Zoran Karajić, član generacija koja je vaskrsla Kruševačko pozorište

Glumac i bivši upravnik Šabačkog pozorišta Zoran Karajić u proteklih 73 godine života (rođen 5. jula 1951. u Šapcu) i preko pola veka karijere imao je kuću putujuću. Živeo je u Nišu, Skoplju, Kruševcu, Beogradu, da bi se u svojim zrelim godinama vratio rodnom Šapcu.

To što je s petnaest godina izašao na scenu i na njoj ostao do današnjih dana samo je jedan od kurioziteta. Kada se okrene iza sebe, pedantno sumira: preko sto šezdeset uloga u teatru, šest snimljenih filmova, devet TV serija i desetak radio-drama na Radio Beogradu. U svoj opus i umetnički angažman „upisuje“ i rad sa sedamdeset dva reditelja i učenje tekstova više od sto pisaca. Kaže i da je „sticajem okolnosti i ne baš svojom voljom“ na čelu šabačkog teatra već dvanaest godina, pa je zbog toga zanemario glumački poziv.

Počeli ste sa Ćopićem u Kruševačkom pozorištu. Pozorište je imalo dvadeset, a vi petnaest godina. Kako su se slagala dva tinejdžera?

– Ćopić me je pratio svih ovih godina. I danas još uvek igram monodramu Bog te mazo, povremeno i u Muzeju Narodnog pozorišta u Beogradu. Stigao sam do 1126. izvođenja i ne nameravam da se zaustavim… Svi smo bili mladi tada. I Ljiljka, i Andra, i Mala Ljilja. Posle su došli Toma, Milija, Duka. Mi smo generacija koja je vaskrsla Kruševačko pozorište, ukinuto čuvenim dekretom iz 1958. godine. Vodio nas je Moša Bradić, ali su temelj teatra bili čuveni Čika Bora Mihajlović, rodonačelnik kruševačkog pozorišnog plemena koje je haralo beogradskim i drugim scenama i veliki Jovan Bata Putnik. Oni nisu bili mladi, ali samo po godinama. I terali su nas da letimo u visine u koje sami sigurno ne bismo smeli.

Bila je to prilika da igrate pisca iz sopstvene lektire. Otkud da se tako rano nađete na pozornici?

– Voleo sam poeziju. I govorio je, ne samo na školskim priredbama. Moja buduća koleginica Ljiljana Đoković me je pozvala u pozorište. Tamo me je sačekao Čika Bora i rekao mi: „Sada stani, skini kapu, ulaziš u hram u kome ćeš se učiti plemenitosti, dobroti, svemu onome što je potrebno da bi ostao pošten i častan.“ Ušao sam i ostao u tom hramu, evo, 50 godina. U njemu i živim.

Iako niste igrali u trupi, ipak ste, na neki način, bili putujući glumac. Možete li uporediti duh sredina u kojima ste živeli i radili? Šta su bile njihove specifičnosti?

– Kruševac je grad u kome sam prvi put stao na scenu. U vreme mog detinjstva i mladosti Lazarev grad je imao dva književna časopisa, izuzetne pesnike, prozne pisce, slikare, muzičare. I svi smo se družili, vodili beskrajne razgovore o umetnosti, o životu, o smislu i besmislu trajanja – naravno, u kafani. U Užicu sam odmah prepoznao nešto što me je zauvek vezalo za tu sredinu. To je najpre čojstvo i viteštvo, a onda izuzetan dar za kazanu i napisanu reč. Nigde nisam sreo bržu i britkiju misao, smisao za doskočicu, oštar (ponekad čak i surov humor) kao u Užicu i užičkim mehanama. Tu sam proveo svoje najmuževnije godine, stvorio porodicu, živeo i stvarao punim plućima. A onda sam se vratio u svoj rodni grad, u Šabac gospodara Jevrema. U grad pravog, nepatvorenog gospodstva u svakom smislu, pa i u umetosti. U grad izuzetne pozorišne tradicije, između ostalog. Šapčani idu na premijere u Beograd i Novi Sad, koji su tu, u komšiluku. Stvarati i igrati za takvu publiku je ne samo čast i priznanje nego i ogromna obaveza. Šabačke kafane su posebna priča. Najjednostavnije rečeno, moji čivijaši baš umeju da uživaju i da se vesele. Pominjem kafane, jer se u njima najlakše mogao uočiti duh i prepoznati mentalitet svakog grada. Danas su Kruševačko, užičko Narodno i Šabačko pozorište u samom vrhu produkcije teatara južno od Save i Dunava. To verovatno nema veze sa mnom, ali prija, stvarno.

Pola veka ste u teatru, kad vam je bilo najlepše?

– Kruševac, Vidovdan 1988. godine. Predstava Lazar, veliki knez, u režiji Nebojše Bradića. Ponovo gostujem u gradu u kome sam započeo teatarsku avanturu. Igram Bajazita, Muratovog sina, vojskovođu i budućeg sultana. Knez Lazar je Ciga Jerinić, Milica – Maja Dimitrijević, Obilić je mladi Lepomir Ivković. Protagonisti su sjajni i poznati glumci. A meni zapade da u Lazarevom prestonom gradu igram neprijatelja. Eh, hude li sreće glumačke. Iziđoh pred deset hiljada Kruševljana, deset hiljada vatrenih navijača kneza Lazara i kosovskih junaka. Nikom ne bih poželeo da u tom trenutku bude na mom mestu. Ne znam kako sam izgovarao monolog i odigrao ono što sam smislio. U ušima mi je bubnjalo, mada je u gledalištu bio muk. A onda se odjednom prolomio aplauz. Nisam mogao da verujem. U Kruševcu, na Slobodištu, prvi aplauz dobija Bajazit. Dugo mi je trebalo da shvatim da sam aplauz dobio ja, Zoran, a ne turski vojskovođa. Nisu me zaboravili moji Kruševljani.