Istražujemo poreklo imena sela: Komoranski put

Komorane, u narodu poznato i kao Komarane, svrstava se u srednjovekovna sela. Prema predanju, tu je postojala crkva u kojoj se knez Lazar pričešćivao svakog Uskrsa. Priče o nastanku sela zabeležili su Zdravko Kostić i Milutin R. Jugović.

Po Miličinoj želji, prilikom zidanja Ljubostinje, kamen se donosio iz brajkovačkog majdana, te je Miloš Obilić organizovao čitave komore volovskih zaprega. Međutim, kraj današnjeg Komorana postoji veliko brdo, na kojem čak ni nekoliko volovskih zaprega nije uspevalo da izvuče jedna kola.

Kako bi se teret olakšao, Miloš je naredio da se sa svakih kola zbaci po jedan kamen: „Ajde, ko će da mari za jedan kamen”. Mesto, na kom je izbacivano kamenje, svidelo se Milošu te je odlučio da tu sebi podigne skroman manastir. U jednom od svojih pustošenja, Turci su manastir porušili do temelja, a meštani su u znak sećanja na istom mestu podigli crkvu.

Kada je počelo da se stvara naselje, meštani su pamtili Obilićeve reči „ko mari za jedan kamen” i prevozničke „komore” te su selu dali ime Komorane.

Prema Jugovićevoj priči, Lazar je kamen za zidanje Ljubostinje dovozio iz belovodskih majdana. Prevožen je putem koji je išao preko današnjeg Komorana, a radove je nadgledao Obilić. Nekada se, na mestu komoranske crkve, nalazila lepa dolina koja se Milošu toliko svidela da je rekao ljudima da sa svakih kola skinu po jedan kamen i ostave u kotlini. Ljudi su na početku negodovali, ali im je on rekao: „Ljudi, ko mari za jedan kamen?”. Veruje se da su ove reči bile inspiracija za imenovanje sela.

Poznata je i verzija da je Milica, prilikom zidanja manastira, nadgledala prevoz kamena. Jednom je pod brdom zatekla kolonu natovarenih konja, koji nisu mogli da iznesu teret. Upitavši: „Zar nema drugi, bolji, put za stoku?”, dobila je odgovor: „Put je, carice, za stoku svuda dobar, samo je stoka pretovarena, a brdo veliko”.

Kada je to čula, naredila je da se sa svakog konja skine po kamen, govoreći: „Nije pravo mučiti stoku, a ovom mestu zauvar će biti crkvica, ko mari za jedan kamen”.

Kamen je ostavljan, a posle izvesnog vremena na ovom mestu je napravljena crkvica. Narod je dugo pričao da „koliko ima kamenova u crkvi komaranskoj, toliko tovara kamena ima u manastiru Ljubostinja”.

Inače, Komorane je ratarsko i voćarsko seosko naselje razbijenog tipa, udaljeno je 20 kilometara od Kruševca. Pominje se 1595. godine u turskom popisu. Godine 1821, kada se doseljavaju neke porodice iz Ljubave, brojalo je četiri kuće, a 1924. godine, kada se navodi pod imenom Komorana, broji 20 domova i 76 žitelja. Površina atara iznosi 402ha, a 2011. godine brojalo je 125 stanovnika.

J. Aksentijević