji tok i privatno i poslovno što mi prija. Posvećujem se nekim stvarima za koje ranije nije bilo mnogo vremena, putovanjima i dobrim knjigama koje nisam stigao da pročitam, ali u svakom slučaju otvoren sam za nove izazove i dobre i kvalitetne poslovne poduhvate.

Biografija

Dejan Ćirić rođen je 25. juna 1975. Završio osnovnu i srednju školu u Kruševcu, diplomirao na Višoj turističkoj školi u Beogradu. Pohađao i Školu govora i glume, kod čuvenog Bate Miladinovića, pri kruševačkom Domu omladine. U medijima počinje da radi 1995. kao radio-voditelj na „Lastavici“. Četiri godine kasnije prelazi na „Jefimiju“.

Sa Ivicom Lazovićem 2003. osniva video produkciju i marketinšku agenciju „Studio Bulevar“. Iste godine pokreće TV emisiju „Bulevar“ koja je punu deceniju emitovana na programima 50 TV stanica u Srbiji i regionu. Uradio je više od 400 intervjua sa najeminentnijim javnim ličnostima zemlje i regiona, iz sveta muzike, glume, medija, sporta i književnosti.

Autor je knjige „Toma Zdravković 68 neispričanih priča“ koju su 2014. godine objavile „Večernje novosti“ i romansirane monografije posvećene jednoj od najvećih glumica sa ovih prostora, pod nazivom „Radmila Savićević – Prva i poslednja“ koju je 2016. godine objavila fondacija „Srpski legat“.