Dragana Lazarević: Vidarka srpskog nasleđa

Kruševac je grad koji, čak i kada mu se podsmevaju kao zaostaloj palanci, može da digne glas i kaže svakom zlobniku: „A koliko je pesnika tebe opevalo?“… U poslednjih trideset godina britanska stručna javnost poravnala se sa zahtevima državne politike Velike Britanije koja je izrazito neprijateljska prema našim nacionalnim interesima… Na Zapadu već izvesno vreme dominira tzv. Kritička teorija kada je u pitanju odnos prema prošlosti, došlo se do toga da se mnogi spomenici preimenuju, obezvređuju učitavanjem nekih novih značenja ili se naprosto ruše, zapostavljaju, izmeštaju i zamenjuju nečim novim, često nepovezanim sa prethodnim

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Draganu znam još od vremena kada je kao srednjoškolka vodila zanimljive emisije na Radio Kruševcu i interesovala se za brojne kapitalne teme po kojima ni duplo stariji od nje nisu ni počinjali da grebu. Danas je doktor ozbiljne naučne discipline, za koju mi veli – „samo stavi dr Heritage Studies, to kod nas ne postoji kao posebna studijska disciplina“. Živi na relaciji Bat (Bath) – Beograd – Kruševac – London.

Počeo bih sa nekim tvojim najlepšim uspomenama koje te i „tamo daleko“ neraskidivo vežu za ovu našu varoš pod Bagdalom i šta te je, čak i u onim najgorim godinama ’90-tih, postavljalo na pravo mesto – da ne zalutaš u haosu i metežu raspadajućeg društva?

Kruševac je jedini srpski grad koji ima ne jednu, nego ceo ciklus epskih pesama iz kojih počinje i u koje se uranja najvažniji nacionalni narativ – Kosovski zavet, Vidovdanska etika, Obilićeva kletva – nešto što nijedan drugi grad u Srbiji nema, pa ni Beograd. To je grad koji, čak i kada mu se podsmevaju kao zaostaloj palanci, može da digne glas i kaže svakom zlobniku: „A koliko je pesnika tebe opevalo?“. U vreme mog odrastanja umro je „najveći sin naših naroda i narodnosti,“ dogodila se „ekonomska stabilizacija“ drugarice Milke Planinc, nakon čega je na teren utrčao „savezni trener Ante Marković“ kada je na par godina izgledalo da će Jugoslavija da postane pravi mali raj. Otvorene su granice, porasle su plate, a u prodavnicama je prodavana kako roba proizvedena u Srbiji, tako i inostrani brendovi. Kruševac je tada doživljavao pravi ekonomski bum. Otvarane su komisione radnje, kafići i klubovi, a započinjao je i novi vid urbanog života mladih, potpuno drugačiji od onog koji su imali naši roditelji.

Kad je polovinom 80-ih Ju-rok plima preplavila državu, u modu su ušle jarke i napadne boje, velike naramenice i natapirane kose. Niko na to nije ostajao imun, pa ni klinci u osnovnoj. Malo ljudi će se setiti da je „Merima“ tada imala licencu za „Max Factor“, još uvek imam taj jarko crveni „firebrand“ ruž na kome stoje paralelno logo jedne i druge kompanije. U to vreme me je zainteresovala istorija i istorijski film, pa sam vreme provodila ili čitajući klasike ili gledajući filmske klasike, koji su me uveli u svet džeza. Kad nisam bila u školi, „visila“ sam u biblioteci ili slušala radio, što je bilo dobrodošlo mojim profesorima srpskog jezika i književnosti, te su me svako malo slali na razna takmičenja. Malo mojih vršnjaka je pokazivalo interesovanje za, recimo, crno-beli film, te sam morala da balansiram između onog što me je suštinski zanimalo i „svega ostalog što vole mladi“. Sa ekipom iz škole sam slušala rokenrol, a kod kuće, za svoju dušu, Bili Holidej i Tedi Vilsona. Tako podvojenih interesovanja došla sam u RTK gde sam srela neke sjajne ljude, od kojih sam puno naučila i druženje sa njima me je držalo normalnom za vreme inflatorne ’93, u kojoj se desilo da čak tri meseca ne podignem honorar, jer je bio obezvređivan od jutra do podne.

Ipak, ni to iskustvo me nije dovoljno pripremilo za surovost beogradskog žargona, u koji sam stigla polovinom ’90-ih. Beograd nakon inflacije nije ličio na metropolu. Bio je to jedan siv i oronuli grad, umoran od sebe i naroda u sebi, bez ijedne optimističke crte. Izlasci su nam se svodili na silazak u klub KST nakon celodnevnog učenja i gledanje koncerata za Dž. Prilično dobrodošlo bilo je to što je Voja Pantić bio moj asistent na matematikama, te smo od njega dobijali besplatne karte za džez koncerte. Onda sam pomislila kako treba da „malo vidim sveta“ – pa sam otišla na post-diplomske na krajnji zapad kontinenta, u univerzitetsku banju Bath u Velikoj Britaniji i tamo i ostala. Svoja dijametralno suprotna interesovanja negovala sam i u UK. Tako sam odgledala Boba Dilana u Kardifu 2009, ali i Žilijet Greko u Londonu 2010, što je bio oprobani recept za čuvanje zdravog razuma, ovog puta od ludila koje sam srela tamo.

U međuvremenu, povremeno bih svratila u naš šareni carski grad na domaću hranu i svakodnevicu. Razgovori o problemima sa gradskom toplanom, puklim cevima gradskog vodovoda ili o tome da su na pijaci sada isključivo preprodavci, držali su me dobro utemeljenom i opominjali da je „zemaljsko za malena carstvo.“ E, to je ono što sam ponela iz Kruševca i što me sve češće vraća kući. Trenutno na Zapadu narasta jedno novo ludilo koje normalnoj većini nameće veštačke društvene modele, bazirane na principima negacije stvarnog identiteta u najširem smislu te reči. Celokupni politički Zapad, pa i Engleska, klize u totalitarizam, dok je većinsko društvo u stanju medijske omamljenosti i nesposobno da se odupre.

I kako prolazi „Čarapanka u Engleskoj“ da parafraziram Stinga?

Vreme mog studiranja u Beogradu bilo je vreme za čiji opis ću iskoristiti tipično engleski izraz: interesantno. Počev od velikih studentskih demonstracija ’96/97 koje su pojele celu školsku godinu, preko bombardovanja ’99, do „godine nulte“ kada je gorela Skupština. To su bile, dakle, tri godine koje su obeležile celu generaciju koja je danas, nakon svih tih iskustava, možda najveći skeptik po pitanju silno propagiranih evropskih vrednosti. Kada je nakon promene vlasti 2000. godine započeo novi krug pljačkanja i državnog klijentelizma, mnogi moji drugari su napustili zemlju u potrazi za boljim, pravednijim i manje stresnim životom.

Moj razlog je dodatno bio i obrazovne prirode. Kako u našem sistemu građevinski inženjeri nisu podučavani nezi starih istorijskih objekata, našla sam program koji je bio namenjen upravo tome – osposobljavanju građevinskih inženjera za rad na starim objektima, ali na način koji ne bi ugrozio istorijski karakter i autentičnost, bilo kroz primene statičkih sistema, bilo kroz upotrebu odgovarajućih materijala. Stranim studentima se uglavnom preporučuje da za studije slučaja uzimaju nešto njima blisko. Meni su, naravno, bile bliske naše crkve i manastiri koje sam samo koju godinu ranije posmatrala kako gore. Međutim, kada sam započela rad na teorijskoj podlozi, ostala sam zaprepašćena stepenom revizionizma i falsifikacije naše istorije orkestirirane od najvažnijih akademskih institucija u Velikoj Britaniji.

Kako sam dublje ulazila u problem, shvatila sam da je britanski univerzitetski narativ o Srbiji, koji nam ionako nikada nije bio preterano blagonaklon, zaražen virusom kulturne netrpeljivosti do stepena gotovo nemogućeg za razumevanje. Većina katedri koje se bave Balkanom, u najširem smislu te reči, uglavnom iracionalno odbija bilo kakav argument koji opisuje Srbiju i srpski narod kao ljude. U poslednjih trideset godina britanska stručna javnost poravnala se sa zahtevima državne politike Velike Britanije koja je izrazito neprijateljska prema našim nacionalnim interesima. Posledica toga je da su ključna akademska mesta data ili promoterima anti-srpskog narativa ili univerzitetskim radnicima poreklom sa Balkana koji ili nisu Srbi ili su prinuđeni da kriju svoje poreklo iza nekakvog univerzalizma. Možete misliti kako takvo akademsko okruženje utiče na formiranje stavova budućih britanskih elita prema nama. Pošto sam ja tamo otišla kao inženjer, nekako sam uspela da provučem kroz svoj rad činjenice o nasrtaju na naše kulturno nasleđe, praćeno blatantnim pokušajem preimenovanja i podle otimačine.

Ipak, bez obzira na taj surovi engleski narativ o nama završavaš školovanje tamo i hvataš se u koštac sa njihovim predrasudama… Čime se profesionalno baviš i ima li i pozitivnih primera realnog sagledavanja srpske istorije i njenog značaja u evropskim okvirima?

Da krenem odmah od kraja: NEMA. I neće je biti u dogledno vreme. Početak raspada Jugoslavije doveo je do svrstavanja celokupnog političkog Zapada u izrazito anti-srpsku i anti-pravoslavnu skupinu. Od načina izveštavanja o prvim sukobima, pa sve do vrhunca anti-srpske medijske histerije tokom NATO agresije, Srbija je bila u stanju potpune medijske katatonije. Mnogi tadašnji ambiciozni novinari i političari na Zapadu izgradili su karijere uskakanjem u centar pažnje pričama o nama koje je besomučno gurala tamošnja politička elita. Vrlo mali broj njih imao je iole dublja znanja o Balkanu, a dobra većina – baš nikakva. Ipak, to im nije smetalo da objavljuju knjige koje su većinskoj populaciji predstavljale Srbe i Srbiju u krajnje negativnom kontekstu, često koristeći jezik i terminologiju na granici s rasizmom. Mnoge od tih knjiga, uz ozbiljan marketing, postajale su bestseleri i iz izloga selile se direktno na univerzitetske police. To je literatura koja već tri decenije obrazuje nove Zapadne elite i unapred formira njihov stav prema nama. Kada je reč o našoj istoriji, ona je doživela duboku i korenitu reviziju i danas se Srbija i njena istorija tretiraju kao primeri nečeg inherentno lošeg.

Naša kultura se svesno i planirano umanjuje i nipodaštava, dok se aktivno radi na njenom cepanju kroz formiranje novih identiteta na čisto srpskom kulturnom prostoru. Mislim, dovoljno je videti samo odnos koji njihovi mediji imaju prema Novaku Đokoviću, pa će vam sve biti jasno. S druge strane, izuzetno je bolno prisustvovati konferencijama i seminarima koji ne dopuštaju drugačije mišljenje ni u tragovima. Naši stručnjaci, angažovani na britanskim univerzitetima, ako žele da sačuvaju radna mesta, ili po definiciji moraju da pristanu na takav narativ, ili se bave nekim neutralnim temama. Nakon poslednjeg univerzitetskog angažmana prešla sam u „slobodne strelce“ te radim po svojoj savesti. Trenutno me zanimaju modeli identitetskog inženjeringa kroz zloupotrebu materijalnog kulturnog nasleđa. Kako sam inženjer po obrazovanju, teorijska osnova je postavljena na matematičkim principima. Osnovni rad koji je poslužio kao skica nedavno je objavljen u jednom zborniku radova i, koliko sam obaveštena, imao je dosta dobre recenzije. Videćemo šta će biti kad se skica razvije u sliku.

„Modeli identitetskog inžinjeringa kroz zloupotrebu materijalnog kulturnog nasleđa“ to malo vuče na situaciju u našoj južnoj pokrajini ili se odnosi na neki širi prostor?

Situacija u našoj južnoj pokrajini je samo jedan od modela. Identitetski inženjering postoji od početaka ljudske civilizacije. Stremljenje elita da se identifikuju sa božanskim ili da iskažu svoju moć pokretalo je velike graditeljske projekte odvajkada. Od egipatskih piramida ili trijumfalnih kapija širom Rimskog carstva koje su ostavljale pečat za budućnost, preko velikih religijskih hramova Srednjeg veka, do raskošnih palata od perioda reformacije naovamo, svaka država je želela da obeleži svoju teritoriju i da ostavi svoj pečat za buduće naraštaje.

Međutim, početak modernog doba, koji se obično datira od vremena Francuske revolucije, doveo je do akademskog tumačenja toka nacionalne svesti i formiranja nacionalnog identiteta u savremenom značenju. Tada se po prvi put jasno formulišu velike nacionalne pripovesti ili ono što se sada zove glavni nacionalni narativi, najpre među tadašnjim razvijenim i slobodnim državama, da bi koju generaciju kasnije postale predmet interesovanja nacionalnih intelektualaca iz naroda koji nisu imali svoje države ili su one bile veoma slabo razvijene. Analizom razlika i sličnosti pod kojim su se formirali narativi, načini pristupa materijalnim dokazima koji su ih potkrepljivali, ali i stepeni spoljašnjih uticaja, uz neizostavni upliv trenutnih političkih okolnosti, naveli su me na razmišljanje o tome kako se materijalno nasleđe zapravo koristi kao oružje. Kako na Zapadu već izvesno vreme dominira tzv.

Kritička teorija kada je u pitanju odnos prema prošlosti, došlo se do toga da se mnogi spomenici preimenuju, obezvređuju učitavanjem nekih novih značenja ili se naprosto ruše, zapostavljaju, izmeštaju i zamenjuju nečim novim, često nepovezanim sa prethodnim, shvatila sam da je celokupna ideja materijalnog kulturnog nasleđa zapravo plod vladajuće političke zgode. Uzimanjem istih poredbenih parametara kod naroda i država iz raznih delova sveta uočava se algoritam formiranja identiteta, kao i njegova cikličnost. Naša južna pokrajina, Kosovo i Metohija i ono što se tamo trenutno dešava, spadaju u eklatantan primer tzv. Odobrene akulturacije. Prevedeno na običan jezik, tamo se dešava brutalna otimačina našeg kulturnog nasleđa po odobrenju trenutno jačih sila na terenu. E, to je ono što me trenutno zaokuplja i što, mislim, treba da mnogo više zaokuplja i naše državne institucije.

Gde nameravaš da stigneš, u bliskoj budućnosti, sa svojom borbom protiv revizionizma nacionalnog narativa?

Gde god da me put nanese. Kao u Tolkinovoj pesmi, put vijuga i vijuga, preko brda i dolina, preko reka i jezera, dok se ne ulije u veći put koji se ukršta sa mnogo takvih puteva… A nakon toga? Niko ne može da zna. Bitno je samo da se put ne izgubi u mreži puteva i kakofoniji glasova. Ja mogu da radim samo kako mi savest nalaže, a ona ne dozvoljava zlonamernu kritiku i prepredenu zamenu teza. Kao pojedinac sa nešto malo znanja i škole mogu da učinim samo onoliko za koliko mi se ukaže prilika. Vidite, kada ste suočeni sa tom finom Evropom koja na vas gleda kao na nižu vrstu, onda je jedini način držanje do istine i činjenica. Interpretacija mora da bude vođena matematičkom logikom kako se značenje jezika ne bi izgubilo u zamagljivanju novokovanicama i duhovitim urbanim dosetkama koje iza sebe kriju veliku prazninu. Svako se proteže koliko je dug, pa tako i ja. Koliko mogu – učiniću. Da ne bude posle da nisam probala.