Gojko Đogo ovenčan Prstenom despota Stefana Lazarevića : „Samo nas ljubav može spasiti“

Književni klub Bagdala organizovao je svečano uručenje nagrade „Prsten despot Stefan Lazarević“ Gojku Đogu, istaknutom srpskom književniku, esejisti i pesniku u amfiteatru crkve Lazarice. Na ovom književnom događaju pored laureata, o njegovom delu govorili su Ljubiša Đidić i Nebojša Lapčević ispred Književnog kluba Bagdala, dr Dragan Hamović i Mladen Vesković, načelnik sektora za savremeno stvaralaštvo u Ministarstvu kulture.

U besedi koju je napisao povodom dodele nagrade, Đogo je najpre odao počast despotu Stefanu Lazareviću, čiji je nosilac prstena postao. Istakao je koliko je on bio velika ličnost, vladar i pisac.

-Deset odeljaka poslanice „Slovo ljubve“ poput lirske apostrofe, ulančava reč ljubav. Ta Božija blagodat iskazuje se u duhovnoj, bratskoj i prijateljskoj i čulnoj ljubavi, u svaki put, da bi osnažio svoj iskaz, despot se u skladu sa načelima onovremene retorike poziva na analogne primere iz Biblije. Ljubav je uzvišeni Božiji poklon, koja sjajem ispunjava vaseljenu, samo je treba prepoznati. Uzvisimo se i mi, podignimo glave u vis – to je najbitnija poruka ove poslanice koju svako od nas treba da sledi. Postoji nada da poezija bar malo doprinosi boljitku sveta, ali da bi naše poruke bile bliže svetome duhu i mi se moramo uzdići iz mraka, kako veli despot, kojim nas je naš vek pritisnuo. Ovaj današnji svet zasićen tolikom mržnjom ni dobra dela ne mogu spasiti, može samo ljubav, koja sve prevazilazi, kao što kaže despot. Pesnici veruju da može biti i ono što ne može biti. Hvala Bagdali što je mene nedostojnog, ovim prstenom uzvisila i pozlatila.

Članovi žirija u sastavu Ljubiša Bata Đidić (predsednik žirija), Milan Vučićević i Veroljub Vukašinović doneli su jednoglasnu odluku da ovogodišnji dobitnik Nagrade Bagdalin prsten Despot Stefan Lazarević bude istaknuti srpski književnik, esejista i pesnik Gojko Đogo. A u saopštenju žirija, Đidić je naveo da mu se ovim visokim priznanjem Bagdala odužuje po značaju koji ima u srpskoj književnosti i po prisustvu u našem gradu i književnoj Bagdali.

-Đogova poezija na najbolji način sadrži istorijske i nacionalne rezonance o aktiviranju onog neukrotivog pera naših egzistencijalnih i metafizičkih stanja. Neka jedna od duhovnih svetosavskih vertikala u Đogovoj poeziji bude i pesma „Na temeljima hrama Svetog Stefana u Milentiji“, koju primamo kao našu zavičajnu pesmu.

Mladen Vesković, načelnik  sektora za savremeno stvaralaštvo u Ministarstvu kulture rekao je da je ovaj književni događaj od velikog značaja jer utvrđuje vitalnost kulture u Kruševcu i zato što je odato priznanje jednom od najvećih srpskih pesnika u čiji je lik i delo stalo sve ono najbolje, ali i najgore što je obeležilo drugu polovinu dvadesetog veka.

-U svakoj njegovoj pesmi vidi se dubok koren, stvarna i mitski opevana Hercegovina. Čini se da Gojko Đogo nema tako mnogo knjiga, sa druge strane to je cena životnog udesa koja je ovog velikog pesnika zadesila, a to je da je u njegovim najboljim godinama, njegov književni rad bio ometen, presečen. Uprkos svemu tome, od svojih prvih zbirki pesama on neumorno ispisuje jednu priču koja lična, ali i deo našeg kolektivnog sećanja. Vunena vremena, tamne niti koje nas sapliću i sa kojima se još uvek borimo su veliko pesničko zaveštanje Gojka Đoga, zbog čega on ostaje trajno aktuelan pesnik, koji je revitalizovao tradiciju, a sa druge strane koji je veoma moderan i otvoren. Njegova poezija nas neće zabaviti ali će ostaviti trajnu upitanost nad nama i pomoći nam bar malo da budemo bolji-rekao je Vesković.

Dr Dragan Hamović osvrnuo se na Đogovo hapšenje zbog neprikladne poezije, početkom 80 godina prošlog veka, rekavši da se Đogo na sudu nije ni branio, već održao predavanje iz moderne poetike, koje može biti u obaveznom programu studija književnosti.

-Nije tada pesnik odricao optužbe da se izvesne aluzije odnose na tabuisano ime i delo čiji kult i danas, posle 40 godina podgrevaju mediji željni glamura i površne intrige. Nije on podlegao samokritici, nije imao zašto da se kaje u tim suptilnim ispadima tajne moći pesničkog govora. Đogo nije umeo da bude neutralan, spremao se da prozbori punim glasom, pesnički, komentatorski i nestabilnih osamdesetih i podivljalih devedesetih i prvih posuvraćenih decenija novog veka. Pesnici se neizbežno menjaju, ali ne kako vetar duva, već po nalogu trajanja i životnih mena koje u sebi registruju. I ovde u Lazarici obreo se na svome, kao u snu koji su budni sanjali njegovi preci, snu što ih je održao, u njima dospelim vunenim vremenima – zaključio je Hamović.

Podsećamo, ova značajna nagrada dodeljena je večeras po 34 put, o šezdesetpetogodišnjici Književnog kluba „Bagdala“. Despotovom rođaštvu, po prstenu kojim ovenčava ovaj književni klub, ime Gojka Đoga se pridružilo plejadi najvećih među kojima su Desanka Maksimović, Nikola Traković, Đorđe Trifunović, Dejan Medaković, Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Patrijarh Pavle, Slobodan Raketić, Milisav Savić, Dragoslav Mihailović, Ljubomir Simović, Mihajlo Pantić i Matija Bećković,

M. Janković