Deda Radovan „kruni“ desetu deceniju i vozi skuter!

U rodno selo Buci vratio se kada je završio radni vek. Kada su ga godine „stigle“ motor i kola, koje je decenijama vozio, zamenio je električnim skuterom, kojim tokom toplih meseci povremeno ode do grada. Mladima poručuje da su poštenje i vera u Boga oprobani recept za ispunjen i dug život

Radovan Jovanović verovatno nije najstariji meštanin kruševačkog kraja, ali je svakako najstariji vozač elektičnog skutera u okolini. Naime, Deda Radovan je ove godine zagazio u desetu deceniju života, ali od vožnje, za sada, ne odustaje. U mladosti je, kako je ispričao za novine GRAD, vozio kola i motore, kojih je, promenio dvadesetak. Prošao je tako, kaže, više od četiri miliona kilometara.  Sada, kada poželi da ode do grada, sedne na električni skuter, pa polako. Skuter ide najviše 35 kilometara na sat, što je njemu dovoljno.  

– Ranije sam vozio češće. Sada je već hladno vreme pa ne koristim skuter. Videću šta ću na proleće, vid me polako izdaje – priča on.

Dok je živeo u Kruševcu navikao je da posedi sa prijateljima, kojih je, kako godine prolaze, sve manje. Sada tokom zime retko odlazi do grada. U selu Buci živi sam, a stalno ga oblaze sin i snaja iz Kruševca, koje smo, kada smo došli u posetu Deda Radovanu, zatekli u sredjivanju dvorišta. Od troje dece ima petoro unučadi i desetoro praunučadi. 

Osim što je, verovatno najstariji vozač električnog skutera on je i najstariji djak Osnovne škole „Dragomir Marković“, čije je područno odeljenje u Lomnici pohadjao tridesetih godina prošlog veka.

– Rodjen sam 1929. godine i kada sam 1936. pošao u osnovnu školu u odeljenju u Lomnici je u svakom razredu bilo po tridesetak djaka. Danas ih je po dvoje, troje – navodi on.

U školi je, tako, upoznao i suprugu. Tu, kaže, mnogo priče i razmišljanja nije bilo, jednostavno se znalo da su oni jedno za drugo.

– Radunka, zvao sam je Duna, bila je takodje iz Buci. Mi smo bili deca iz dva jaka domaćinstva u selu, od kada smo se rodili znalo se da smo jedno drugom namenjeni. Tako su nas i zadirkivali u školi, nikada nam nije smetalo. Da nije bilo nje nikada ni u čemu ne bih uspeo. Rodili smo troje dece, išli smo za poslom, selili smo se u više gradova po Srbiji, ona je bila pravi domaćin. Iako sam ja bio školovaniji od nje matematiku je znala bolje. Zaista smo imali lep život – seća se deda Radovan. 

U pohadjanju Gimnazije ga je je prekinuo Drugi svetski rat, ali znanje koje je tu stekao bilo mu je kasnije dragoceno. Život ga je, sticajem okolnosti, odveo  u Kučevo kod Požarevca, gde je bio šumar. U bavljenju poslom šumarskog tehničara, a potom i kontrolora, proveo je radni vek, najveći deo upravo podno rodnog Jastrepca, kome se u penzionerskim danima vratio.

Zadovoljan je svojim životom sada kada, kako kaže, kruni desetu deceniju.

– Uvek sam bio aktivan. Kao mlad sam igrao u folkloru, kasnije sam vozio biciklu. Sa sedamdeset godina sam napisao knjigu, to nije ni poezija ni proza, nešto izmedju, to je istorija pomešana sa politikom. I dan danas čitam novine – priča on i počinje da govori stihove jedne od pesama.

Svoje potomke, svoje troje dece, učio je da najpre budu pošteni i da veruju u Boga, i siguran je da to pravi savet za dobar i dugovečan život. 

– Ne laži, idi u crkvu, veruj u Boga, ako veruješ u Boga sve je tvoje. Četrdeset puta me je Bog spasio od smrti i od štete. Budi pošten, eto to je moj recept za život – poručuje deda Radovan. 

J.Božović