Zoran Žikić Tunga: Više nikada neću prestati da sviram!

U sedmom razredu, sa drugovima osnivam prvi bend Ćelava tableta… Projekat The Fairy tales band je propao, jer je moj otac, u tajnosti, u ogromnom strahu da ne napustim fakultet, zahtevao od rođaka u Danskoj da obustavi svaki dalji kontakt sa CBS-om… Za mene je advokatura uvek bila viteška profesija…  

Piše: Ivan St. Rizinger

Mnogo je vode Rasinom prošlo od kada se njegova slavna generacija otisnula put velikog sveta, u kojem su uspeli da, bez problema, pokažu od kakvih su žila načinjeni ti čudni ljudi, znani kao Čarapani. Krenuo je od Ćelave tablete, izgradio impozantnu advokatsku karijeru i stigao do Max Kochetov Quintet-a. Ovo je njegova priča.

Predškolsko u Pionirskom parku, zatim „Jovan“ iz koga su potekla mnoga danas slavna imena, Gimnazija… Ti si baš išao sigurnim putem kroz detinjstvo i ranu mladost, kako ti danas izgleda to kruševačko vreme prvih životnih spoznaja?

Tunga: – Rođen sam na Vidovdan 1966. u Kruševcu i mladost proveo u Šumatovačkoj ulici, najlepšoj ulici sa obostranim drvoredom u gradu, na udaljenosti od 100 metara od škole „Jovan Popović“ i Pionirskog parka. Na te činjenice sam posebno ponosan, jer me određuju kao pravog, autohtonog čarapana, a to smatram ozbiljnom privilegijom. Osnovnu školu sam završio u „Jovanu“, kao nosilac „Vukove diplome“.

U tim divnim, skromnim vremenima, nagrada za takav uspeh je bila da te ponosni roditelji odvedu na sladoled u poslastičarnicu „Sorac“, naspram bioskopa „Kruševac“. Paralelno sa osnovnom, pohađao sam i muzičku školu „Stevan Hristić“, odsek klavir, i svoj prvi nastup imao već sa 7 godina, zajedno sa sestrom Snežanom, u Kruševačkom pozorištu. Tada sam, po prvi put, osetio bljesak reflektora.

U sedmom razredu, sa drugovima Dejanom Gavrilovićem, Dejanom Mandićem i Aleksandrom Žućom Lilićem osnivam prvi bend Ćelava tableta. Tada snimamo i prve pesme u Radio Kruševcu, kod čuvenog Jove Brankovića, ali nas, pred emitovanje u emisiji „Zastave srca mirno“ urednik cenzuriše i krsti bend u Grupa Novi, jer ime Ćelava tableta nije bilo dovoljno društveno prihvatljivo. Na polugodištu 8. razreda, u holu „Jovana“ održana je do tada nezapamćena svirka, koju smo otvorili mi, Ćelava tableta, i tada sam prvi put seo za pravi set bubnjeva. Za nama već ozbiljan rok bend Strujni udar (preteča grupe Rubin) i na kraju Okean, sastavljen od starijih i iskusnijih muzičara tog doba.

Kraj osnovne škole dočekao sam sa prvim kompletom bubnjeva, svirajući u bendu Unikat sa gitaristom Acom Džunićem – Džunom, Čedom Jovaševićem kao pevačem i Radišom, koji je svirao bas-gitaru. Sećam se svirki na radnoj akciji ORA Kruševac u zgradi tadašnjeg internata i u Domu kulture u Padežu, gde smo dva puta odsvirali repertoar od 15 rok klasika, dok nas je ekipa iz sela slušala skrštenih ruku, očekujući da počnemo da sviramo narodnjake. Videvši njihovu reakciju, brzinom svetlosti smo uleteli u Džuninog „Keca“ i sa honorarom od svirke zbrisali iz sela, da bi izbegli moguće batine.

Već prvih gimnazijskih dana osnivam akustičarski duet ITD, sa Slavoljubom Stefanovićem – Džekom, kasnije vokalom Rubina. Sa njima je objavio „Pre ili kasnije“ 1984, jedini album na vinilu neke kruševačke grupe.

U leto 1982, vrhunac ITD dueta je bio zajednički nastup sa Strujnim udarom na prvom kruševačkom „Rok raport festivalu“, održanom na rukometnom igralištu ispred Hale sportova. Te večeri su nastupili svi koji su uopšte svirali u Kruševcu, a ističem nastupe grupa Raport i Ogroman beli pano.

Do fuzije Strujnog udara i ITD-a dolazi 1983. Došli smo na ideju da provedemo leto svirajući na terasi Kastelo bara, na tvrđavi u Petrovcu na moru i pravimo bend Stari grad u kome su svirali Srđa Antić, Siniša Popović – Siško, Bane Mihajlović, Ivica Milunović, Slavoljub Stefanović i moja malenkost. Vežbali smo pet meseci, naučili na stotine pesama „od Santane do Lepe Brene“ i onda dobili informaciju da nećemo svirati na moru, jer niko neće sa nama potpisati ugovor, jer smo maloletni. Imali smo po 17 godina. Stvar su spasili članovi romskog orkestra harmonikaša Zorana Jocića, koji su te godine pobedili na evropskom takmičenju radničkih orkestara, a inače su davali program u noćnom baru hotela „Rubin“ u Kruševcu. Za nagradu su dobili tezgu u Francuskoj u julu, a nas pozvali da ih menjamo.

U to vreme čitav grad je bio prvo na korzou, posle bi se svi preselili na terasu hotela, ili ispred kafića „ET“ ili „Popaja“, ali posle 23:00, više nisi mogao nigde da dobiješ piće, osim u noćnom. Tamo smo čekali mi, orkestar Stari grad, dve striptizete, iz Kuršumlije i Prokuplja i mađioničar iz Sarajeva. U baru je svake noći bio pakao, sve puno do poslednjeg mesta. Nekako smo priveli taj noćni angažman kraju i vozom za Bar klisnuli na more, da stignemo na žurku poslednjeg dana druge smene u gimnazijski kamp u Šušnju kod Bara, gde je, u tom trenutku, bila najbolja gradska ekipa.

Na smer Kulture i javnog informisanja u Gimnaziji upisao sam se 1984, a kad sam završio srednju usledio je Pravni fakultet i od oktobra te godine život je krenuo potpuno drugim tokom. Srđan Antić i ja smo se zajedno ukrcali u voz za Beograd i krenuli na studije i u neizvesnost.

Iako sav razbarušen od umetnosti ipak upisuješ „ozbiljna“ prava, ali se tvoja muzička avantura nastavlja i u Beogradu. Ta druga polovina „bezbrižnih“ ’80-tih vukla nas je sve ozbiljnije ka raskošnom (činilo nam se tad) Zapadu, a onda je sve puklo. I danas teško objašnjava emotivna lomljava.

Tunga: – Početak studija u Beogradu doneo je i poziv starih drugara iz Rubina, Henrija i Đoleta Nejkovića da formiramo bend, u kome je meni bila namenjena uloga bubnjara. Đole je na Cvetnom trgu, u Njegoševoj 11, imao stan i podrum, koji je postao naša svakodnevica, prostorija za vežbanje, snimanje demo materijala i koncertiranja za zainteresovane posetioce.

Pevač je bio moj kolega sa fakulteta, potom cimer iz studentskih dana i komšija iz Šumatovačke u Kruševcu, sada pokojni Bogdan Boca Sretenović, koji je bio i sjajan pesnik. Prvi ozbiljan nastup imali smo u emisiji „Hit nedelje – Radija 202“ koja je išla uživo iz današnje sale „Amerikana“, u Domu omladine.

Krajem 1987, moj rođak iz Danske Aleksa Okanović, danas vodeći dramaturg tamo, nam je, čuvši nas na probi, predložio da snimimo na engleskom jeziku tri pesme i pošaljemo ih danskom ogranku velike svetske izdavačke kuće CBS. Pesme je otpevao Boža Jeremić, nekadašnji pevač grupe Zdravo Bobana Petrovića. Pesme su poslate i ubrzo nam je stigao Predugovor, sa zahtevom da snimimo celi album. Ime benda je promenjeno u The Fairy tales band, kuma je bila moja sestra Sneža. Tada se bendu pridružuje gitarista Peđa Manov, koji je kasnije završio džez akademiju u Kanadi. Nošeni željom da nastavimo rad izvan granica Jugoslavije zasukali smo rukave i posle danonoćnih snimanja, uz najbolju dostupnu tehniku, materijal za prvi album je bio gotov. Smatram te snimke apsolutno najboljim što je ova grupa ikada napravila.

U tom trenutku sam bio potpuno obuzet radom u bendu i nisam uspevao da se skoncentrišem na obaveze na fakultetu. Projekat je propao, jer je moj otac, u tajnosti, u ogromnom strahu da ne napustim fakultet, zahtevao od rođaka u Danskoj da obustavi svaki dalji kontakt sa CBS-om, ali i sa mnom, „jer inače ja nikada neću završiti fakultet“. Za to sam saznao godinama kasnije.

Duboko nesrećni odlučili smo da se vratimo domaćem auditorijumu, rešeni da snimimo drugi album. Menjamo ime u Osmeh i 1989. ulazimo u studio „Aquarius“ i započinjemo osam meseci dug proces snimanja materijala „Ova strašna vremena“, svesni činjenice da se oko nas dešava zlokobna uvertira za tragičan raspad države. Završili smo remiks, napravili idejno rešenje za omot, odneli master traku direktno u zagrebački „Jugoton“, gde nam je muzički urednik Vojno Kundić rekao: „Dečki, ovo je jedan krasan demo – snimak“. Pošto je u PGP-u na mestu urednika stolovao nepremostivi Oliver Mandić, odlazimo u „Diskos“ iz Aleksandrovca i na kraju se nismo dogovorili ni sa njima.

Dok smo se okrenuli počelo je leto 1990, mi smo održali nekoliko nastupa i postali svesni činjenice da je krvavi rat u državi na pomolu. U takvim okolnostima doneli smo odluku da se vratimo obavezama na fakultetima, ošišali se, a naš tadašnji gitarista, Dragutin Guta Jakovljević je prešao u grupu Galija, sa kojom i danas svira.

I od tad prođe tridesetak godina, postao si ugledni beogradski advokat, ispunio si snove svakog savesnog roditelja…       

Tunga: – Završetak Pravnog fakulteta u Beogradu, nužno je nametnuo pitanje stažiranja i pronalaženja prvog angažmana. Kako mi to nije pošlo za rukom u Kruševcu, opet se zaputih u Beograd, gde dobijam mesto advokatskog pripravnika u kancelariji mog tadašnjeg principala, Blanke Pandak – Mišković, koja je prethodno bila najbolji i najpoštovaniji sudija parničnog odeljenja Prvog opštinskog suda. Ona mi je otvorila vrata pravosuđa, naučila me stvarnom zanatu i građanskoj parnici koja je neprikosnovena kraljica svakog pravnog sistema – zbog svoje kompleksnosti, mase važnih detalja od kojih se u sekundi mogu preokrenuti mogućnosti za ishod postupka, ukoliko ne znaš baš sve o tome i nisi kadar da doneseš brze i precizne odluke.

Advokatura je bio moj prvi i poslednji izbor. Deda po majci je bio fantastičan advokat i radio je samo tadašnje privredno, trgovinsko pravo i zastupao veoma respektivne firme i društvena preduzeća u Hrvatskoj i Sloveniji, sa svojom kancelarijom u Zagrebu i letnjim ofisom u kući u Ičićima kod Opatije.

Za mene je advokatura uvek bila viteška profesija, jer sama mogućnost da si u poziciji da možeš pomoći ljudima u rešavanju krucijalnih životnih problema te stavlja u ulogu intelektualnog gladijatora u sudnici i nameće ti obavezu da svaki put daš sve od sebe kako bi ishodovao povoljan i pravedan rezultat za svog klijenta.

Pravosudni polažem 1997. i kao nagradu dobijam poziciju mlađeg partnera u kancelariji u samom srcu Vračara, a u jesen 2000. otvaram samostalnu kancelariju na 14. spratu „Beograđanke“, gradeći svoje ime i prezime među 4.000 tadašnjih beogradskih advokata.

Tri godine kasnije prešao sam u firmu koju je držao moj prijatelj, školski drug i cimer iz studentskih dana, Željko Vlahović. Kako je on ubrzo otišao u diplomatiju, na mesto generalnog konzula Srbije u Minhenu, preuzeo sam dužnost šefa kancelarije. To je trajalo do 2008. kada sam prešao u stan u ulici Vojvode Brane, gde sam uspešno radio narednih 10 godina, baveći se korporativnim pravom, ali i slučajevima iz porodičnopravne materije, oblasti radnog prava, kao i imovinskopravnih poslova.

Na Dorćol, preko puta Bajlonijeve pijace i crkve Sv. Aleksandra Nevskog, prelazim 2019. U toj kancelariji me je zatekla epidemija Korona virusa i tada shvatam da mi sve manje prija kancelarija u strogom centru grada, jer meni i inače dolaze klijenti gotovo isključivo po preporuci. Zato sam u decembru prošle godine konačno preselio posla u Zemun, u sasvim novo naselje „Zemunske kapije“. Kako i inače živim tamo, kod Gradskog parka, i kako poslovno najčešće gravitiram Prvom i Trećem osnovnom sudu, koji se nalaze na Novom Beogradu, ovaj potez mi je u velikoj meri relaksirao način života i rada, jer više nemam potrebe da po nekoliko puta dnevno prelazim most i upadam u nesnosne saobraćajne gužve. Život i rad u Zemunu omogućio mi je mnogo humaniji kontakt sa prirodom, dunavskim kejom, i posebnim delom grada, koji ima dušu i potpuno drugu, pozitivniju energiju.

Kao advokat, dakle „ozbiljan“ čovek, prešaltovao si se i muzički, sa roka prešao na bluz i džez i u njima uživaš do danas… 

Tunga: – Nakon punih 27 godina pauze u bavljenju muzikom, i vremena posvećenog karijeri i porodici, dogodio se jedan prelomni trenutak, koji je upalio davno zgasli žar, i probudio moju želju za muziciranjem. Naime, 2012, na povratničkom koncertu grupe Smak, u beogradskoj Areni, RM. Točak je već u drugoj pesmi, antologijskom „Šumadijskom bluzu“, najavio specijalnog gosta i na bini se pojavio Petar Miladinović, poznatiji kao Pera Džo, velemajstor usne harmonike, čovek iz centra Kruševca koga ranije nisam poznavao, niti ga čuo uživo, i odsvirao pred 25.000 ljudi takva dva sola na usnjaku, da sam se i bukvalno naježio.

Slučaj je hteo da 2016. naletim na njega u bluz klubu „Vox“, gde se spremao za nastup sa bandom Zona B. Oprezno sam ga pitao za brata Marka, koga sam poznavao odranije, a on me je pitao: „A ti si?“. Stidljivo sam mu odgovorio da sam ja Zoki iz Kruševca, koji je nekada svirao u grupi Rubin. Pera me je značajno pogledao: „Ti si svirao u „Rubinu? „, potom me zagrlio, onako od srca, i to je bio početak jednog divnog prijateljstva, tokom koga smo prošli kroz neverovatne trenutke zajedničkog muziciranja i druženja.

Zapravo mi je Dušan Ristić, bubnjar Zone B, predložio da probam da sviram perkusije tokom njihovog nastupa. Kupio sam konge i prva svirka je protekla sjajno. Dali su mi prostora za solo partiju i čarolija je počela. U bendu su bila sve sama imena – Dušan Duda Bezuha, gitarista i producent koji je 17 godina svirao u bendu Đorđa Balaševića; legendarni basista Idola Zdenko Kolar; pevač Petar Zarija i naravno Pera.

Ubrzo sam postao i menadžer benda i tokom dve zlatne godine sa njima nastupio na preko 30 koncerata. Vremenom sam nabavio ozbiljan set različitih perkusija i ušao u novu dimenziju muziciranja, do tada meni nepoznatu. Učestvovao sam u snimanju poslednjeg studijskog albuma Zone B „A songmaker“.

Nakon pandemije, počeo sam da nastupam u šabačkom MT blues band-u, sa slajd gitaristom Mirkom Tomićem, koji svira 23 žičana instrumenta, i njegovom suprugom mođnog vokala Natašom. Dokazao sam se, kao perkusionista, i u slavnom Max Kochetov Quintet-u, svirajući sa vrhunskim džez muzičarima: Maks Kočetovim, svetski poznatim alt-saksofonistom iz Kijeva, koji je srpski zet i živi godinama u Srbiji, kontrabasistom Milošem Čolovićem, bubnjarem big benda džez orkestra RTS Milošem Grbatinićem i Andrijom Hristićem, profesorom džez klavira u muzičkoj školi „Stanković“, sa kojima sam nastupio u Baru, džez festivalima u Petrovcu na moru i Temerinu, Kotoru…

U međuvremenu sam se vratio i sviranju klavijatura. Muzika je plemenita umetnost. Dok pišem tužbe, žalbe, prigovore, zahteve i ostale advokatske podneske, uvek u pozadini, krajičkom uha, slušam neku finu muziku. Jedino je sigurno – više nikada neću prestati da sviram! Muzika me čini boljim i srećnijim čovekom, boljim advokatom i daje smisao mom postojanju na ovom svetu.

Najnovija vest

Od prošlog vikenda Tunga je perkusionisa, klavijaturista i menadžer bluz banda Sugar Bee, koja je nastala na temelju Zone B, i njene udarne ekipe: Pera Džo, Duda Bezuha i Petar Zarija.