Umereno i smireno doživetu stotu

Vukmir Vojinović iz Zlatara proslavio je 90. rođendan, u prisustvu rođaka, prijatelja i komšija, vedrog duha i lepog raspoloženja. Njegov životoopis je zanimljiv i poučan za mlade generacije i daje odgovor na pitanje – kako doživeti stotu

Zlatari je prelepo selo na obalama Jezera Ćelija, a do kuće slavljenika u poodmaklim godinama smo se probijali makadamom, posle kratkotrajnog asfalta. Ušli smo duboko u šumu i pronašli ga usamljenog na brdu, ali okruženog brojnim gostima. Dočekao nas je „srpskom mučenicom“ i dobrodošlicom u stihu.

Za svoj devedeseti rođendan, deda Vuko je priredio gozbu za brojne zvanice. Pokloni su se nizali redom, najviše u novcu, a pokazao je svima dar od Milinke i Ljube Ivanovića iz Kruševca, koji su mu doneli košulju, vezenu u etno stilu, originalni rad ove bivše medicinske sestre.

Deda Vukmira smo zamolili za razgovor, što je on odmah prihvatio.

– Moji preci su se doselili iz Loznice, a potičemo od čuvenog vojvode Ante Bogićevića. Oni su u ove naše krajeve došli u tri pravca – jedan u Žilince, drugi u Zlatare, a treći u Župu, započinje svoju priču ovaj vitalni starina.

Prekaljen sam od ranog detinjstva. Bio sam 14. dete u oca i majke. Moj otac je bio lovac. Ustrelio je 26 vukova i spasio stada naših ovaca i koza. Sećam se raznih starinskih običaja. Da bi dete bilo zdravo, majke i babe su bebu provlačile kroz vučji zev (rastegnuta koža od vučjih usta). Imao sam četiri udesa sa traktorom. To samo Gospod Bog spašava. Sve sam radio umereno – pio, radio, nisam pušio, trudio sam se da budem primeran u svakom društvu, izbegavao svađe i stresne situacije. Tri puta sam dobijao sekiru zavrat, ali sam opraštao ljudima. Što se hrane tiče, svaki dan sam mrsio, osim velikih praznika. Eto, tako sam živeo i sada ušao u desetu deceniju – kazuje deda Vuko.

Vukmir nema svoju decu, ali je dve bratanice (ćerke rođenog brata koji je prerano preminuo) odgajio i udao.

– Živim sam u kući, jer mi je supruga preminula 2017. godine, a mnogo smo se voleli i slagali. Bila je mnogo dobra, pravi stub kuće, a došla iz domaćinske kuće i ugledne familije. I sada vozim traktor, a do sada sam se četiri puta prevrtao, što se retko kome desilo da pretekne, ali nema smrti do suđenog dana. Ja sam pintar, od drveta sam mogao da napravim sve živo. Pravio sam bačve, vagonske, kace od 13.000 litara, a burad svih veličina ne zna im se broj.

Deda Vuko je mnogo vremena proveo u brojnim akcijama komunalnog uređenja sela. Bio je istaknuti društveni aktivista u Zlatarima i u opštini Brus. Aktivan je bio kao odbornik u Skupštini opštine Brus i delegat u skupštinama SIZ-a za osnovno obrazovanje i kulturu. U stihovima govori zdravice i opise brojnih događaja u selu i okolini i bio među predvodnicima svog naroda Zlatarskog.

– Kada smo pravili zadružni dom, imali smo radnu akciju od fizičkog rada (kopanja i nošenja cigli), a morali smo da damo drvenu građu. Napravili smo devet mostova preko Suvajske reke, nasipali puteve, doveli trofaznu struju i vodu. Prvi put smo dobili struju o sopstvenom trošku, a dalekovod je išao od Čučala (opština Blace). Niskonaponska mreža u Zlatarima iznosila je 12 km. Postavili smo betonske stubove za struju i rasvetu u selu.

Zbog ugleda u potkopaoničkom kraju, deda Vuko je 12 godina bio sudija porotnik u Okružnom sudu u Kruševcu.

– Tu sam stekao veliko znanje i iskustvo. Ljude treba poštovati i miriti i sve učiniti da se slože i da nastave da žive zajedno i da se druže. Dva puta sam išao u Skupštinu Srbije zbog eksproprijacije zemlje za Jezero Ćelije i sa stotinak ljudi ležao u parku preko puta gde smo čekali da nas prime na razgovor. Obezbedili smo bolju cenu za zemlju i kuće koje su morale da se ruše za jezero i sistem navodnjavanja Kruševca. Ja sam dao 120 ari najbolje zemlje rasinske, koja se navodnjavala, a dobio samo 20 ari na drugom mestu. Sada imam 8 hektara zemlje i 4 hektara šume, vinograd, a čuvao sam krupnu stoku (krave i volove), zatim ovce, koze, svinje i kokoške.

Životne pouke deda Vuka su poučne i korisne.

– Sa lepim rečima i u mirnom tonu osvajao sam ljude i sve smo uradili što smo zamislili. Mi treba da čuvamo naše stare običaje. Sve mora da se zapiše da bi se zapamtilo za buduća vremena. Čoveka treba gajiti postepeno, a ne biti izbrzan i ljutit, jer svakoga treba razumeti i ako treba preusmeriti na pravu stranu.

Vukmir Vojinović, deda Vuko je dobitnik brojnih društvenih priznanja od kojih je najznačajnija Plaketa SO Brus za doprinos razvoju ove potkopaoničke opštine.

Živomir Milenković