Danas proslavljamo Dan državnosti Republike Srbije

Dan državnosti Srbije — Sretenje je državni praznik Republike Srbije koji se proslavlja 15. i 16. februara, a ustanovljen u spomen na dan kada je na zboru u Orašcu 1804. godine dignut Prvi srpski ustanak, kao dan sećanja na početak Srpske revolucije, i takođe se proslavlja kao Dan ustavnosti Srbije u spomen na dan kada je u Kragujevcu 1835. godine izdat i zakletvom potvrđen prvi Ustav Knjaževstva Srbije — Sretenjski ustav. Dan državnosti Srbije slavio se do nastanka Kraljevine Srba Hrvata i Slovenaca, nakon čega je ukinut. Kao državni praznik u Republici Srbiji slavi se od 2002. godine.

Borba za autonomiju (knežinska samouprava)

Iako je vekovima robovao pod Turcima, a jedno vreme i pod Austrijom (1718- 1739) u srpskom narodu nikada se nije ugasila vera u Gospoda Boga, slobodarski duh i težnja za konačnim oslobođenjem. Već u prvoj polovini 18. veka, Srbi su se organizovali u knežinskoj samoupravi. Tako Turci nisu više zalazili u srpska sela, već su knezovi, koji su birani na skupštini prikupljali porez. Turci su dozvolili Srbima da se organizuju u nahiji, knežini i selu. Starešine sela, knežine i nahije su bili kmet, knez i obor-knez. Oni su u ime turske vlasti sakupljali porez, održavali puteve i gonili hajduke. Knežinska samouprava je došla do izražaja naročito u vreme vezira Hadži Mustafe-paše, kojeg su Srbi zbog blage uprave zvali „srpska majka“. Posebnim pravnim aktima (fermanima) sa kraja 18. veka je konačno uobličena knežinska samouprava. Tada je ustanovljena srpska narodna vojska koja je brojala skoro 16.000 vojnika pod komandom Stanka Arambašića.

Grupa janičara-uzurpatora, poznata kao dahije, je 1801. ubila Hadži Mustafa-pašu i preuzela svu vlast u Beogradskom pašaluku. Četvorica dahija – Aganlija, Alija Kučuk, Jusuf Mula i Mehmed-aga Fočić – su podelile Beogradski pašaluk na četiri dela i zavele strahovladu. Kada je turski zulum dosegao granice neizdrživosti, Srbi su tajno počeli da se spremaju za bunu. Doznavši namere Srba, dahije su organizovale pogubljenja viđenijih Srba, poznatu kao „Seča knezova“.

Prvi srpski ustanak (1804- 1813)

Taj trenutak iskoristio je srpski naroda da konačno obnovi svoju državnost. Na čelo Srbije početkom 19. veka stale su dve dinastije proistekle iz naroda, Karađorđevići i Obrenovići.

U istoriji naše zemlje zauvek će biti upisana imena vožda Karađorđa Petrovića i kneza Miloša Obrenovića. Prvi je za srpski narod izvojevao slobodu, a drugi državu.

Izabran za vođu ustanka na zboru u Orašcu, vožd Karađorđe, već prekaljeni ratnik, sa velikim iskustvom iz austro- turskih ratova, zajedno sa svojim vojvodama oslobodio je čitav beogradski pašaluk. Tada je u Srbiji uspostavljena državna uprava (Sovjet, nahijski sudovi, Sinod, popečieljstva i Narodni sud) i vojna organizacija (policijska uprava i redovna vojska). Izvojevane su velike pobede nad moćnom Turskom carevinom na Deligradu, Mišaru, Ivankovkcu… Ipak, nakon hrabre i krvave borbe, ustanak je ugušen 1813. godine, pošto je Rusija potpisala mir sa Turskom u Bukureštu (1812. godine). Rusija je bila prinuđena na ovaj korak jer je Napoleon Bonaparta te godine pokrenuo pohod na Rusiju.

Nakon pada Srbije, za beogradskog vezira je postavljen Sulejman-paša Skopljak, koji je dopustio osvetu nad pokorenim Srbima. On je zaveo strahovladu, koja je bila i teža od dahijske.

Hadži-Prodanova buna (1814)

U Srbiji su ostale tri značajne ličnosti iz Prvog ustanka – Stanoje Glavaš, Hadži Prodan Gligorijević i Miloš Obrenović. Stanoja Glavaša Turci su imenovali za nadzornika carigradskog druma, ali su na Sretenje 1815. mučki pogubili njega i mnoge druge viđenije Srbe iz osvete nakon Hadži- Prodanove bune. Hadži-Prodanova buna je izbila spontano kod manastira Trnave, u Požeškoj nahiji, a potom se proširila na Kragujevačku nahiju. Miloš Obrenović je smatrao da buna nije podignuta u pravo vreme i nije učestvovao u njoj. On je čak pomogao vojsku beogradskog vezira u bici kod Knića. Iako su odneli pobedu, pobunjenici nisu imali snage da dalje pružaju otpor, pa je pobuna lako ugušena.

Drugi srpski ustanak (1815)

Nakon sloma Hadži-Prodanove bune, na scenu stupa mudri knez Miloš Obrenović za vreme čije vladavine kneževina Srbija stiče autonomiju na osnovu hatišerifa iz 1829, 1830, i 1833. godine, u međunarodnim prilikama kada je ruski uticaj u Carigradu dospeo do vrhunca. Na praznik Cveti 23. aprila 1815. u Takovu je održan tradicionalni sabor. Okupljeni prvaci su odlučili da podignu ustanak, pa su ponudili predvodništvo Milošu Obrenoviću, što je on prihvatio nakon izvesnog kolebanja. Najvažnije bitke su bile kod Čačka, Paleža, Požarevca, na Ljubiću i Dublju.

Kada su protiv pobunjenih Srba pošle još i dve sultanove vojske iz Bosne i Rumelije, Miloš Obrenović je započeo pregovore, uveren da ne može pružiti otpor na tri strane. Na Drini je pregovarao sa bosanskim vezirom Huršid-pašom, a kasnije i sa rumelijskim vezirom Marašli Ali-pašom. Sa Marašlijom je sklopio usmeni sporazum kojima je Srbima u beogradskom pašaluku osigurao poluautonomni položaj. Tako je okončan Drugi srpski ustanak.

Borba za autonomiju (1815- 1835)

U Beogradskom pašaluku je paralelno uspostavljena i srpska i turska vlast. Turci su imali svoje organe vlasti: vezira, divan, alaj-bega, muselima i kadiju. Vezir je bio odgovoran Porti, a posredstvom kneza Miloša i srpskih organa vlasti je upravljao Srbima u Beogradskom pašaluku. Turska vlast se osećala sve do 1830, a tada je naglo oslabila.

Knez Miloš se upustio u pregovore sa Portom na osnovu odredaba Ičkovog (1806) i Bukureškog mira (1812), uz podršku Rusije. Rezultati višegodišnjeg ratovanja, kneževa diplomatska umešnost i ruska podrška su bili presudni za sticanje autonomije. Na Narodnim skupštinama (1817. i 1827) narod ga je izabrao za naslednog kneza. Da bi ojačao vlast, Miloš je 1820. molbom zatražio od Porte samoupravna prava za Srbe.

Od 1820. godine knez Miloš vodi borbu da se Srbiji vrate šest nahija koje su bile u sastavu Karađorđeve Srbije. Hatišerifom iz 1830. godine predviđeno je da pitanje granica između Srbije i Turske reše ruski i turski komesari. Kako su Turci pitanje povratka šest nahija stalno odlagali, to je knez Miloš iskoristio rat oko Sirije između sultana Mahmuda i kralja Egipta Mehmed Alije, da ustankom, koji bi izbio u otrgnutim nahijama, iste priključi Srbiji. Povod za ustanak dala je otmica devojaka iz sela Mozgova koju su učinili braća Frenčevići. Podstaknut od Miloša, narod je, zbog te otmice, podigao ustanak u granicama šest nahija i Miloš ih je prisajedinio Srbiji. Porta, stavljena pred svršen čin, priznala je prisajedinjenje šest nahija Srbiji.

Kako je Rusija nakon poraza Napoleona imala dobar položaj u Evropi, nije joj bilo teško da uključi Srbiju u sve ugovore koje je sklapala sa Osmanlijskim carstvom. Podržavan od strane Rusije, uz podmićivanje, turskih državnika, knez Miloš se izborio za tri temeljna dokumenta o autonomiji: Hatišerif iz 1829, 1830. i 1833. Ovim aktima Srbija je stekla prava na slobodu veroispovesti, izbor starešina, nezavisnu unutrašnju upravu, povratak šest nahija, slobodu trgovine, podizanje škola, bolnica i štamparija, zabranu naseljavanja Turaka i pravo na iseljavanje Turaka iz Srbije, osim u gradovima sa utvrđenjima. Porta je Beratom potvrdila kneza Miloša za naslednog kneza. Poreske obaveze koje su Srbi imali prema spahijama, veziru i Porti knez je isplaćivao svake godine na Đurđevdan i Mitrovdan.

Miletina buna (1835)

Kneževom apsolutističkom vladavinom bili su nezadovoljni i njegovi protivnici i njegovi prijatelji. Knez je oštro slamao sve otpore. Pogubio je kneza Simu Markovića, Karađorđa, Petra Nikolajevića Molera, Mladena Milovanovića i mnoge druge istaknute ličnosti. Ugušio je bune Stevana Dobrnjca (1821) i Miloja Đaka (1825). Zahtevi pobunjenika bili su da se ukine „kneževski zulum“, smanje porezi i druge dažbine, zabrani kulučenje starešinama i vrate narodu politička prava i samouprava. Najveću bunu je predvodio veliki serdar Rasinski Mileta Radojković, 1835. Buna je dogovorena u kući trgovca Stojana Simića, prvog starešine tek oslobođenog Kruševca. Pobunjenici su ustali sa namerom da ustavom ograniče kneževu vlast. Knez je bio primoran da u Kragujevcu, tadašnjoj prestonici Srbije, donese Sretenjski ustav, kojim su kneževa prava ograničena i delimično preneta na Državni savet.

Sretenjski ustav (1835)

Sretenjski ustav je sastavio političar i diplomata Dimitrije Davidović. Iako nije bio dugo na snazi, Sretenjski ustav bio je jedan od najslobodoumnijih ustava u Evropi tog vremena. Izrađen po ugledu na ustave Francuske, Švajcarske i Belgije. Ustavom je vlast podeljena na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Zakonodavna i izvršna vlast su pripadale knezu i Državnom savetu, a sudska nezavisnim sudovima. Izvršnu vlast je činilo šest ministara, a predsednik Saveta je predsedavao i ministarskim sednicama. Knez je imao pravo da po članu 14. dva puta odbije predlog nekog zakona, ali ako bi i treći put bio izglasan, on je morao da ga prihvati pod uslovom „da ne ide na pogubu naroda, ili protivu Ustava državnoga“. Ustav je predvideo da sudstvo bude podeljeno na tri institucije: okružne sudove, Veliki sud (apelacioni) i jedno odeljenje Državnog saveta, kao sud trećeg i najvišeg stepena. Skupština je imala budžetsko pravo, koje je predviđalo da se nikakvi porezi, nameti i zaduženja države ne mogu ostvariti bez njenog odobrenja.

Ukinut je pod jakim pritiskom rusko- austrijske diplomatije i uz Portinu saglasnost.

U Sretenjskom ustavu izražene su potrebe srpskog društva: nacionalna emancipacija, razbijanje feudalnih ustanova i autokratske vladavine. Sretenjski ustav ostaće upamćen u istoriji kao jedan od prvih demokratskih ustava u Evropi.

Ognjen Milićević