Staročaršijske priče: Boban Petrović – Hita Zakićevski dečak sa violinom – superstar

Boban Petrović bez dileme je najveće ime koje je naša varoš podarila srpskoj i jugoslovenskoj košarci. Napustio nas je zauvek pre tri leta – nakon što je doživeo saobraćajnu nesreću u Južnoj Africi. Rođen je u Kruševcu 1957. godine. Igrao na poziciji krilnog centra. Levak čiji su dalekometni šutevi „iz bunara“ satirali svojim spektakularnim lukovima protivnički moral. Odrastao na uglu Zakićeve (danas Majke Jugovića) i Obilićeve ulice. Za ovdašnje čaršijance zanavek će ostati poznat kao Hita

Priredio: Ivan St. Rizinger

Boban Petrović je bio jedan od najboljih igrača Partizana, s kraja 70-ih i prve polovine 80-ih godina. U dresu Partizana postigao je 3 618 koševa i deseti je na večnoj listi najboljih strelaca crno-belih svih vremena.

Igrao je još i za Olimpiju, Napredak iz Kruševca (pre i nakon svega), francuski Rems, špansku Manresu i belgijski Haselt BT. Bio je član reprezentacije Jugoslavije i sa njom osvojio srebro na Evropskom prvenstvu 1981, i bronzu na Svetskom prvenstvu 1982.

Legendarni Predrag Saša Danilović je nedavno, u jednoj obimnoj autobiografskoj ispovesti, izustio i sledeće: – U to vreme mnogi su igrači bili vanserijski, ali obožavao sam samo Bobana Petrovića.

Došao je u Partizan zaslugom Ranka Žeravice. Prvo je došao njegov brat od strica, Žira, od 210 cm, na probu. A Boban je došao sa njim. Ranko je odmah video kvalitet i rekao: „Ti ostaješ, ti možeš da ideš“. Tako je Boban ostao u Partizanu. I stigao do statusa nezamenjivog igrača.

Svirao je violinu. Nađite mi još jednog igrača tog kalibra koji je svirao violinu.

Krilo od preko 205 cm, za tadašnje pojmove revolucionarno visok, solidne brzine, atletike, spretnosti i šuta, Petrović 1976. debituje za aktualnog prvaka, beogradski Partizan i već nakon prve sezone dobija poziv i za državni tim. U prvih nekoliko sezona, vitki momak je ispomoć Kićanoviću i Dalipagiću i uglavnom igra na mestu četvorke.

– Nije patio od konvencionalnosti. Nemarno se oblačio, nije voleo tračeve, isprazne razgovore, imao je svoj način, svoj stil. Konzervativci u tadašnjem Partizanu, kao što su bili Fare i Praja, počeli su da sumnjaju da li će iskoristiti taj nesumnjivi talenat ili će ga proćerdati. Jer, bio je neobičan. Uskoro ih je uverio u svoje igračke kvalitete, a i postigao je to da su ga prihvatili takvog kakav jeste. A bio je izuzetan igrač, izuzetnih fizičkih predispozicija. Danas bi vredeo milione! To tvrdim, jer je imao visinu, brzinu, eksplozivnost i šut – tako se ranih zajedničkih dana u Partizanu seća još jedna crno-bela legenda, centar i Bobanov kum Miško Marić.

Hitin prvi trofej u karijeri je Kup Radivoja Koraća 1978. osvojen u legendarnom finalu protiv sarajevske Bosne. I Boban i Partizan imali su izuzetnu sezonu 1978-79. Osvajaju trostruku krunu te godine, a Petrović se tada specijalizuje za poziciju niskog krila, uz Arsenija Pešića (4) i Miška Marića (5). Osim domaćeg prvenstva i Kupa, Partizan ponavlja uspeh u Kupu Koraća, a Boban u finalu protiv italijanskog Rijetija pripomaže trijumfu sa svojih 12 poena.

Tada već gotovo standardni državni reprezentativac, Boban je uzeo mediteransko srebro leta ’79 u Splitu, ali njegova igračka karijera mogla je biti i drugačije upamćena da se nije povredio pred Olimpijske igre 1980. u Moskvi i da je bio član te zlatne ekspedicije. Sezona ’81 donosi novu prvenstvenu titulu Partizanu, a Boban uživa u najboljoj sezoni života. Razigran ubojitim Kićom, ubacuje 18,5 poena te sezone, sjajan je u skoku, a njegov dalekometni šut, nesvakidašnje visokog luka, funkcioniše bez greške u kombinaciji s povremenim, atraktivnim zakucavanjima.

Nije patio od konvencionalnosti. Nemarno se oblačio, nije voleo tračeve, isprazne razgovore, imao je svoj način, svoj stil.

Najbolje utakmice sezone odigrao je protiv najvećeg takmaca za naslov, zagrebačke Cibone; u oba susreta ubacuje po 26 koševa. Narednu sezonu, u kojoj je Partizan posrnuo i u domaćem prvenstvu i u Kupu šampiona, Boban je (bez Kiće, uz Dalipagića i Slavnića) odigrao slabije, ali je obe godine bio u sastavu reprezentacije na velikim takmičenjima, osvojivši evropsko srebro i svetsku bronzu. Zanimljivo je da je izuzetno doprinosio kad je tim Partizana predvodio Kićanović, ali znatno lošije je igrao kad je ansambl vukao Dalipagić.

Na EP ’81 u Čehoslovačkoj, Petrović beleži 7,1 poena i 3,2 skoka prosečno, a na SP ’82 u Kolumbiji je na 10,6 koševa i 4 skoka. Najbolju partiju turnira odigrao je u borbi za bronzu protiv Španije, kojoj „zabija“ 19 poena i hvata 6 lopti.

Njegov oproštaj s Partizanom, ali i državnom selekcijom, desio se u sezoni 1984-85. Beogradski kolektiv tih je godina bio u senci Cibone, novog prvaka Evrope, ali je Boban solidan doprinos (10,5 poena i 6 skokova – prvi u reprezentaciji) dao i na Evropskom prvenstvu u Nemačkoj leta ’85 na kojem su naši junaci završili na neslavnom sedmom mestu. Sledeće dve sezone odlično igra u Francuskoj, za ekipu Remsa (25-30 poena prosečno, 7-8 skokova), da bi se za sezonu 1987-88 vratio domaćim košarkaškim daskama, sada u stroju ljubljanske Olimpije, pored basket-brata mu Petera Vilfana, sa kojim je još u plejofu ’83 razgalio srca košarkaške publike u predstavi dodavanja igrača suparničkih ekipa, totalnim zbunjivanjem sudija i završnim Vilfanovim striptizom. Taj potez je do današljih dana ostao najluđi u istoriji igre između dva obruča na evropskim prostorima.

Miodrag Miško Marić evocira još neke uspomene na vremena kada su bili nerazdvojni:

– Svirao je violinu. Nađite mi još jednog igrača tog kalibra koji je svirao violinu. Skoro sam pričao sa Perom Vilfanom, koji mi je ispričao anegdotu… Bili su u krčmi, bio je orkestar, svirao neke ciganske pesme. I u neko doba uzima Boban ćemane od šefa orkestra, svira violinu. Odsvirao je ceo blok, za opšte veselje.

Olimpija je te sezone ’88 imala strašan tim… osim Bobana i Pere igrali su i Jure Zdovc, Dušan Hauptman, Slavko Kotnik, Žarko Đurišić, Radisav Ćurčić, Matjaž Tovornik… Nije išlo bolje od četvrtog mesta u prvenstvu pored tri najbolje evropske košarkaške ekipe – Jugoplastike, Partizana i Cibone. Boban je u dve sezone sa „zmajčekima“ ostvarivao po petnaestak poena i 5-6 skokova, ali je onda ponovo otišao u inostranstvo. Jednu sezonu nosio je dres španske TDK Manrese (nekih 16 koševa i 4 skoka).

Početkom devedesetih Hita se vraća u matični Napredak iz Kruševca, sa kojim je načinio, u nekoliko sezona, revolucionaran korak – plasmanom u tadašnju Prvu B ligu, praktično na svojim leđima noseći čitavu jednu izuzetno talentovanu novu generaciju „čarapanskih“ majstora pod obručima. Košarkašku karijeru je okončao 1994. godine u Belgiji.

Boban bi jednostavno bio kul i u društvu holivudskih kraljeva

Evo i kratkog rezimea. Za reprezentaciju je nakupio 92 utakmice, a u domaćem prvenstvu je dostigao ukupno 3 343 poena na 246 susreta (prosek 13,6). Jedan je od najboljih strelaca Partizanove istorije sa ukupno 3 618 postignutih poena. U Jugoslaviji je bio prilično popularan, među kolegama uglavnom omiljen, a znao je da se pojavi i u filmovima domaće produkcije. Po mnogima je Boban Petrović bio NBA potencijal igrača.

Ako neko u to ne veruje evo šta je pre nekoliko godina napisao, u prilog tome, jedan vatreni pratilac eks-JU košarke iz Splita:

„Znam da će mnogi da kažu – nema šanse, ali ako se malo podsjetimo, u petorci NBA šampiona, LA Lejkersa iz osamdesetih, nalazio se i jedan Kurt Rembis. Bio je on možda agresivnijim košarkašem od hodajuće flegme imena Boban, ali njegov šut nije bio ni blizu Petrovićevom, njegove predispozicije također, a ipak se okitija naslovima NBA prvaka. Osnovni razlog zašto tripujem da je Boban mogao igrati u NBA ligi, možda i bolje od Rembisa, jest onaj glavni motiv ovog teksta – za razliku od Kurta, Boban bi jednostavno bio kul i u društvu holivudskih kraljeva“.

Nakon što je u septembru 2021. godine doživeo saobraćajnu nesreću, Petrović je poslednjih nekoliko dana života proveo u bolnici u Južnoafričkoj Republici. Preminuo je 27. septembra 2021. godine.

Miško Marić je sećajući se davnih dana dodao i ovo: – Bespoštedan borac i ljudina. Sjajan drug. Bio je najpismeniji od svih nas. Kad se pojavio prvi kompjuter, znao je sve o tome. To je možda doprinelo da su njegovi sinovi sada izuzetni „aj ti“ stručnjaci. Najveća zaostavština Bobana Petrovića je njegova porodica. Silvana i on su formirali dobre ljude. Najveći zalog koji je kao otac ostavio deci je to što oni uvek i svuda sa ponosom mogu da kažu: „Ja sam ćerka, odnosno sin, Bobana Petrovića“.

Peter Vilfan: O antologijskoj sceni dodavanja

– Ja i on smo bili dugi niz godina prijatelji. Na toj utakmici kad sam poveo napad Olimpije i pitao sam ga: ‘Ako ja tebi dodam loptu hoćeš li mi je ti vratiti?’ On kaže hoću! Ali ja mu nisam dao, nisam mu verovao“.
– Onda sledeći napad ponovo pitam, ali opet nisam smeo. Onda ponovim pitanje u trećem napadu i kažem: ‘Jelene ti tvoje?’ Jelena je njegova ćerka, ja sam bio u Beogradu kad se ona rodila.
Kada je Petrović opet potvrdio da je spreman na egzibiciju, u hali je nastao totalni haos!
– Ja sam njemu dodao loptu i u tom trenutku nastala je zbrka totalna! Tamo u Beogradu, u dvorani , puna je bila dvorana. Ovi njegovi saigrači su potrčali u kontru, moji su se vratili u odbranu, ja i on smo ostali sami na polovini. Komentator je rekao: ‘Šta je ovo ljudi?’
Na kraju epilog svega je bila kazna za dvojicu košarkaša koji su hteli da se zabave.
– Uglavnom, završilo je tako da smo dobili on i ja tehničke… Sudije sviraju, prekid, razgovaraju, šta će, gde će i dobijemo mi tehničke greške zbog omalovažavanja plejofa, tako su tada rekli.