VODIČ – kroz prava pacijenata i zdravstvenih osiguranika (II)

Pravo na informaciju i poštovanje vremena

Ono što u praksi često muči pacijente, u smislu nepoštovanja njihovih osnovnih ljudskih prava, jasno je definisano zakonom. Većina pacijenata ne zna da uz pravo na adekvatnu stručnu medicinsku pomoć, ima i mnoga druga prava, poput  uvida u svoju medicinsku dokumentaciju i prava na sve vrste informacija koje se tiču njegovog zdravlja

Pristojno ponašanje i poštovanje ličnosti pacijenta, anketirani građani uglavnom su definisali kao dobru volju lekara, odnosno, takva postupanja nisu prepoznali kao zakonsku obavezu medicinskih radnika.

Ako su prava pacijenata  jasno definisana Zakonom o zaštiti pacijenata, zbog nepoznavanja zakona koji ih štiti, zdravstveni  radnici koji ih krše  uglavnom  ostaju nekažnjeni.

Zakonom je definisano 19 osnovnih prava pacijenata, a jedno od tih je  i pravo na informacije.

Kako objašnjava  savetnica za prava pacijenata, Jelena Ivanović, svaki pacijent ima pravo na sve vrste informacija o stanju svog zdravlja, zdravstvenoj službi i načinu kako da je koristi, potom  na sve dostupne informacije iz naučnih istraživanja, te pravo na informaciju o imenu i prezimenu i profesionalnom statusu zdravstvenih radnika koji ga leče.

U praksi se pak neretko  dešava da doktor pacijentu ne kaže od koje bolesti boluje, da ga uopšte ne informiše o detaljima njegovog zdravstvenog stanja, potom o dostupnosti naučnih istraživanja i tehnoloških inovacija, te  preduzimanju medicinskih mera i postupku lečenja uopšte. U praksi se takođe često dešava i da zdravstveni radnik na šalteru ne želi pacijentu da kaže svoje ime i prezime, što je takođe kršenje prava pacijenata.

Zakon o pravima pacijenata podrazumeva i poštovanje pacijentovog vremena, što se u praksi takođe često krši.

–Ovo pravo zakon uvodi onda kada ne postoje uslovi da se usluga pruži odmah. Pacijent ima pravo na zakazivanje pregleda, dijagnostičkih procedura i drugih medicinskih mera, u najkraćem mogućem roku– kaže Ivanovićka, te kao primer navodi situaciju gde pacijentu nije na vreme javljeno da je skener u kvaru iako je uredno zakazao pregled, kao i preglede koji se zakazuju u roku koji je  duži od onog  koji je na primer konzilijum lekara predložio radi davanja mišljenja o daljem lečenju.

Jedno od prava je i pravo na obaveštenje kojim je definisano da “pacijent ima pravo da od nadležnog zdravstvenog radnika blagovremeno dobije obaveštenje koje mu je potrebno da bi doneo odluku da pristine ili ne pristane na predloženu medicinsku meru”.

To pravo, između ostalog, predviđa upoznavanje pacijenta sa dijagnozom i prognozom bolesti, kratak opis predložene medicinske mere i moguće rizike (ne)preduzimanja istih, dejstvo lekova, alternativne metode lečenja, dejstvo lekova i moguće sporedne posledice tog dejstva. Sve to se pacijentu mora objasniti na način koji on može da razume, s tim da se u situacijama kada postoji rizik da bi takva obaveštenja mogla znatno da naškode zdravlju pacijenta, obaveštenje može dati članu uže porodice pacijenta.

U praksi, pravo na obaveštenje se često ne poštuje. Prilikom informisanja pacijenta o njegovoj dijagnozi, lekar često koristi medicinske izraze koji su većini pacijenata nerazumljivi, a gotovo nikad ne pruža detaljne informacije o nuspojavama leka, kao i o mogućim alternativnim načinima lečenja.

Iskustva pacijenata kažu i to se dešava da se pacijentu dijagnoza saopštava, bez da se pravi procena o njegovom psihičkom stanju i mogućim posledicama koje određena saznanja mogu da proizvedu kod pacijenta.