Zašto bacamo hranu kao da je džabe?  

Masovno bacanje hrane postaje ozbiljan društveni, ekonomski i ekološki problem. Istraživanja pokazuju da se u Srbiji svake godine baci nekoliko hiljada tona hrane, preciznije, nekoliko desetina kilograma po stanovniku. Iako je standard u odnosu na druge države niži, Srbija ne zaostaje po količinama hrane koje završe na deponijama. Istraživali smo i pitali Kruševljane, da li zbog stalnih poskupljenja životnih namirnica, vode više računa o količini hrane koju kupuju i koliko često je bacaju.

Pored hrane koja se pokvarila i kojoj je istekao rok, razlozi zbog kojih još uvek jestiva hrana završi u kantama za smeće su različiti. To se najčešće dešava nakon proslava, kada se hrana sprema u velikim količinama, ili u situacijama kada stoji duže vreme u frižideru, pa se za njeno konzumiranje izgubi interesovanje.

 – Više bacaju deca nego mi. Nakon unukinog krštenja ostalo je mnogo hrane. Bilo je torti, mesa, hleba i svega ostalog. Deca su dosta stvari bacila. Mi smo nešto ostavili u zamrzivač, a nešto smo razdelili komšijama. Hleb smo iskoristili za hranjenje ptica ispred zgrade – kaže bračni par Pešić.

Sugrađanka Milica priznaje da povremeno baca hranu iako je, kako kaže, svesna da to ne bi trebalo da radi.

 –Kad stigne penzija kupim više namirnica, sve je poskupelo pa uglavnom biram ono što je na akciji, ali se u toj želji da prođem jeftinije često desi da uzmem i nešto što baš ne volimo da jedemo. Onda to stoji danima u frižideru i na kraju bacimo- kaže ona.

 Zanimljiva je činjenica da se voće i povrće sa nekom estetskom “manom”, poput banana sa tamnim pegama, slabije kupuje, a samim tim i češće baca.

 –Iako su „pegave“ banane ukusnije, kupci obično, bar kada kupuju veću količinu,  biraju one koje to nisu, valjda da bi im duže trajale. Tako one prezrele često otpisujemo jer u jednom trenutku skoz istrule– navodi vlasnica piljare.

 Kako bi smanjili gubitke, pojedini marketi počeli su da prodaju namirnice pred istek roka po povoljnijim cenama.

– Od kako su prodavnice uvele trideset i pedeset posto na namirnice pred istek roka često ih kupujem i zamrzavam. Ne utiče mnogo na ukus, a može puno da se uštedi – objašnjava Mira Pavlović (55).

U toku korone, strah od nestašice hrane doveo je do nekontrolisane kupovine i skladištenje iste u domovima širom sveta, što je, zbog nemogućnosti da se iskoristi u predviđenom roku, prouzrokovalo bacanje namirnica širokih razmera. Kupovine treba da budu ekonomične i planirane, u količinama potrebnim za kraći vremenski period, dok one impulsivne, poput uzimanja namirnica samo zato što su na akciji, treba izbegavati.

– Uvek sam se trudila da ne bacam hranu, ali me je skok cena naterao da počnem više da vodim računa. Prodavnica mi je blizu, tako da ne kupujem puno stvari odjednom, već samo ono što mi je potrebno za nekoliko dana – kaže penzionerka Ruzica (68).

Mogućnosti da se hrana, koju iz bilo kog razloga više ne želite, iskoristi su velike. Od povrća i voća možete napraviti zdrave šejkove i smutije, a stari hleb možete potrošiti na hranjenje ptica i pasa. Neretko se na kapijama dvorišta mogu videti okačene kese pune voća ili povrća sa porukom da se svaki prolaznik može besplatno poslužiti. Takođe, ostaci od hrane mogu se iskorisititi i za pravljenja prirodnog đubriva, te za stvaranje biogasa koji se koristiti za proizvodnju struje.

Kupce bi trebalo podsetiti i na to da oznake na ambalažama “Upotrebljivo do” i “Najbolje upotrebiti do” nisu sinonimi. Prva označava da se hrana nakon isteka ne treba jesti, a druga se odnosi na kvalitet, odnosno da se hrana može konzumirati i nakon navedenog roka, ali da proizvođač ne garantuje podjednak kvalitet proizvoda.

Inače, nekontrolisano razbacivanje hranom godinama već predstavlja globalni problem, a značajnijim aktivnostima za rešavanje istog, pristupio je mali broj država. Bačena hrana, koja najčešće završi na deponiji, prilikom truljenja i raspadanja ispušta metan, koji stvara jak efekat staklene bašte, dodatno pogoršavajući klimatske promene čiji efekti dovode do prirodnih katastrofa različitih intenziteta. Problem predstavlja i laka zapaljivost metana, koji je čest uzrok požara na deponijama.

I dok najsiromašnija domaćinstava često nemaju novca ni za osnovne životne potrebe, ona imućnija hranu bacaju svakog dana. Statistika kaže da se najviše bacaju povrće, voće i hleb, a u nešto manjoj količini meso i mlečni proizvodi.

J.Aksentijević