Za učenje znakovnog jezika nema mnogo interesenata

Postavljeno: 25.12.2017

Poznavanje znakovnog jezika od strane čujužće populacije, a pre svega od pojedinih službenika u gradskim institucijama, značajno bi pomogao uklanjanju komunikacionih barijera i većem uključivanju gluvih u život zajednice. Problem je, međutim,  što mali broj ljudi želi da nauči znakovni jezik ili ako i počnu da ga uče jako brzo odustanu

Ovo je naša redakcija saznala u  razgovoru  sa članovima kruševačke zajednice gluvih.  U zajednici naglašavaju  i da bi  svaka škola, institucija ili ustanova trebalo da ima bar privremeno obučena lica za prvi stepen znakovne komunikacije.

Do pre nekoliko godina mi smo u kontinuitetu dva puta godišnje, u organizaciji Ministarstva, imali velike seminare u koje su mogli da se uključe i ljudi iz šire populacije – navodi  Ivana Đorđević Filipović, sekretarka kruševačke Organizacije gluvih i članica Prevodilačkog servisa.

-Mi smo pritom svaki put obaveštavali i naše institucije, Policijsku upravu, Zdravstveni centar, Nacionalnu službu zapošljavanja, ali  je samo Nacionalna služba par godina zaredom slala svoje ljude na tu obuku.  Ostale institucije se u Kruševcu nisu odazivale. U drugim gradovima, na primer u Beogradu, Plani, Leskovcu, Pirotu, smo imali pozitivnija iskustva. Veći broj službenika, naročito iz Policijske uprave je pohađao tu obuku .

Sada zaposleni u Prevodilačkom servisu direktno kontaktiraju sa, na primer Hitnom službom, policijom, vatrogascima, ukoliko porodica nema čujućih, ali i ako ih ima.

Većina naših članova živi u porodici sa čujućima, bez obzira da li su to njihovi roditelji, braća, sestre ili njihova deca. Ali, i ta čujuća populacija oslanja se na nas, na naše udruženje i naše servise, tako da servis ima i preveliku odgovornost za neke situacije koje i porodica može da obavi, ali ih prebacuje na servis.

Sa usvajanjem Zakona o upotrebi znakovnog jezika, i sistem obuke se promenio. Sada su kriterijumi mnogo strožiji, formalnu obuku  može da organizuje samo Republički savez pod pokroviteljstvom Ministarstva i ta obuka donosi sertifikate i kategorizaciju nivoa znanja.

Zakon definiše i da bi institucije trebalo da imaju svoje prevodioce na znakovni jezik, ali ne definiše ko bi finansirao tu uslugu, tako da je svima mnogo lakše da angažuju prevodioce i tumače Udruženja nego da plaćaju obuku nekog lica, jer ih to ništa ne košta.

Ipak, i u Organizaciji gluvih ljudi mogu svakodnevno da uče znakovnu komunikaciju.

Vrata Udruženja su uvek otvorena. Mi možemo interno da edukujemo i svaka institucija može da pošalje nekog kod nas, ali mi ne možemo da izdajemo licencu. Tobi  značilo da institucije i pojedinci mogu da na taj način volonterski pomažu Udruženju i populaciji gluvih.

Nedostaju lokalne vesti na znakovnom jeziku

– Ono što takođe nedostaje, jeste prevodilac vesti na znakovnom jeziku. Jedno vreme  smo to uspeli da imamo,Televizija RTK koja je tada bila javni servis, dve godine je imala prevodioca na znakovni jezik za svoje vesti i to je zaista bio jako dobar projekat i značio je mnogo članovima, za informacije iz lokalne sredine. To, na žalost nije bilo trajnije. I ove godine smo to pokušavali, nadamo se da ćemo u narednoj uspeti, jer je to nešto jako bitno za gluve, bez obzira na to što, kada se oni pojavljuju u medijima, tumač ili prevodilac su uvek tamo. Drugačije je kad bismo na znakovnom jeziku imali bar jedne desetominutne vesti dnevno ili bar jednom nedeljno neku emisiju od pola sata do sat vremena – poručuje Ivana Filipović.

Ovaj tekst je deo projekta “”Ka inkluzivnom društvu – znakovni jezik u javnim službama“, koji novine GRAD realizuju uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije

 

Ostale vesti

back-to-top