Dejan Milićević: Iza mene će ipak ostati trag lepote

Odavno sam uvideo da je moj put kreativno izražavanje likovnim elementima i da je umetnost stvaranje nove stvarnosti u ovoj postojećoj, i celi život je opstajanje na tom putu uprkos svemu, po cenu siromaštva, usamljenosti i izopštenosti… Razmišljam o tišini ateljea, pored štafelaja sa šoljom kafe, dobrom muzikom, u mirisu terpentina kako slikam neke čudesne slike

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Početkom novog milenijuma jedno od najinspirativnijih mesta u Kruševcu nalazilo se u kući u „staroj Zakićevoj“, koja se nalazi na pola uzbrdice prema Bagdali. Sa desne strane i danas viri iz visoke trave, zaboravljen, prepuštea stihijskom propadanju, nekada prestižni dvor ovdašnjeg slikarstva i vajarstva. Atelje. Uz velikane, koji su decenijama na tom prostoru stvarali lepotu i gostili prijatelje sličnih afiniteta, svojom mudrošću, predusretljivošću i isijavajućom dobrotom upravo je Dejan, kao magnet, privlačio tada mladu kulturnu elitu Grada. Uz partiju šaha razotkrivane su beskonačne tajne umetnosti i univerzuma, dok su sa štafelaja i zidova njegove sobe već tada gledale velike, blage i nestvarno lepe svetačke oči. Likovi anđela, sa pogledima punim neizmerne blagosti, kako neko napisa. Prvo platno koje je u dahu oslikao pre više od tri decenije, inspirisan delima Andreja Rubljova, označilo je novu, duhovnu etapu njegovor stvaralaštva, koja je još uvek u punom zamahu.

Ovo je priča sa njim o njemu, mada je uvek bio posvećeniji svom radu no njegovom objašnjavanju. Prvu ikonu, u crkvi Svetog Atanasija u zavičajnoj Dedini, oslikao je pre više od dve decenije, kada je crkva i izgrađena, od kada i počinje njegov put po srpskim zemljama, život na skelama, među posvećenima… Oltar je oslikao pre pet godina, a prošle jeseni otpočeo je i sa živopisom kupole, na 11 metara visine…

Ponekad se nama, ljudima u solidnim srednjim godinama, čine normalnima neke teške kontroverze – jesmo li lepo ili teško živeli u mladosti, jesu li ljudi bili bolji ili samo pritvorniji… Prva tvoja sećanja vezana za Kruševac i ovaj kraj uopšte, jesmo li bili srećniji ili samo nesvesniji?

Dejan: Percepcija naše mladosti nema nikakve veze sa današnjom percepcijom na žalost, jer ona mladalačka beše naivna, detinja, potpuno subjektivna… A što se tiče Kruševca – srednju školu sam završio u Nišu i Beogradu. Posle toga – studije, i kad sam se vratio u Kruševac osećao sam se kao stranac u mom gradu, a i dan danas se osećam kao stranac koji je ovde samo privremeno. Kruševac kao usputna stanica za ne znam gde.

Verovatno za večnost, pošto si prilično zagazio u ovdašnju antologiju kreativaca, koji znatno podižu kapacitet matične sredine… Pretpostavljam da su te neki bljeskovi iz detinjstva bar indirektno usmerili ka slikarstvu, neki ljudi, viđena dela u detinjstvu…

Dejan: Proveo sam prilično usamljeno detinjstvo u Dedini i tu sam vrlo rano počeo da crtam i čitam, naročito stripove, tu sam počeo da stvaram svoj unutrašnji detinji svet i maštu i još tad sam negde odlučio da budem slikar.

A onda škola koja mi je bila traumatična zbog tolike gužve i surove discipline, što me je još više okretalo ka crtanju i čitanju.

Pošto sam dete sa sela moj susret sa Kruševcom je prvi odlazak u bioskop „Kruševac“ sa ćaletom, gledali smo kaubojac „Ubij sve i vrati se sam“. Imali smo sedišta u loži na balkonu, a posle filma u poslastičarnicu na kolače i limunadu.

Bio je to fascinantan doživljaj, imao sam oko šest godina, i fotografski sam pamtio scene iz filma i besomučno ih crtao u stilu stripa… Hoću da kažem da su najveći uticaj, u to vreme, na mene imali strip i filmovi.

Bila je to naša „analogna“ mladost, puna skrivenih filmova, stripova, muzike, bez „dva klika do traženog“… Da li ona nama danas samo izgleda romantičnijom ili današnja deca, upravo zbog svega „na izvol’te“, prebrzo gube strast prema unutarnjem izgrađivanju?

Dejan: Da to si lepo rekao, analogna mladost, i ona je upravo definisala ovo što smo danas. A rezultati ove digitalne će se tek pokazati, kakvog budućeg čoveka ona stvara… Za ovu analognu smo videli ishod, to je kraj 20. veka, i nije baš blistav, ali se bojim ishoda ove digitalne. Nadam se da grešim i da su moji strahovi nepotrebni, ali ako mladi, kao što kažeš, gube strast prema unutrašnjem izgrađivanju, postaće ništavilo u koje može da se smesti svašta loše i pogubno.

Odavno sam uvideo da je moj put kreativno izražavanje likovnim elementima i da je umetnost stvaranje nove stvarnosti u ovoj postojećoj… i celi život je opstajanje na tom putu uprkos svemu, po cenu siromaštva, usamljenosti i izopštenosti.

I to je konstantno stanje i tako će biti do kraja, sa tim sam se odavno pomirio, to je moj život i nikad se nisam pokajao što sam izabrao taj put… Iza mene će ipak ostati  trag lepote.

Kod tebe je verujem preobražaj usledio kada si se našao među sebi sličnima, u Nišu i Beogradu, i počeo da dišeš taj vazduh zasićen kreativnošću…

Dejan: O da! Odlazak u srednju umetničku mi je bio presudan… Prvi put sam upoznao ljude vrlo slične sebi i tek tad mi je postalo jasno koliko sam bio usamljen do tad. To je bio Beograd osamdesetih, kreativan, još nepoznat sa neslućenim mogućnostima, tu sam išao na prve koncerte na „Akademiji“ i SKC-u, tu je bila prva ljubav, tu su bile razne izložbe koje su mi mnogo značile. Upoznao sam starije slikare i gledao ih kao bogove, i sve vreme je bilo puno muzike. Bilo je to vreme „novog talasa“ u Beogradu i sam sam se tako formirao u toj atmosferi.

Kasnije se ta urbana atmosfera prolila i po Kruševcu… Bilo je puno tih ugodnih punktova po kojima su se intenzivno družile generacije mislećih i kreativnih ljudi, a onda je većina počela da zamire. Jedna od tih oaza bila je i, danas prilično ruinirana, zgrada Ateljea – nekada prepuna vrhunskih umetnika… Tvoji legendarni šahovski dueli sa divnim profesorom Lazarom Stojnovićem, tvoj čuveni atelje koji se još uvek drži, valjda… Malo ljude danas potresaju nedaće umetnosti po provinciji, svi imaju neke „veće“ probleme da reše i magija talentovanih se nepovratno topi, čini se.

Dejan: Početkom devedesetih se vraćam u Kruševac. U gradskom ateljeu sam živeo i taj prostor vremenom postaje mesto okupljanja raznih kreativaca, slikara, pesnika, pisaca, muzičara (i ti si svraćao tako da se  sećaš tih druženja). Bila je tu neka jaka kreativna energija, mnogo talentovanih ljudi na malom prostoru. A evo sad, kako kažeš, magija talentovanih se ugasila… Neka su druga vremena, slikarstvo je postalo retro i ceo taj model egzistencije… Ja u međuvremenu otkrivam fresku, kojoj pristupam sa istom vatrom i idealima i krećem tim putem, i kreću tereni i oslikavanja crkava u Crnoj Gori, Republici Srpskoj, dugi boravci u mnogo manastira i evo me opet nazad u zavičaju mog detinjstva, u  Dedini gde oslikavam crkvu Svetog Atanasija. Krug se zatvara.

To je danas tvoje životno umetničko nasleđe, postao si nadaleko poznat, kao drevni živopisac… Koliko zapravo crkava si do sada oslikao i kako uopšte izdržavaš da se tako dugo, u kontinuitetu, baviš toliko fizički ekstremno, imam laički utisak, napornim poslom?

Dejan: Oslikavao sam desetak crkava, učestvovao u oslikavanju velikog hrama Hristovog vaskrsenja u Podgorici… Izdržavam fizički još uvek, malo sam sporiji ali ide to… Slikam svaki dan, sve vreme radim sam. Za ovu crkvu u Dedini trebaće mi još godina i po, a posle ne znam šta će biti, verovatno još jedna crkva ili povlačenje u atelje. Kako se bude otvorilo…

Poslednjih petnaest godina sam proveo u oslikavanju hramova i živeo u nekim gradovima, selima, manastirima, spavao i u zvonarama i evo me opet u mestu odakle sam krenuo, kao što rekoh. Krug se zatvara i možda ima vremena za neku novu priču, to na zavisi od mene.

Kuda bi, intimno, voleo da te put ponese dalje?

Dejan: Pa voleo bih da me put ponese negde „daleko kraj mora“, „gde cveta limun žut“… pa razmišljam o tišini ateljea, pored štafelaja sa šoljom kafe, dobrom muzikom, u mirisu terpentina kako slikam neke čudesne slike i imam pored sebe neku srodnu dušu koju volim i koja me voli… Znam da će ovo nekom da zvuči možda ušećereno, ali nemam neku atraktivniju i ambiciozniju viziju svoje budućnosti, ne znam šta bih  drugo posle svega.

Da nisi malo prerano počeo da podvlačiš crtu, za slikara ti si sad u najboljim godinama? Šta te to danas vuče ka nekoj novoj obali, svedeniji ili pompezniji likovni iskazi, možda da se vratiš na sam početak – crtanje stripova?

Dejan: Pa ne podvlačim crtu, upravo pričam o novoj slikarskoj priči koja bi se dešavala u ateljeu i udobnom sedenju ispred štafelaja, bez skela, ogromnih zidova, kupola, po vrućini i mrazu… I jesam u najboljim slikarskim godinama, nosim u sebi te buduće slike i mislim da je vreme da ih iznesem u ovu stvarnost i da uradim jednu samostalnu izložbu… To je taj plan za „šta dalje“ ali rekoh već – to ne zavisi od mene.

Biografija

Dejan Milićević diplomirao je na fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1991. godine. Član ULUS-a. Imao je više grupnih i samostalnih izložbi. Dugo godina se bavi ikonopisanjem i freskopisom, oslikao više crkava u Republici Srpskoj, Crnoj Gori i Srbiji.

Kao da ikona gleda vas

„Kao da ikona gleda vas, a ne vi nju. To zapravo i jeste suština njegovog stila da kada pogledamo, pogotovo u Hristovu ikonu Pantokratora, koja se nalazi na vrhu našeg hrama, sam pogled Hristov prodre u našu dušu i preispitamo sve svoje grehe i tražimo zajednicu sa Gospodom Bogom“, opisao je nedavno za RTS Slobodan Marinković, sveštenik crkve Sv. Atanasija Velikog u Dedini.