INTERVJU: Kruševljanin Nenad Vučetić – autor najboljeg aforizma godine

Stub srama je naša moralna vertikala – upravo tako glasi aforizam proglašen za najbolji objavljen u satiričnoj rubrici „Večernjih novosti“ u 2015, a Nenadu Vučetiću je priznanje uručeno na Novogodišnjem satirikonu u Kolarčevoj zadužbini u Beogradu. – Nagrada godi, ali, dobitnici se menjaju svake godine. Ostaje prilika da satira i aforizam zbog svoje lapidarnosti dođu do većeg broja čitalaca – kaže Vučetić

Poznato je da Kruševac važi za grad duhovitih ljudi, ali je lepo kada, s vremena na vreme, dobijemo i formalnu potvrdu za to. A Nenadu Vučetiću je pripala nagrada Večernjih novosti za najbolji aforizam upravo zakopčane godine. Nenad je prethodno već dobio i Vibovu i nagradu Mladi jež, autor je dve knjige satire, član Udruženja književnika Srbije…

– Nagrada je bila je pravo iznenađenje za mene. Žiri koji su činili članovi satirične rubrike ovog lista, na čelu sa Bojanom Ljubenovićem za najbolji su proglasili aforizam „Stub srama je naša moralna vertikala“. Ovaj izbor je postao tradicionalan u nekoliko poslednjih godina, ali uopšte nisam razmišljao o nagradi. Jedan od razloga je veća posvećenost pisanju priča u poslednje vreme. Želim da se usavršim u pisanju priča. Za početak satiričnih, bilo u formi novinske ili književne satire. Tako da sada više objavljujem priče. U aprilu na Festivalu kratke satirične priče u Beogradu osvojio sam treću nagradu. To ne znači da sam u potpunosti prestao da pišem aforizme, ali ih retko objavljujem. Uglavnom u listovima sa kojim imam višegodišnju saradnju iz respekta prema njima, s obzirom da sam „preležao“ dečije bolesti objavljivanja kao vida afirmacije.

– Stiče se, inače, utisak da Srbija ima jako puno aforističara. Pogledajmo samo Kruševac, kao primer… Verovatno i ta konkurencija daje dodatni značaj nagradi kao što je ova?

– Jaka konkurencija kristališe kvalitet. To je neka vrsta kvalititivne selekcije ne samo u aforizmu ili satiri. Ipak, ovu nagradu vidim kao promociju satire i aforizma kao najkraće satirične forme. Nagrada godi, ali, dobitnici se menjaju svake godine. Ostaje prilika da satira i aforizam zbog svoje lapidarnosti dođu do većeg broja čitalaca. Srbija ima mnogo aforističara. U poslednje dve decenije stvorila se kvalitetna aforističarska scena koja već ima svoje poklonike, ali i stil i ugled koji se širi i van Srbije. Ne treba zaboraviti velika imena i tradiciju satire u nas i pre pojave aforizma, i ne samo u aforizmu!

Mnogo je sjajnih aforističara, ali nije uvek sve ružičasto. Nekad imam utisak da je više onih koji pišu aforizme od onih koji ih čitaju. Društvena situacija pogoduje bujanju aforizama, ali da budem iskren, dešava se da je to posledica privatnih izdanja, neselektivnosti urednika u izdavačkim kućama, medija, kao i jezgrovitosti forme. Pojedinci koji su svesni svojih nedostataka ne usuđuju se da napišu, recimo roman, pa misle kako baš svako može da piše aforizme ili da je svaka misao aforizam! To vodi u hiperprodukciju.

– Šta su prednosti, a šta mane, aforizma kao najkraće satirične forme?

– Prednost je što ako nemate fizičku hrabrost, bar u nečemu možete da budete kao Spartanci, koji su prvi koristili blagodeti sažetog izražavanja. Šalu na stranu, atraktivnost je velika prednost, mogućnost da se zapamti u celosti za razliku od npr. priče, zatim mogućnost čitanja većeg broja na književnim večerima, kao i bolji prijem kod publike. Reakcija je trenutna, čak i ne zahteva mnogo vremena da se pročita. Nekad ni pažnje.

O nedostacima sam već govorio. Dodao bih, kao što je satira pastorka književnosti i aforizam ima istu sudbinu. Put do književne kritike ne mogu da nađu ni najbolji aforističari. Opet aforističari, ali i satiričari moraju da osluškuju književnu kritiku. Ne da bismo pisali po njihovom diktatu, već da uvažimo eventualne primedbe ili savete, kako bi savremena satira iskoračila na etabliranu književnu scenu.

– Satirična strana u Večernjim novostima jedna je od ne baš puno redovnih takvih rubrika u našoj štampi, gotovo da više nema ni satiričnih izdanja na kioscima… Koliko danas ima i kakvih prostora za objavljivanje?

– Mislim da ima dovoljno prostora za novinsku satiru. Na primer, Politika i Večernje novosti imaju redovnu nedeljnu rubriku. Na kraju, ako je manir da većina dnevnika postaju tabloidi, negovanje satiričnog izraza kroz aforizam, priču, humoresku, pesmu, karikaturu ili strip ostaje privilegija pristojnih novina koje ne podležu bezukusu. Upravo listovi koji imaju najdužu tradiciju i ugled gaje rubrike satire na svojim stranama i to je priznanje za satiričare. S druge strane, oni koji imaju šokante, neverovatne, nezaboravne, istorijske, nikad viđene i nečuvene naslovne strane nisu novine koje se zanimaju za satiru. Satiri ostaje da se zanima za njih, kao objekat svog izražavanja.

Postoje i specijalizovani satirični časopisi, koji su skoro „izumrli“ u štampanom izdanju. Skoro svi su prešli na elektornsku formu, s obzirom na uštede, ali i bolju probojnost. Živimo u elektronskoj eri gde je moguće da u onom času kada recimo satirični magazin Etna ili Žikišon objave najnoviji broj, to može da se čita od Namibije do Bajčetine. Ne mora da se čeka štampa ili plasman ili da se ne daj bože ne ukvasi neki koaksijalni kabl.

Elektronske časopise smatram osavremenjenom verzijom štampanih izdanja novina. Tu je promenjena forma, ali suština ostaje ista. To je najvažnije. Na kraju i u satiri ili šire gledano književnosti menjaju se forme i stilovi, ali ostaje – pisana reč.

– Televizija, na drugoj strani, zahteva i nudi neke drugačije formate i forme humora, koliko tu vidite (iskorišćenog) prostora za kvalitetnu satiru? Neki autori i emisije su se tu u poslednje vreme etablirali (od “Državnog posla” do Kesića)…

– Važno je da postoje takve emisije. Uvek je aktuelno pitanje forme i cenzure. Odnosno koliko smeju da se šale na nečiji račun i da li su možda oni nosioci takvih „eksluzivnih prava“, kako bi se pokazivala trpeljivost i demokratija. Prezenteri, tj. voditelji tih emisija su se etablirali. Doživeli su veliku popularnost i uvažavanje. Govore o stvarima koje ne znaju ili u koje se ne razumeju. Autore scenarija uglavnom ne vidimo! Oni ostaju iza kamere u dubokoj ilegali, a ovi prezenteri njihove duhovitosti ubiraju plodove slave. Koliko znam jedino su momci iz Državnog posla scenaristi svojih emisija. Nije to izuzetak u odnosu na svet, ali gledaoci misle ili govore kako je „taj i taj“ duhovit, ne znajući da „taj i taj“ ima scenaristički tim od pet ili šest beskrajno duhovitih ljudi.

Ipak, smeta mi preopterećenost politikom u takvim emisijama. Ne zato što je ona „sveta krava“ koja ne sme da se dira, već zbog toga što su političari takvi jer oni dolaze iz naroda. Oni su naši predstavnici. Ogledalo ove zemlje. Obaška što ih bira narod. Odnosno većina naroda. Ili većina naroda koja izađe da glasa. Ubeđena da treba da glasa baš za one na koje će kukati do narednih izbora. Na kojima će opet glasati za njih, naravno. Ali, to ostaje u granicama dnevnog humora, za jednokratnu upotrebu koji brzinom „svemirskih godina“ odlazi u zaborav. Mislim da je poenta da se pored takve satire pravi i ona književna, koja će trajati duže.

– Osim satire, Vi se sve više okrećete i drugim žanrovima…

– Imam želju da se iskažem i u drugim književnim žanrovima. Počeo sam pišući aforizme. Kasnije sam nastavio pišući satirične priče. Dakle ostao sam u satiri, ali sam napravio jedan korak napred, bar tako mislim. Ne zbog toga što potcenjujem aforizam, naprotiv ili zbog toga što sam u njemu postao najbolji. Želeo sam da proširim način za svoje izražavanje. Zbog toga je eventualna ambicija za nekim drugim književnim vrstama nastavak tog razvojnog puta. Prošle godine sam primljen u članstvo Udruženja književnika Srbije, što je priznanje za dosadašnji, ali i podstrek za dalji rad.

Mimo književnog angažmana protekle godine sam proširio saradnju sa listom Politika. Pored aforizama, priča i predstavljanja knjiga koji su ranije objavljivani u Politici, u 2015. napisao sam i nekoliko reportaža koje su našle mesto na stranicama našeg najstarijeg dnevnog lista.

– Sa rodnim gradom ipak ostaju neraskidive veze. Redovno objavljujete u kruševačkoj periodici, član ste i žirija Međunarodnog festivala humora i satire Zlatn kaciga.

– Za Kruševac me vežu geni, poreklo, detinjstvo, odrastanje… To je moj geografski i emotivni zavičaj. Kako je govorio Anastas Nešić: „Na svetu ima mnogo gradova, ali je Kruševac samo jedan!“ Drago mi je da sarađujem sa novinama, časopisima i institucijama kulture u Kruševcu. To je i velika odgovornost. Iako je taj čarapanski duh u defanzivi ili ilegali i dalje postoje ti stari Kruševljani koji baštine legendarnu duhovitost. Dakle, treba biti uvek na nivou. Da parafraziram Dragutina Minića, da je neko mogao da bude možda i najduhovitiji u Beogradu, ali da u Kruševcu možda ne bi bio najduhovitiji ni u svojoj ulici. Na kraju taj duh, ali i ti Kruševljani, među kojima spomenuh Hardija i Karla, ne zaboravljajući ni Mikija Stamenkovića ili Radeta Brku, koji su izrodili idejno, programski i organizaciono Festival Zlatna kaciga. Uz nesebičnu podršku Kulturnog centra, sa kojim u poslednje vreme imam intenzivnu saradnju.

Festival Zlatna kaciga je najbolje organizovan festival humora i satire u Srbiji. Na njemu učestvuju najpoznatiji satiričari, a karikature se objavljuju i u svetu. Nadam se da će njegov značaj i ubuduće biti prepoznat u Gradu Kruševcu, jer koliko god neki mislili da je budžet za njega veliki, moramo svi da shvatimo da postoji nematerijalna kulturna baština. To je nešto što se novcem ne može kupiti, ali tako nešto treba čuvati i gajiti.

U Kruševcu žive mnogi satiričari koji pretežno pišu aforizme. Pojedini imaju višedecenijsko iskustvo u pisanju aforizama i pesama, to je za poštovanje! Ima ih desetak, žele da osnuju aforističarko udruženje. Drago mi je zbog toga, pružam im svu podršku, u nadi da će to lokalno udruženje biti više od provincijalnog.

Autor: Slavoljub MARKOVIĆ

Izvor: Novine GRAD