Umetnost na urbanoj paleti: Multimedijalni vizionar – Petar Popović Piros

Ulice i zidovi Kruševca iznedrile su umetničku senzaciju koja već godinama zadivljuje svojom kreativnošću i inovativnošću. Petar Popović, poznat kao Piros, multimedijalni umetnik, svojim jedinstvenim pristupom street artu, grafiti kulturi, grafičkom dizajnu, slikarstvu i kaligrafiji, već dve decenije osvaja srca zaljubljenika u umetnost širom regiona. Njegovi radovi oplemenili su vizuleni indetitet brojnih fasada širom regiona, a odlikuju ih smele boje, dinamična kompozicija, a često imaju i duboko ukorenjeno značenje, izazivajući promišljanje i razgovor o društvenim temama. Pored street umetnosti, ovaj Kruševljanin istražuje svet grafičkog dizajna, kaligrafije i slikarstva, a njegova dela na platnu preplavljuju posmatrača bogatstvom detalja i slojeva

O svojim počecima, autentičnom imenu, raznolikom polju delovanja, planovima za budućnost, pronalaženju umetničkog izraza između komercijalnog i privatnog i aktuelnoj situaciji na sceni govorio je Petar Popović Piros u intervjuu za naš list.

Kada si i zbog čega krenuo da crtaš grafite?

Krećem da se bavim grafitima krajem osnovne škole.Upisao sam srednju umetničku školu u Nišu i vrlo brzo ulazim u tokove, upoznajem ljude i organizacije, pokrećem ljude koji su crtali ranije, ali su dosta stariji od mene, a izgubili su volju. Pre mene u Kruševcu je postojala ekipa koja je crtala grafite u naselju Ujedinjene Nacije, sećam se da je pre mene crtao i novinar Stevan D. Iz tog vremena pamtim grafite na Kulturnom centru, gde smo godinama kasnije crtali Brada i ja,  kao i kultni grafit-šablon Če Gevare koji se nalazio blizu fontane… To bih istakao kao neke istrorijske korene grafiti kulture iz Kruševca, koje su me. Prvu fotografiju grafita izradio sam 2005. (iako sam imao pokušaja pre toga), sve se desilo tako što sam skupio drugare iz odeljenja, i pošto nismo imali dovoljno love crtali smo svi zajedno jedan isti rad. Radio sam dosta ljubavnih grafita, da bi mi ostajalo materijala za autorske radove, dok nisam došao do umetničkih festivala i većih korporacija. Sada se trudim da sam kreiram svoje projekte i investiram u sopstvene vizije i selektujem klijente. Jako sam ponosan da do sada imam preko hiljadu radova ostvarenih na zidovima.

Zašto si odabrao nadimak Piros i kao je on postao tvoj alterego, drugo ja?

-Kao mali bio sam jako nestašan, dosta sam se igrao šibicama. Devedesetih su nam vraćali žvake umesto kusura, a ja sam uvek zahevao šibice, jer sam u njima video više mogućnosti za igru. Stariji su mi dali nadimak „Piroman“ na koji sam kao klinja bio ponosan, jer je zvučao oštro, prvi put sam se susreo sa tim izrazom, i taj nadimak mi je i ostao. Kada sam krenuo da crtam, morao sam da skratim, pa je moj potpis ili tag postao „Piros“, što takođe ima  simboliku, na mađarskom znači crvena boja, a može se povezati i sa vatrom u grčkoj mitologiji. Postalo je autentično, naziv je okarakterisao moj alterego, iza koga mogu da se sakrijem kao grafiti umetnik. Kad pričamo o grafiti kulturi, potpis se formira u stilskom izražaju, koji sam ja bazirao na kaligrafiji i plamenu.Vatra je česta tema u mojim radovima, što se povezuje sa esencijom alterega. Ja delujem kao Petar Popović, kao Piros i kao Džamutka, to su tri odvojena aspekta.

Šta je Džamutka? Kako je stvorena i koju simboliku krije?

-Ona je entitet za sebe, moj zaštitni znak. Ljudi su je povezivali sa Pirosom, ali ja sam  joj dao  određenu samostalnost. Džamutka je rogobatni izraz za nepravilnu motku, u južnjačkom dijalektu. Kada sam upisao srednju školu intersovao me je strip i grafiti kultura i hteo sam da napravim i izmislim nekog ljubimca. Jedna je od prvih mojih ilustracija, koja spaja osobine ptice i pčele u jedno biće, naziv sam dao spontano jer mi je bio simpatičan. Pre par godina sam je napravimo u skulpturi od mesinga, da bih ostavio sećanje na nju u datom momentu, jer će kroz par godina biti drugačija. Ideja je da sa mnom stari, možda nekad evoluira i u zmaja? Ona nema ni muški ni žensk pol, vremenom joj se menjaju oči, otkriva da može da pljuje vatru, crtam je zbunjenu, srećnu, tužnu… To je moja fikcija izmišljenog ljubimca koji me prati i čuva, ali i zabavna atrakcija u umetničkom svetu.

I bez potpisa i Džamutke ljudi na radovima prepoznaju tvoj autentičan stil. Koliko ti to znači?

Lepo je kad te ljudi prepoznaju po nečemu što je dobra i pozitivna stvar, naravno da imponuje, često ne moram ni da ostavim potpis. Svi mi radimo da bismo pokazali da umemo, ali bitno je i kakve namere prenosimo, a moje smatram pozitivnim. Mislim da sam na dobrom putu, publika dobro reaguje i usmerava me. Drago mi je da mogu da prepoznam neku vrstu svog uticaja na oblasti kojima se bavim, zato i osećam veliku odgovornost prema svom talentu i zajednici.

Postigao si veliki uspeh i kao grafički dizajner. Radio si sa velikim stranim i domaćim  komapnijama kao što su Koka kola, Štark i sl. deo si gejming industrije više od 15 godina, koliko ti komercijalni uspeh znači i da li postoji neki projekat na koji si ponosan?

Ja se sve vreme bavim individualnim-sopstvenim stvaranjem i dizajnom. Imam preko 50 realizovanih aplikacija, najuspešnija od njih je i Slagalica, za android i IOS sisteme koja ima preko 8 miliona registrovanih korisnika. Kao dizajner sam doživeo dosta uspeha na raličitim poljima u saradnji sa raznim brendovima i kopanijama, to doživljavam kao komercijalni aspekt mog delovanja. Mada više preferiram slobodno izražavanje.

Par godina unazad okrenuo si se i slikarstvu, kako se javila potreba da stvoriš malo drugačije radove i iza njih staneš punim imenom i prezimenom?

– Sebe sam prihvatio kao umetnika i baviću se stvaranjem do kraja života, ali vremenom sam shvatio da sam zapostavio likovni pristup i da je dizajn preuzeo primat i zbog prezasićenja sam svoju kreativnost hteo da usmerim ka sebi i svojim idejama, a ne ostvarivanju potreba tržišta, jer mi kad se bavimo dizajnom uvek gledamo kako da povlađujemo tržištu i što bolje monetizujemo. Promenio sam kontekst korišćenja talenta, gledao sam kako da veštine ubacim u „drugu brzinu“, i tako dolazimo do slike i skulpture. Trenutno se igram i tražim sreću u izražavanju na platnu, papiru, metalu, jer želim da ostavim nešto iza sebe, slike su dugovečnije od zidova. Stoga, zadnjih par godina intezivno stvaram u svom ateljeu u Beogradu.

Do sada si imao tri samostalne izložbe, kako su protekle i kakvi su utisci publike, a kakvi tvoji?

Prvu izložbu sam imao u Beogradu 2020. i zvala se „IGRA EGA I ALTER EGA“, njom sam hteo da predstavim šta stvaram kao Petar P., a šta kao Piros, tako da su radovi bili raspoređeni po temama u dve sobe. Imao sam i emotivnu želju da samostalnu izložbu imam i u rodnom gradu i čast mi je da sam dobio mogućnost da izložim svoje radove u Narodnom muzeju u Kruševcu,to je jedinstven primer na prostoru bivše Jugoslavije da se ovakva izložba održi u instituciji kao što je Narodni muzej i svakako je značajna za mene u istorijskom aspektu. Smislio sam koncept ćiriličnih grafita, koji spajaju grafiti kulturu i kaligrafiju, sa tradicijom. Inicijalna slova iz Mirosavljevog jevanđelja bila su mi inspiracija, napravimo sam celu azbuku i nazvao sam ih „ĆIRIFITI“ što je registrovano kao nova srpska reč, među ligvistima.

Nedavno si imao izložbu u Crnoj Gori, o čemu je reč?

Imao sam priliku da izlažem na grupnoj izložbi u Muzeju nautike u Porto Montenegru.
Na njoj sam izložio deo ’ĆIRIFITI” kolekcije i  deo nove serije slika na kojima  radim, koju sam nazvao “TREN”. Njom sam dublje krenuo da se bavim detinjstvom, od šibice, figuracije, do opisa nekih mojih zaključaka kroz život. Šibicu sam predstavio kao životni ciklus, a plamen kao dušu, igrao sam se sa ta dva elementa slike. U planu mi je da organizujem samostalnu izložbu kada završim celu seriju.

Kako komentarišeš street art i grafiti scenu u Srbiji?

Raznovrsna je scena, dosta smo povezani kako u Srbiji, tako i u svetu. Smatram da su ljudi sa ovog podneblja veoma kreativni i talentovani, naša scena je jaka, ali nemamo mogućnosti kao zapadnjačka društva koja su ekonomski i organizaciono razvijenija od nas. Nismo dovoljno prepoznati od insitucija koje se bave kulturom, ne postoje ljudi koji „love mlade talente“ i koriste njihove mogućnosti. Ipak, borimo se i mislim da smo relevantni učesnici na svetskoj mapi-tržištu. Par godina se bavim i edukacijom novih ljudi kroz razna predavanja i radionice i time doprinosim širenju mreže kreativnih ljudi i scene.

Kakva je situacija u Kruševcu?

Scena se razvija, a imaju zdrav primer, dobar temelj. Imamo par grafiti umentika koji žive trenutno van Kruševca i Bradu kao aktivnog člana, sa kojim obožavam da crtam, to je naša stvar, strast, ljubav, potreba, sve… Kruševac ni po čemu ne zaostaje za drugim gradovima, još početkom moje karijere, mnogi su iz drugih gradova dolazili da zajedno crtamo. Kruševac ima kolekciju radova eminentnih imena iz naše zemlje, dobar deo ne postoji više. Moja želja je da se sve to digne na jedan viši nivo. Voleo bih da opština prepozna moj dosadašnji rad i potrebu da doprinesem zajednici i da mi pomogne da svoje dosadašnje iskustvo iskoristim i dovedem još eminentih umentika da im omogućimo adekvatne površine i uslove da urade veće murale po gradu sa idejom da to pošalje „imput“ nekim sledećim generacijama, da motivišemo i inspirišemo okruženje, da unesemo izvesne promene i osveženja u ambijent grada, takodje bih želeo da mlade generacije shvate snagu stvaranja i kreativnog ispoljavanja. Mural treba da ulepša dan, a ne da izaziva društvene podele.To ne zahteva mnogo resursa, već volju gradskih čelnika da uvrste to u budžet i daju mogućnost da se to desi. Ja sam se nadležnima obraćao sa tom idejom i inicijativom, za sad nisam dobio povratne informacije.

Šta misliš o razvitku veštačke inteligencije i tome koliko će ona uticati na digitalni marketing?

Veštačka inteligencija nas tera da razmišljamo na drugačiji način, dizajn vrši ulogu u podilaženju tržišta. U sferi dizajna, svakako pravi konkurenciju za klasične pristupe, za višu i dublju problematiku umetnik je potreban bar da sroči odgovarajuće pitanje da bi ona napravila to što treba, čovek koji nije iz esnafa to ne može. Mi moramo da se potrudimo da budemo jači od nje, ja sam i sam prešao na manuelne stvari poznajući tehnološku revoluciju i hteo sam da se vratim klasičnom izražaju zato što njega veštačka inteligencija ne može da simulira. Zato, rekao bih da je dizajn ugrožen, slikarstvo nije. Nema brige za visokokreativne ljude, a oni koji se prosečno bave time njih će demolarisati ili naterati da budu još kreativnije od nje.

Marija Janković

Biografija:

Petar Popović Piros (1989. Kruševac).Već je u srednjoškolskom periodu učestvovao na takmičenjima i grupnim izložbama, da bi 2007. osvojio prvu nagradu na prestižnom regionalnom takmičenju iz kaligrafije. Grafički dizajn završio je na “VŠLPU” 2011. u Beogradu. Kao dizajner ostvario se na projekatima sa značajnim brendovima kao što su Aparteko – “Slagalica“ , Legedary films, “Coca-Cola”, “Fashion week” Beograd ,”Foot Locker”, Soko Štark, Exit… Najznačajniji opus ostvario je u oslikavanju murala, što u Srbiji i regionu, tako i u evropskim gradovima učestvujući na različitim manifestacijama ili na poziv pojedinaca, a što je rezultiralo time da je jedna od njegovih slika bila deo postavke Muzeja savremene umetnosti u Banja Luci 2013. godine. Bio je zvanični umetnik-muralista  “OPENS-a”gde je u okviru projekat iscrtao seriju murala u Novom Sadu, Zagrebu, Banja Luci, Sarajevu, Budvi, Podgorici, Solunu. Izlagao je na brojnim selektivnim i grupnim izložbama, a do sada je priredio tri svoje.

Foto: Miloš Krstić, Miroslav Jovović, Piros