Iza pozornice: Ko oblači kruševačke glumce?

Biljana Ilić, krojačica, skoro deceniju šije kostime za potrebe Kruševačkog pozorišta. Do sada je sašila i prepravila stotine kostima, ali to nije njen jedini posao. Ona brine i o održavanju kostima i pozorišnih fundusa, nabavlja materijale, obuću i propratne aksesoare, oblači glumce i prati ih na njihovim nastupima širom zemlje. Svom poslu je potpuno predana, kaže da je ispunjava i da ne bi mogla da zamisli da radi nešto drugo

– Vidite, ovaj prsluk, treba da izgleda kao da je star, a mi sašijemo potpuno novi, pa ga onda šmirglamo kako bi dobio taj zastareli izgled. Ovaj crni kostim rađen za “Buzdovana” je baš bilo teško napraviti, jer prvo treba sve ištepati, pa tek onda krojiti. Na sceni se ne vide ovi detalji, ali nije lako napraviti ove “štapiće”, potrebno je nekoliko dana rada – kaže Biljana Ilić, koja je  kostimima počela slučajno da se bavi, a u Pozorištu radi već osam godina.

– Radila sam u jednom krojačkom salonu pet godina, u Pozorište sam došla sasvim slučajno. Moraš da voliš ovaj posao da bi ga radio, ne može ovo da radi svako, posao je neobičan i zahteva određenu dinamiku. Meni svaka predstava donese u život neke nove ljude, što daje posebnu draž – kaže Biljana.

Kostimi nastaju na osnovu crteža koje crtaju kostimografi, a krojači su tu da njihovu ideju ostvare.

– Od kostimografa dobijem skicu za predstavu, a onda krećemo u biranje materijala. Posle toga dobijam tehničku skicu i krećem da krojim. Skoro sam pričala sa jednim kolegom kako krojači nikad ne dobiju nagradu za svoj rad, ja ne patim zbog toga, ali mi smo ti koji od parčeta materijala naprave ceo kostim i to na Singerici staroj više od 50 godina – navodi ona.

Nabavka materijala za kostime, nekad je pravi izazov, jer u Kruševcu ne postoji veliki izbor. Kada se kostim sašije i kada prođu sve probe i izvođenja on se odlaže u fundus.

– Uglavnom nabavljamo u veleprodajama u Nišu i Beogradu i trudimo se da prođemo što jeftinije, jer nam je budžet ograničen. Ne šijemo uvek novi kostim, nekad uzmemo stari iz fundusa neigrajućih predstava, pa ga prekrojimo i osvežimo. Kod nas se ništa ne baca – kaže Biljana kroz smeh.

Prava je avantura pronaći adekvatne aksesore, koji čine kostim, ali ne spadaju u odeću koju ona šije:

– Šešire nauručujemo ili nadograđujemo i našivamo stare. Obuću kupujemo ili pravimo kod našeg obućara Ševre. Brinemo o svim sitnicama, torbama, kapama, nakitu.

Do sada je šila kostime za najrazličitije predstave: “Kapetan Džon Piplfoks” , “Valjevska bolnica”, “Zbogom gospodine Hafman”,”Tamo daleko na ostrvu spasa”, “Animals”, “Hronika palanačkog groblja”, “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji” “Buzdovan” i mnoge druge. Trenutno šije kostime za premijeru “Izbiračice”, koja će biti 14. januara.

– Svaka predstava ima neku svoju čar, nemam omiljenu. Poslednji projekat na kome smo dosta radili je bila opera “Na uranku”, tu je pevalo i glumilo dosta ljudi, a kostimi su bili puni traka, dosta podsuknji smo morali da sašijemo, mada to meni nije teško palo. Volim da radim srednjovekovne kostime, tu ima dosta ručnog rada, a volim da radim i sa akrilnim bojama i bojim svilu. Trenutno pripremam kostime za “Izbiračicu”, imam dosta kostima za šivenje, moderni su, nisu teški, ali su izuzetno zanimljivi. Sašila sam i ogromnu novu belu zavesu za tu predstavu od 150 metara materijala, bila sam potpuno bela od prašine kad sam završila – objašnjava ona.

Kostim koji posebno pamti je onaj koji je Dejan Tončić poneo u drami “Čekajući Godoa”.

– Zanimljiv mi je bio kostim za “Godoa”, morala sam da sašijem zlatne hlenake, kožne gaće koje se preko njih nose i usku bluzu za bodi. Trenutno pripremam još jedan neobičan kostim za njega, koji ćete uskoro imati priliku da vidite. Kad krenem u nabavku, ja znam za kog glumca moram da šijem, pa tako i biram materijale, jer mi je bitno da se oni u tome osećaju prijatno i da im je udobno, a ne samo da kostim bude sceničan – ističe ona.

Pored šivenja kostima, Biljana “oblači” glumce i zajedno sa njima putuje kada gostuju u drugim gradovima.

– Za mene ništa nije teško, samo iziskuje malo više vremena ako je kostim komplikovan. Volim da šijem i za muškarce i žene, ali mislim da su neobične haljine moj favorit. Mi znamo ponekad na poslu da ostanemo od jutra do mraka, ali to sve ima svoju draž, jer kad vidim na kraju kostim na pozornici to bude magično. U našem Pozorištu nema garderobera, tako da ja radim i taj posao. Oblačim glumce i podešavam kostime, nekad to mora baš brzo da se izvede, na primer između scena. Svaki put kad idemo na put ja se brinem da li sam sve ponela.

Iako su glumci ti koji su u prvom planu, bez krojača, kostimografa, šminkera, rekvizitera i ostalih ljudi koji se nalaze iza scene, nema predstave.

– Glumci su nam najbitniji, ali smo svi mi povezani kako bi jedna predstava bila uspešna. Skoro su nam iz Sombora poslali kostim, za koji smo primetili da ima neispravan rajsferšlus pred samu predstavu. I šta uraditi u tom trenutku? Igla i konac u ruke i ušivati što jače i brže i moliti Boga da haljina izdrži celu predstavu.

Biljana kaže da je u stanju da radim satima, pošto stvarno voli svoj posao. Vešta je u šivenju i svakodnevne odeće.

– Ja mir pronalazim u svojoj radionici u Pozorištu, ali i u kući. Obožavam da šijem, stvarno me to opušta. Šijem i za sebe i za druge, iskreno, malo mi je dosadno da šiljem najobičnije pantalone, to je kao da kuvam kafu. Inspirišu me više neobične stvari, pozorišni kostimi, volim maturske haljine i venčanice da šijem, letos sam napravila jednu baš lepu koja je imala bratelu sa biserom i perjem, izgledala je božanstveno, jednostavno, a prelepo – zaključuje naša sagovornica.

Marija Stanković