Dug je put od podizanja zasada do vinske boce

Razgovor sa povodom: Vinarija Smiljković 90

Porodična vinarija Smiljković 90 se nalazi u župskom selu Drenča, na svega dva kilometara od Aleksandrovca. Kao i većina porodica u ovom kraju i Smiljkovići generacijama gaje grožđe i pretvaraju ga u vino, ali je Vladimir sa svojim ocem Predragom dodatno unapredio porodičnu tradiciju 2018. godine kada je zvanično registrovana vinarija Smiljković 90

Piše: Nikola Lazić

Ova porodična vinarija prostire se na tri hektara zasada vinograda, koji im obezbeđuju 80 odsto ukupne proizvodnje. Tako u proseku na godišnjem nivou proizvedu od 10 do 15 hiljada vinskih boca. Pored mnogobrojih nagrada za kvalitet vina, nagrađeni su i za razvoj turizma od strane Regionalne privredne komore Rasinskog upravnog okruga, jer će, pored degustacione sale kapaciteta od 50 mesta, uskoro u ponudi imati i pet apartmana za turiste, što jasno pokazuje da su posvećeni razvoju vinskog turizma. O svemu tome i još mnogo čemu drugom, razgovarali smo sa Vladimirom Smiljkovićem, predstavnikom četvrte generacije Smiljkovića koja gaji vinovu lozu u podnožju najistočnijih padina Goča.

Možete li nam reći nešto više o Vašoj vinariji i samoj proizvodnji?

– Par generacija, konkretno četiri generacije, moj pradeda, deda, otac i ja se bavimo gajenjem vinove loze. Ranije je to bila proizvodnja vina za sopstvene potrebe, a onda smo 2018. godine otac i ja registrovali vinariju i krenuli u tu komercijalniju proizvodnju. Konkretno, proizvodimo dve vrste belog vina i dve vrste crvenog, odnosno crnog vina. Od belog vina proizvodimo naravno tamjaniku, koja je trenutno najpopularnija sorta za bela vina. Pored tamjanika od belih vina proizvodimo grašac ili italijanski rizling. Proizvodimo prokupac od crvenih vina koji se može uporediti sa tamjanikom. Ono što je tamjanika za bela, to je prokupac za crvena, tj. crna vina po popularnosti. To su tri autohtone sorte, sve tri domaće. I proizvodimo drugu fazu crnog vina, kaberne merlo, što je jedina internacionalna sorta u našoj vinariji. Kapaciteti vinarije su godišnja proizvodnja do 15.000 boca, sve četiri etikete, a plan je i neka tendencija rasta do 30.000 boca u naredne dve, tri godine. Konkretno, vinarija poseduje tri hektara i 80 odsto sirovine proizvodimo iz sopstvenih zasada, a ostalih 20 odsto dokupljujemo od ljudi sa kojima radimo par godina unazad.

Po čemu je vinarija Smiljković jedinstvena i prepoznatljiva u odnosu na ostale vinarije u regionu?

– Što se tiče prepoznatljivosti, mogu da kažem da smo mi prva vinarija u Župi koja je krenula da deklariše italijanski rizling kao grašac i to je prva etiketa i ujedno naše najpoznatije vino. To bih izdvojio kao neku prednost, jer nas dosta ljudi zna po tome. Puno medalja imamo, oko sedam, osam zlata za grašac, čak smo 2019. godine bili u Župi šampioni belih vina sa tom sortom.

Dodao bih da posedujemo degustacionu salu koja je kapaciteta do 50 mesta, a do kraja meseca, najkasnije do kraja aprila, imaćemo u ponudi i pet apartmana. To su apartmani koji podrazumevaju sobe sa po dva odvojena ležaja sa zasebnim kupatilom. Time planiramo da upotpunimo taj krug, jer imamo degustacionu salu koju posedujemo neke dve, tri godine unazad i ovim apartamanima ćemo zaokružiti turističku ponudu. U Župi je jako mala ponuda smeštajnih kapaciteta, pa pored naše vinarije, još jedna ili dve samo imaju smeštajne kapacitete.

Dobili ste nagradu Privredne komore za razvoj turizma. Koliko Vam to znači i da li biste istakli još neke nagrade na koje ste posebno ponosni?

– Velika satisfakcija i laskava nagrada da i u nekom narednom periodu budemo bolji. Kao neko ko se bavi vinarstvom imamo dosta priznanja i diploma za vina. Neka koja bih ja možda izdvojio to su iz 2021. dve diplome sa OpenBalkan sajma koji predstavlja jedno od najozbiljnijih takmičenja u Srbiji. Konkretno imamo srebro 87 poena za tamjaniku i zlato 90 poena za grašac. Takođe bih izdvojio Horgoš gde smo uzeli zlato za prokupac, kao i takmičenje u Slovačkoj gde imamo nagradu za grašac. U suštini, imamo veliki broj što lokalnih što međunarodnih medalja za vina, ali ovo su neke nagrade koje bih ja izdvojio.

Ova nagrada Regionalne komore govori da ste se posvetili vinskom turizmu, pa kako vidite ulogu vinskog turizma u razvoju Vaše vinarije?

– Smatram da neke male porodične vinarije poput naše, a to je dobar deo vinarija u Župi, svoju budućnost treba da posvete vinskom turizmu i prodaji vina na kućnom pragu poput manjih vinarija na Zapadu, kao što su Italija, Francuska i razvijeni vinski regioni gde većina tih vinarija prodaje vino da kažemo nekih 30, 40 kilometara u krugu vinarije. To je neki moj cilj i pravac i verujem da je to budućnost, pogotovo kako je infrastruktura sve bolja, kako smo sve bliži autoputu i bolje povezani sa Banjom, Kruševcom i sutradan nadam se i Kopaonikom. Iskreno mislim da će u narednih nekoliko godina vinski turizam biti na puno većem nivou kod nas. Vojvodina već sada ima solidno razvijen vinski turizam, a zemlje u regionu poput Slovenije i Hrvatske već deceniju unazad imaju značajno razvijenu ovu granu privrede.

Da li ste imali neke turističke posete, što domaće što iz inostranstva?

– U blizini vinarije se nalazi manastir Drenča, poznat u narodu kao Dušmanica, jedan od najstarijih manastira u Srbiji koji je sagrađen pre Kosovskog boja u 14. veku, pa uz Aleksandrovac koji je na dva kilometra, ima ljudi koji nas posećuju. Ima nas na Guglu, pa dođu s vremena na vreme turisti, kako domaći, tako i inostrani. Nije to možda na nivou kao gore u Vojvodini u Fruškoj gori, ili Hrvatskoj i Sloveniji, ali ima ljudi i kako ide period, sve je veći broj turista koji nas posećuje.

Kako reagujete na promene u industriji vina i da li pratite trendove s tim u vezi?

– Svakako pratimo ali smatram da je neki pravac za nas da se baziramo na autohtone, odnosno domaće sorte. Ljudi kada doću sa strane, posebno iz inostranstva hoće da probaju nešto domaće po čemu je vaš kraj i vinarija prepoznatljiva. Tako da, oni neki merlo, kaberne, rajnski rizling imaju kod kuće, pa žele da probaju nešto novo. Iskreno, smatram da svaki region treba da gaji svoje domaće sorte i mislim da se veliki broj vinarija kreće u tom pravcu i bazira na autohtonim sortama.

Koji su najveći izazovi u vinarstvu i vinogradarstvu sa kojima se susrećete?

– Iskreno da kažem, ovaj posao kojim se mi bavimo je dosta turbulentan. Svedoci smo da se i klima dosta promenila poslednjih godina, što puno utiče na našu proizvodnju. Mi uspevamo da se izborimo sa time, ali opet ponavljam da 80 odsto sirovina koristimo iz naših zasada, i pored klimatskih promena koje predstavljaju veliki izazov. Ove godine i prethodne smo malo uvećali prodaju i mogu da kažem da iz godine u godinu napredujemo. Jako je teško, dug je put od podizanja zasada vinograda do vinske boce. To je jako spor obrt novca i ja iskreno smatram da treba nekih desetak godina dobrog, kvalitetnog rada da bi mogli da živite od vinarstva i povratite neka ulaganja koja su jako velika, od vinograda da se podigne, pa preko vinarije i opreme što je sve jako skupo. Država je prepoznala naš sektor vinarstva i vinogradarstva i ima tu pomoći i subvencija, ali to je deo novca, dok dobar deo vi morate da izdvojite, sigurno jednu polovinu. Ponavljam, to je jedan od biznisa koji je skuplji, gde su jako velika ulaganja i gde je jako spor obrt novca.

Aleksandrovačka Župa je poznata po vinu, pa kako vidite Vaš odnos sa lokalnom zajednicom i Vašu ulogu u njoj?

– Aleksandrovačka Župa je od davnina poznata po vinovoj lozi i vinu. Ranije su to bila, da kažem veća preduzeća koja su proivodila neka industrijska vina. Nekad su se takva vina tražila, pošto ljudi nisu znali za bolja, ali ja sa ponosom mogu da kažem da je poslednjih desetak godina vinarstvo u Župi napredovalo, jer se otvorilo mnogo manjih porodičnih vinarija gde im je kvalitet na prvom mestu. Jedino sa kvalitetom manja vinarija može i da se probije koliko toliko na tržište, pa sam jako ponosan na to. Takođe, iz godine u godinu je sve veći broj vinarija i sve bolje opremljenih. Naravno, tu je delom zaslužna i država što deo novca obezbeđuje iz raznih fodnova, pa je i kvalitet vina na većem nivou, kako kod nas u Župi, tako i na teritoriji cele Srbije. Što se tiče lokalne samouprave, trenutno su na vlasti mlađe generacije koje imaju više razumevanja za nas vinare i imamo sreću da se zamenik predsednika opštine takođe bavi vinarstvom, pa smo dosta i mi vinari uključeni u te neke protokole, kao oko sajma vina i župske berbe. Ipak je to manifestacija koja je posvećena prvenstveno vinarima i vinogradarima, pa smatram da oni tu i treba najviše da se pitaju i organizuju kako treba da izgleda sam program.

Vaši planovi za budućnost i kako vidite dalji razvoj vinarije Smiljković?

– Neki naši planovi za budućnost, pored ovog što ćemo sa apartmanom da zatvorimo neki krug i baziramo se na vinski turizam, plan je da ove godine, Bože zdravlja ako bude plodna i dobra, povećamo malo proizvodnju. Kapacitete već posedujemo, ali nam sirovina treba da bi povećali proizvodnju na tu neku cifru do 20, 30 hiljada boca sa ovih trenutnih 10, 15 hiljada. Cifra od 30 hiljada boca je naš cilj i planiramo da se tu zaustavimo, jer nemamo želju da postanemo industrija i idemo na kvantitet, već na kvalitet. To su nam neki osnovni ciljevi i planovi.

Za kraj razgovora, da li imate neki savet za porodice ili pojedince koji bi želeli da krenu Vašim stopama i otvore sopstvenu, porodičnu vinariju?

– Naravno! Ponavljam se, ali jako je težak i dug put od podizanja zasada do boce koji otprilike traje nekih 6, 7 do 8 godina. Ako uzmemo u obzir kada se posadi vinograd da je neki prvi pun rod tek u petoj godini i to ako sve bude u redu i kako treba, pa dok preradite to grožđe i dok to stigne za bocu, treba neke dve godine. To je neki put od par godina, ali ako to volite i radite s ljubavlju, onda je to po meni jedan od najlepših poslova. Jako je lep i možda ćete se hiljadu puta pokajati što ste ušli u to, ali ako ste uporni i izdržljivi, sve to prođe i na kraju budete presrećni što se bavite ovim poslom.