Kreativne rukotvorine Dušanke Veljković

Ukrašene drvene kutije, cveće od porcelana, vezene košulje, pleteni džemperi, makete srednjovekovnih dvoraca i ostale rukotvorine Dušanka pravi od kad zna za sebe. Nekada je imala firmu u kojoj se kao inženjer drvne industrije bavila projektovanjem i proizvodnjom nameštaja, a par nekoliko godina, kada je otišla u penziju, njen kreativni hobi postao je novi posao. Pre pet godina otvorila je rukotvornicu “Domina” u kojoj izrađuje ukrasne predmete i odeću od najrazličitijih materijala

-Rukotvornicu sam otvorila 2016. godine, kad sam otišla u penziju, mada nisam tada počela da se bavim kreativnim radom, ja sam celog života šila, štrikala i pravila neobične poklone za praznike. Naziv “Domina” znači gazdarica, vladarka na latinskom,  a ja sam želela da naziv bude ženski, pa sam ga zato i odabrala – kaže Dušanka Veljković.

Pre nego što je otvorila rukotvornicu i otišla u penziju, bavila se projektovanjem i proizvodnjom nameštaja, a svoju firmu je otvorila još devedestih.

-Početak devedesetih je bio jako težak, moja generacija pamti to vreme po nemaštni i novčanicama koje su imale nebrojano nula, a ja sam tada u staroj kući otvorila radnju. Pošto sam se bavila dugo drvnom industrijom, kad sam otišla u penziju i otvorila rukotvornicu, prvo sam počela da pravim drvene kutije, koje sam potom ukrašavala dekupaž tehnikom, međutim to mi je brzo dosadilo. Počela sam da radim i kutije tehnikom transfer folije, to iziskuje puno strpljenja i iskustva, ali rezultat je fenomenalan – objašnjava ona.

Oni koji znaju za njen rad, prepoznaju je po maketama srednjovekovnih dvoraca. Da počne da ih pravi inspirisao je Kruševac, tačnije Lazarev grad.

-Dugo sam razmišljala o tome kako Kruševac nema svoj pravi suvenir i poželela da ga napravim. Mnogo sam proputovala i mnoge stvari sam videla, krajnje bezvredne, koje su u nekim državama i gradovima postajale simboli i vrlo cenjeni suveniri. U Kruševcu živim već 40 godina i oduševljena sam Lazarevim gradom, dok sam radila projektovala sam enterijer crkvenog doma crkve Lazarice, tako sam i došla na ideju da napravim kule, tj. ulazne kapije Kruševca – priseća se Dušanka.

Kako bi svoje makete učinila što lepšim i verodostojnijim, istraživala je različitu istoriografsku građu.

-Kada sam napravila kule, shvatila sam da ne želim na tome da se zaustavim već da tu sliku proširim, i tako sam počela da proširujem svoje gradove. Gradovi su se tada pravili od najrazličitijeg kamena, nije bilo cigala, a bili su ukrašeni raznovrsnim cvećem što im je davalo bajkovit izgled. Trudim se da tu sliku prenesem na svoje makete, moji gradovi su ukrašeni cvećem, neki su osvetljeni lampicama.

Pravljenje ovih maketa, nije ni malo lako, zahteva dosta truda, a Dušanki je trebalo dosta vremena da nađe “pravi recept” i odgovarajući materijal.

-Osnova ovih dvoraca je reciklaža. Konstrukciju pravim od raznih kutija i kartonskih tuba, ono što nema zadovoljavajući izgled pravim sama. Sledi zidanje kula, od materijala koji se zove papir maše, na internetu sam našla recept, ali sam sama morala da ga usavršim, jer se moja prva kula srušila. Kad se nanese na zid to izgleda glatko, međutim kad se osuši, izgleda potpuno drugačije, zato ja kažem da ovi dvorci ožive preko noći, jer se se sami po sebi formiraju – objašnjava ona.

Krovove na dvorcima pravi od hladnog porcelana, jer tako oni liče na nekadašnje, olovne. Najponosnija je na maketu srednjovekovnog grada “Magliča” kod Kraljeva i crkve Svetog Save u Gračacu, koju je izradila u celosti od hladnog porcelana i osvetila iznutra lampicama.

-Čitajući knjige o tome kako su izgledali nekadašnji dvorci shvatila sam da mnogi nisu imali glinu kako bi napravili crep, već su radili krovove od olova ili drugih metala. I kako bi to vereno prenela, otkrila sam nov materijal, hladni porcelan, koji se tako zove, a ja izgorim ruke dok ga napravim u mikrotalasnoj pećnici.

Od hladnog porcelana pravi i cvetne aražmane i 3D slike.

-Cveće obožavam, jako mi je žao kad ljudi iseku prelepu ružu iz bašte, koja za dva dana uvene. Zato sam odlučila da pravim cveće od hladnog porcelana, a posebno neke vrste koje ne mogu da se uberu i kojih nema cele godine, kao što su narcis, Natalijina ramonda, crni slez, bogumila… Moje cveće ne miriše, ali je večito, evo ovaj grmić ramonde je u pravoj veličini, ja sam sam lupom gledala kako izgleda cvet kako bih ga napravila i za mene je to bio pravi izazov – kaže Dušanka i pokazuje cvetove ramonde koje je načinila.

Svoje rukotvorine prodaje na sajmovima i različitim manifestacijama, ali i u svojoj radnji, a mušterije su uvek oduševljene.

-Ljudima se jako sviđa ovo što ja radim, ali najdraže su mi dečije reakcije. Oni kad vide dvorac njima to izgleda kao nešto iz bajke, i u stanju su da izmaštaju celu priču kad vide dvorac.

Dušica voli da peva članica je i Pevačkog ansambla “Biser”, koji često ugosti u svojoj radionici.

-Kod mene često pravimo probe, žurke, družimo se. Moja radnja je kao Aladinova pećina. Pošto sam ja u mojoj aktivnosti zarazna, pre par godina sam nabavila razboj i počela da tkam, a moje prijateljice koje ovde dolaze počele su takođe to da rade, ali i da prave kutije i ukrasne flaše. Važno je da se ne sedi i jauče kako je težak život, već da se bude kreativan. Želja mi je da mlađa generacija razume da ovakav hobi ne može da donese neki kapital, veće je ulaganje nego dobit, to je činjenica, ali dobro je da znaju sami sebi da naprave nešto, ali i zanimljive, jedinstvene poklone za svoje prijatelje –ističe ona.

Poziva sve koji žele da nauče da izrađuju rukotvorine da joj se jave, jer će nesebično podeliti svoje umeće

-Ja ću svakome ko želi da nauči ovo da radi da objasnim, drage volje, kao što sam i svojim prijateljicama objasnila. Moja ideja je da se forsiraju zanati, kada bi se napravio zanatski dom gde bi se družile zanatlije i delile svoja iskustva, to bi bilo prelepo.

Koliko je Dušanka kreativna i svestrana pokazuje i to što je napisala knjigu, “S one strane pozornice” u kojoj je opisala životni put svoje majke, Vere Brkić Vujanović.

-Moja majka je bila glumica, prepoznatljiva po ulozi Koštane, na koricama je njena slika. Ova knjiga predstavlja njenu biografiju i hronologiju tog vremena, ona je meni došla u san nakon što je umrla i rekla da opišem njen život, koji je bio dramatičan i uzbudljiv, to je jedna filmska priča – zaključuje Dušanka.

Marija Stanković

ANTRFILE

Pre svetinja

“Dušice! Dušice, sine!”, čujem glas tu pored sebe.

“Molim, kevče!”

“Dušice, piši o mom životu!”

“Molim?”

“Da,da, baš tako! Opiši moj život!”

Sanjam, čujem stvarno? Ne, ne sanjam!

Otvaram oči, jedan sučev zrak mi golica zenicu, a u njemu trepre iskrice. Bože kako sam uznemirene kad sanjam majku. Volim da je vidim, ma i u snu, čini mi se da mi taj dan uvek donese nešto dobro, a opet sam tužna što je više nema.”

Odlomak iz knjige “S one strane pozornice”