Goran Ćeličanin – tromoravski vitez od oštrog pera

Varvarin mi je u tim godinama bio  dovoljno širok za sva „protezanja“u prvim sanjarenjima… Mašinstvo sam završio najbrže što sam mogao da svi budu zadovoljni – roditelji diplomom, a ja sa više vremena za crtanje… Od početka guram to da moj rad odražava moj stav bez ikakvog udvaranja bilo kad i bilo kome… Skloni smo, svi mi što smo u ovom loncu zvanom Balkan, da poistovećujemo šovinizam i nacionalizam… Stvaralaštvo se sve više svodi na puki egzibicionizam, sudbina nacrtanog su ili društvene mreže ili fioke…

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Po znalcima jedan od najboljih i najnagrađivanjih karikaturista i ilustratora danas na Balkanu Goran Ćeličanin znan i kao Čelik rođen je u Kruševcu, 30. januara 1960. godine, a odrastao u Varvarinu, u kojem i danas živi. Dela mu se nalaze po kolekcijama muzeja humora i satire i privatnim zbirkama na svim kontinentima.

Odrastao si uz samu Moravu, u maloj ali vrlo živopisnoj varoši, koja je smeštena na sjajnom geostrateškom mestu, bogata kulturno-istorijskim nasleđem… Šta ti sve prolazi kroz glavu kad zatvoriš oči i vratiš se u Varvarin tvoje mladosti?

Čelik: Majka mi je Župljanka (selo Novaci), a otac Prekomoravac (selo Selište) i samo zahvaljujući tome što je te 1959. godine Varvarin postao očevo mesto službovanja u januaru 1960. ta varošica je postala moje rodno mesto. Tada mala lepa varoš sa drvoredima lipa i bliskim Tromoravljem, čista i bezbrižna kao i moje detinjstvo, postala je u međuvremenu krezuba palanka, sve je manje tih mirišljavih lipa, odevena u neoprane ulice sa fontanom u žabokrečini… Likovi iz Varvarina moje mladosti su se rasuli za svojim sudbinama i retki susreti sa preostalima su radost u ovim danima.

U to vreme detinjstva kako ti je izgledao Kruševac? Jesi li ga doživljavao kroz epske pesme ili kroz tadašnje trenutke fk Napretka i ekonomskog prosperiteta…

Čelik: U to vreme u Kruševac se išlo po potrebi, a potrebe su bile retke (hahaha). Varvarin mi je u tim godinama bio  dovoljno širok za sva „protezanja“u prvim sanjarenjima. A onda se jednom pojavio urednik omladinskog lista „Oko“ sa lepom vešću da je moja pesma najbolja na konkursu lista. On – Rade Brka. Moj prvi ozbiljni kontakt sa gradom.

Da, bilo je to vreme početka pravog kulturnog procvata grada… Mnogo interesantnih mladih likova se u to vreme vrzmalo po Domu omladine.

Čelik: Taj Dom omladine je tada imao ljude i ideje koji su na duže vreme trasirali put kojim će da ide kruševačka kulturna scena. Kruševac je baš bio veliki kulturni centar. Meni lično epicentar!

Ipak si se, pored svih umetničkih afiniteta, odlučio da studiraš Mašinstvo…

Čelik: Da. Jednoglasnom odlukom mojih roditelja (hahaha). Taj izbor je obezbeđivao u to vreme prestižnu i najpovoljniju moguću stipendiju bez vraćanja – Titov fond. A prelazak u Beograd je doneo objavljivanje u „Studentu“. Taj miris štamparije i magija čekanja novog broja su učinili svoje, a Mašinstvo sam završio najbrže što sam mogao da svi budu zadovoljni – roditelji diplomom, a ja sa više vremena za crtanje. Svakom svoje.

Dosta dugo si se zadržao na profesuri kasnije… Koliko je zbog tvojih redovnih radnih obaveza trpelo crtanje?

Čelik: Deset godina sam bio u mašinstvu – osam godina „Oktobarac“ i dve profesor u Tehničkoj školi u Varvarinu. Teška vremena su mi ubrzala odluku – da krenem potpuno u crtanje. I tako „slobodnjak“ u Beogradu (kao član ULUPUDS) budem 18 godina, a pod spletom životnih dešavanja bivam prinuđen da se vratim u Varvarin, gde sam i danas.

Već duže od tri decenije dobijaš najveće međunarodne nagrade za karikature, da si išao na svaku dodelu verovatno bi obišao dobar deo zemaljske kugle… pa ipak se čini da nam je uspeh u kulturi potpuno nebitna kategorija u javnom mnjenju…

Čelik: Prošle godine sam obeležio 45 godina umetničkog rada. Toliko je prošlo od prve obnarodovane karikature. Fali par nagrada do broja 200. Karikaturista smišlja i crta karikature, a sistem pravi karikaturu od njegovog života… Toliko o tome.

Kakav je status tvojih kolega iz drugih zemalja, koliko društvo ceni i brine o zaslužnim likovnim umetnicima – ima li svetlih primera, pošto se čini da „ručni rad“ sve više gubi bitku sa serijskom proizvodnom?

Čelik: Kao i u svemu drugom u današnjem svetu sa njegovim pravilima igre… i u karikaturi najlošiju prođu ima poštena igra. A ja od početka guram to da moj rad odražava moj stav bez ikakvog udvaranja bilo kad i bilo kome. Ono što mi je bogom dato neću da bacam pod nečije noge, valjda će im veštačka inteligencija biti dobar sluga za te radnje.

Kako uopšte doživljavaš tu sve intenzivniju upotrebu veštačke inteligencije u kreativnim stvaralačkim procesima?

Čelik: Ona je bila i biće samo novo sredstvo za (ne)rad. Začetnik kreativnog procesa je onaj ko ukuca kakav krajnji produkt želi da vidi, a to što mašina odradi umesto njega je treće poluvreme nepoštene igre. Voleo bih da festivali budu smotre gde će autori biti prisutni i crtati na licu mesta, na zadatu temu. Pa da vidimo ko koliko brzo misli i dobro crta – da to pobeđuje.

Kroz čitavu karijeru baviš se oslikavanjem stereotipnog Pomoravca obučenog u narodnu nošnju i sa travkom među zubima, koji pokušava da se izbori sa baukom globalizacije. Koliko bolje razumeš, kao karikaturista i ilustrator, prosečnog gedžu od kolega iz Beograda ili Novog Sada recimo?

Čelik: Skloni smo, svi mi što smo u ovom loncu zvanom Balkan, da poistovećujemo šovinizam i nacionalizam. Ja sam nacionalista u onim okvirima baš kako je jednom za sva vremena definisao Momo Kapor. To je stvar nasleđene kulture i vaspitanje. A šovinista nikad nisam bio niti ću ikada biti. Ne umem ja da mrzim… Onaj ko mrzi, ili želi da ponizi i ismeje – prvo se uhvati za šajkaču i opanke. E pa ja sam svojim crtanjem krenuo u antropološku analizu, logikom karikature, tog čoveka ispod šajkače. Da se zna. I ovde i u Novom Sadu, Zagrebu, Ljubljani…

Kako ljudi u Aziji ili Južnoj Americi, recimo, shvataju sve nijanse našeg mentaliteta kada vide Srbina na tvojim karikaturama, jesi li potakao tu temu sa nekim odande?

Čelik: Nudio sam kolegama da zajednički izlažemo pola-pola – pola šajkača, pola keče ili pola fes… i niko nije pristao. Ili kažu da nemaju dovoljno takvih radova, ili da nije još trenutak za tako nešto. Ispada da sam ili mnogo naivan, ili ludo hrabar. Previše godina nam traje ovaj antitrenutak. Što se tiče udaljenih prostora i ljudi – svaki konkurs i tema traže predznanje o drugim kulturama i tradicijama. Karikaturista uči dok je živ!

Kakva je danas situacija sa humorističkom i satiričnom štampanom periodikom – utisak je da nikad manje prostora nije bilo za kvalitetan humor iako ima neuporedivo više mogućnosti, pogotovo internetskih?

Čelik: U postavci ovog pitanja je ispisan i odgovor! Novi nivoi kompjuterske tehnologije i elektronskih povezivanja su učinili svoje. Konkursi se raspisuju ovim putem, radovi se šalju isto tako, selektuje se na isti način i određuju pobednici i ostali izabrani (kojima se istim putem šalju priznanja – pa ko želi neka odštampa sebi), katalozi su u elektronskoj formi… I to je to. Sveopšti trend snižavanja nivoa potreba, obrazovanja i kulture ne podrazumeva odlazak do kioska i kupovinu časopisa. Stvaralaštvo se sve više svodi na puki egzibicionizam, sudbina nacrtanog su ili društvene mreže ili fioke. Ja se lično tome odupirem samostalnim izložbama.

Kako ti je, u čitavom ovom dosad izrečenom kontestu, „leglo“ mesto direktora u varvarinskoj Biblioteci i koliko tu imaš prostora da načiniš pomak?

Čelik: Negde sam  nečim, valjda, zaslužio da ovo mesto pripadne meni, a tu sam dospeo kad mi je najviše trebalo, u najtežem periodu mog života. Radim shodno zakonima, mom znanju i savesti. Držim se stare izreke „balansiraju balanseronje“, meni poznatog autora. Oni koji se ne slažu sa mnom trude se maksimalno da „talasam“ minimalno… hahaha. Politike je bilo i biće.

Ti mu dođeš kao MVP u crtanju – pokupio si od nagrada sve što je smišljeno, pa ipak verujem da postoji još neki vrh koji još uvek nisi osvojio…

Čelik: Postojao je čovek koji je mnogo toga pokrenuo u carskom gradu kad su moju ideju za međunarodni festival humora bukvalno ismejali u Varvarinu. Rade Brka se složio i napravismo „Zlatnu kacigu“. Kad ga više nije bilo – osmislio sam i predložio, Bogu hvala beše prihvaćeno, nagradu „Rade Brka“ i vizuelno i kriterijume napisao. Nju bih voleo da imam (iako je za pisanu satiru – ja i zapisujem po nešto) i voleo bih na „Pjeru“ da dobijem i nagradu za portret karikaturu. Eto, kad već pitaš… A možda je dovoljno i to što godinama pred dodelu nagrade „Rade Brka“ čitaju moje stihove posvećene njemu.

Biografija: Ukratko – Čelik

Po znalcima jedan od najboljih i najnagrađivanjih karikaturista i ilustratora danas na Balkanu Goran Ćeličanin rođen je u Kruševcu, 30. januara 1960. godine, a odrastao u Varvarinu, u kojem i danas živi. Dela mu se nalaze u kolekcijama muzeja humora i satire i privatnim zbirkama na svim kontinentima.

Tri puta je nagrađivan plaketama (godišnjim nagradama za godine: 2000, 2003. i 2004.) ULUPUDS-a, prvi je dobitnik godišnje nagrade UNS-a za karikaturu „Laza Kostić“ (2003), dobitnik nagrada na konkursu „Pjer“ (treće – 1991, prve – 2004. i druge – 2008. godine), nagrade „Klasovo majstorsko pero“, zvanja „Majstor karikature“ (Plovdiv (Bugarska) 2005. godine).

Osnovnu i srednju školu (gimnaziju / prirodno-matematički smer) završio u Varvarinu, a studije mašinstva (smer motorna vozila) na Mašinskom fakultetu u Beogradu. Član ULUPUDS-a od 1994. godine (sa statusom samostalnog umetnika od 1998. godine, a od marta 2007. godine sa zvanjem istaknuti umetnik). Sarađuje se mnogim našim i inostranim listovima. Objavio knjige karikatura „Basne bez reči“ (1994.), „Mapa karikatura“ (1997.) i „Mapa ratnih crteža“ (2000.). Dugogodišnji saradnik Kulturnog centra Kruševac i predsednik žirija Međunarodnog festivala humora i satire „Zlatna kaciga“ za karikaturu, danas je direktor Narodne biblioteke u Varvarinu.