U Narodnom muzeju održana radionica za decu sa autizmom

Na Svetski dan osoba sa autizmom, pod sloganom ,,Nismo nevidljivi”, u Narodnom muzeju Kruševac održana je edukativno-kreativna inkluzivna radionica koja je okupila decu i mlade sa autizmom

Već drugu godinu zaredom, sa tendencijom da postane tradicija, Narodni muzej organizuje radionicu u saradnji sa Udruženjem za osobe sa autizmom i ŠOSO Veselin Nikolić.

– Ovoga puta, u pitanju je edukativno-kreativna radionica sa geološkom tematikom u kojoj će svi naši današnji učesnici imati prilike da otkriju neke nove eksponate koji se nalaze u našoj zbirci. Takođe, ono što je povod svih ovih radionica, jeste da se pruži jedna velika podrška svim osobama iz autističnog spektra, ali i njihovim porodicama. Da im zaista damo mogućnost da oni iskažu sve svoje potencijale, da pokažu svoju različitost, ali i da budu uključeni u svim društvenim i kulturnim događajima u gradu – istakla je Natalija Anđelković, muzejski pedagog Narodnog muzeja u Kruševcu.

Dijana Nikolić, majka dečaka sa autizmom koji ima 17 godina, smatra da o autizmu moramo da pričamo svakodnevno, ali i o Daunovom sindromu i sličnim ,,bolestima”, kako bi okolina shvatila i prihvatila stanje u kojem se takve porodice nalaze.

– Sva ta deca moraju da budu vidljiva, da bi okolina shvatila i prihvatila kakav je problem koje naše porodice imaju. To nije samo jedan dan u godini, mi sve vreme živimo sa time, što može biti komplikovano, ali i vrlo lepo. Ne bih želela da nas ljudi pogrešno shvate kako nama treba sažaljenje. Nama je potrebna ispružena ruka, pogled i iskrena reč. Naša deca zaslužuju sve kao i ostala deca. Vole da se druže, da odu u kafić, biblioteku, na koncert… Ne razlikuju se ni po čemu od druge dece.

Dodaje da to mnogi roditelji ne shvataju, te sklanjaju svoju decu, iz neznanja, jer se plaše da su deca sa autizmom nepredvidiva i uglavnom agresivna, što nije tačno. Zbog toga Dijana Nikolić ističe da bi trebalo više da se druže sa njima, i tako se uvere da deca sa autizmom nisu mnogo drugačija od ostale dece.

Što se tiče najvećih problema sa kojima se porodice suočavaju, jeste prvenstveno nedostatak znanja o samom autizmu, te je potrebna podrška svih stručnih lica, naročito na početku kada se auzitam dijagnostikuje.

– Mi lično, kao porodica, nismo ništa znali o autizmu. Sada se malo više o tome priča, ali nedovoljno. Treba da shvatimo i prihvatimo, ali potrebna je podrška  defektologa, logopeda, vaspitačice, učiteljice… Znači u svakom segmentu društva. Da nas doktori i stručna lica koja znaju šta je autizam, upute i daju nam neke smernice, da mi u tom prvom naletu prihvatimo i shvatimo. To je bolest – stanje, za ceo život, što roditelj treba da prihvati. Zaista je teško, bez obzira o kojoj bolesti da je reč, kada kažu da je za čitav život. Ipak, mi se trudimo da živimo kao i sve druge porodice. Imamo uspone i padove, putujemo, družimo se… Jednostavno se trudimo da ne odstupamo od društva i svoje dete vodim svuda sa sobom, osim kod lekara, jer smatram da je to jedini način da nas vide, da nas upoznaju, shvate i prihvate kakvi jesmo ustvari.

Republičko udruženje za pomoć osobama sa autizmom je osnovano 1977. godine, dok je u Lazarevom gradu prisutno od 2002. godine i u Kruševcu još uvek nemaju svoj prostor. Kažu da se snalaze, te leti organizuju aktivnosti na Bagdali i Slobodištu.

 – Naša deca zaista vole da se druže. Moj Dimitrije konkretno ne priča, nije verbalan, ali se prepoznaju, znaju da se zagrle, poljube i svako naše dete je drugačije, bez obzira što ima autizam. Tako da nam druženje zaista znači – zaključila je Dijana Nikolić.

N.L.