VODIČ – kroz prava pacijenata i zdravstvenih osiguranika (III)

Od teorije do prakse

Pravo na dostupnost zdravstvene zaštite, privatnost i poverljivost informacija, pravo na obaveštenost, samoodlučivanje i pristanak na medicinski ogled,  pravo  na slobodan izbor, te pravo na prigovor i naknadu štete, samo su neka od zakonom definisanih osnovnih prava pacijenata. U praksi, pacijenti  uglavnom  ne znaju svoja prava i ne prepoznaju situacije u kojima se ona krše. Oni koji su pak sa zakonom upoznati, uglavnom ćute,  pre svega  iz straha  da će ukoliko podnesu zvaničnu prijavu imati  probleme u daljem lečenju

O pravu na poštovanje pacijentovog vremena, pravu na obaveštenje i infomacije te pravu na dostupnost zdravstvene zaštite, govorili smo  u jednom od  prethodnoih vodiča, sa osvrtom na to da  su “pristojno ponašanje i poštovanje ličnosti pacijenta, anketirani građani uglavnom  definisali kao dobru volju lekara, odnosno, takva postupanja nisu prepoznali kao zakonsku obavezu medicinskih radnika”, a što za posledicu ima da  oni  koja zakon  krše  uglavnom  ostaju nekažnjeni.

S druge strane, čak i dobro poznavanje zakona ,  u praksi često ne daje rezultate, jer su pacijenti mišljenja  da će, pozivajući se na zakon onda kada su im prava ugrožena, samo dodatno izazvati  otpor lekara.

Komentarišući deo zakona koji jasno kaže da pacijent ima pravo na drugo stručno mišljenje, većina anketirani građana  izjasnila se “da su lekari  uglavnom sujetni , da negoduju ukoliko zatražite drugo mišljenje, te da se takve situacije često završavaju na štetu pacijenta”.

U praksi problema  ima i ukoliko pacijent pokuša da se pozove na deo zakona koji govori o njegovom pravu  na uvid u medicinsku dokumentaciju.  Iako zakon jasno kaže  da “pacijent ima pravo na uvid u svoju medicinsku dokumentaciju”, neretka iskustva  pacijenata  su da lekari odbijaju da im  pokažu tu  dokumentaciju, posebno kada je u pitanju  stacionarno lečenje.

Anketirani građani  naveli su primer gde lekar ne želi da ih upozna sa rezultatima neposredno  nakon obavljenih  dijagnostičkih procedura, uz obrazloženje da  će sve biti napisano u otpusnoj listi. Pacijenti kažu da im  takva  neizvesnosti  predstavlja dodatni stres, te da bi se mnogo bolje osećali ukoliko bi im lekar odmah pokazao pristigle rezultate i detaljnije ih upoznao sa njihovim trenutnim zdravstvenim stanjem.

Rezultati ankete pokazali su i da su kršenja zakona česta kad je u pitanju pravo na privatnost i poverljivost.

Iako zakon jasno kaže da je “zabranjeno da nadležni zdravstveni radnik saopšti drugim licima informacije koje  se odnose na zdravlje pacijenta i potencijalne dijagnostičke i terapijske procedure”,  pacijenti ističu da su često nepotrebno izloženi neprijatnim situacijama  gde se o njihovoj bolesti komentariše pred drugim pacijentima. Ovo se posebno odnosi na one koji boluju od zaraznih  bolesti koje se inače ne prenose direktnim kontaktom, ali gde takvo saznanje kod drugih ljudi izaziva  strah i potrebu da se izoluju od takvih pacijenata.

Kada su u pitanju prava, jedna od nedoumica pacijenata  je i da li je  tokom  pregleda dozvoljeno prisustvo učenika i studenata na praksi i zdravstvenih radnika i saradnika na pripravničkom stažu i stručnom usavršavanju. Naime, određen broj anketiranih građana  izjasnio se da im  prisustvo trećih  lica  stvara osećaj neprijatnosti, posebno kod određenih vrsta  pregleda, ali da ih u takvim situacijama ordinirajući lekar obično ne konsultuje da li su saglasni da ta lica  prisustvuju pregledu.

U ovom slučaju, zakon kaže da navedena lica mogu da prisustvuju  pregledu pacijenta, ali i da pacijent ima pravo da to odbije. Iz ovog prava pacijenata  nisu izuzeti ni stomatološki pregledi, gde “na izričit zahtev pacijenta, pregledu koji obavlja nadležni doktor stomatologije, ne mogu prisustvovati drugi zdravtveni radnici, odnosno, zdravstveni saradnici”.

Pored svih do sada navedenih prava, pravo pacijenta je i da učestvuje u medicinskom istraživanju, te da na sopstvenu odgovornost napusti stacionarnu ustanovu. Takođe, ima pravo i na olakšavanje patnji, pravo na bezbednost, na slobodan izbor, te pravo na prigovor i naknadu štete.

Zakonom su definisana i prava dece do 15 godina života, u smislu da  imaju pravo da budu smeštena na bolničko lečenje u pratnji jednog od roditelja, usvojitelja ili staratelja, uvek kada je to moguće.

Takođe, dete koje se nalazi na dužem bolničkom lečenju ima pravo na igru, rekreaciju i obrazovanje, u skladu sa njegovim uzrastom i potrebama, u meri u kojoj njegovo zdravstveno stanje to dozvoljava.