Tamo gde vekovi stoje

Reportaža sa Svete Gore Atoske
Piše Ognjen Milićević

Sa grupom hodočasnika krenuo same put Atosa. O Svetoj Gori i Hilandaru mnogo sam čitao, ali tek kada sam tamo stigao, doživeo sam potpun osećaj. Na putu do Svete Gore prvo smo posetili Zebrnjak, spomen- kosturnicu posvećenu poginulim srpskim vojnicima u Kumanovskoj bici vođenoj 23. i 24. oktobra 1912. godine. Spomenik je građen od 1934. do 1937. godine, a projektovao ga je arhitekta Momir Korunović. U spomen- kosturnici počivaju posmrtni ostaci 678 poginulih srpskih vojnika

Danas se spomenik nalazi u ruiniranom stanju, jer ga je bugarski okupator porušio tokom Drugog svetskog rata, 24. maja 1942. godine. Spomenik je imao oblik kule- obeliska, visine 48,5 metara i bio ubedljivo najviši na čitavom Balkanu.

Naša devetočlana grupa nastavila je put ka manastiru Staro Nagoričane, zadužbini kralja Milutina iz 1313. godine, podignutu u čast pobede srpske vojske nad Osmanlijama kod Galipolja 1312. godine.

Posetili smo i isposnicu svetog Prohora Pčinjskog, koja se nalazi u neposrednoj blizini manastira. Prema legendi, svetinju je osnovao romejski car Roman IV Diogen u drugoj polovini jedanaestog veka, koji je izgradio crkvicu iz blagodarnosti prema pustinožitelju Svetom Prohoru Pčinjskom, koji mu je prorekao uspon na presto. Susretali su se na tom mestu dok je mladi car išao u lov. Ktitor crkve, kralj Milutin predstavljen je sa modelom crkve na fresci koja ga dosta verno prikazuje.

Nastavili smo put prema Kratovu, u kom smo posetili čuvenu Sahat- kulu, koja je izgrađena u 14. veku, a u njoj su živele bogate age i begovi tokom turske okupacije ovih predela. Potom smo krenuli ka manastiru Lesnovo, koga je izgradio despot Jovan Oliver 1341. godine na temelju starije crkve iz 10. veka.

U tom periodu se tu podvizavao pustinjak Sveti Jovan Lesnovski, čije se mošti nalaze u manastiru. Među freskama, ističu se predstava ktitora Jovana Olivera i njegove žene Marije, kao i kraljevskog para Dušana i Jelene. Dušanov portret dominira svojom veličinom. Oko njegove glave je naslikan oreol iako nije kanonizovan, a u ruci drži žezlo u obliku dvostrukog krsta.

Nastavili smo dalje, prešli granicu, ušli u Grčku i u večernjim satima stigli u Jerisos, gde smo prenoćili i sutra izjutra nastavili put Svete Gore.

Postoje tri predanja o nastanku Svete Gore. Jedno od njih kaže da istorija hrišćanstva na Svetoj Gori seže još do apostolskih vremena, u dane zemnog života Presvete Bogorodice. Mnogi rukopisi koji još uvek postoje na Svetoj Gori svedoče o prebivanju Presvete Majke Božije u ovim predelima. Njoj se javio arhangel Gavrilo i rekao da ide na Goru Atosku, koja se tada nalazila u rimskoj provinciji Makedoniji. Prečista se odmah uputila na Atos vozeći se u lađi, gde je nameravala da propoveda Jevanđelje zajedno sa svetim apostolom Jovanom. Kada je pristigla na odredište, svi paganski idoli su se srušili, a stanovnici su je sa radošću dočekali i sa poštovanjem primili, a ona im je Jevanđelje propovedala na grčkom.

Pomolila se svome Sinu i on joj je odgovorio sa neba da je od sada Atos njen Udeo, kaže predanje. Tako je Presveta Bogorodica postala zaštitnica cele Svete Gore.

Što se tiče najstarijih istorijskih dokumenata koja svedoče o monaškom životu na Atosu, ona potiču iz devetog veka. Procvat svetogorskog monaštva otpočeo je u vreme islamskih osvajanja, kada su mnogi podvižnici iz starijih egipatskih, sirijskih i maloazijskih zajednica izbegli na romejski sever, u potrazi za mirnim utočištem.

U 8. i 9. veku, u doba ikonoboračkih careva i njihove jeresi, Sveta Gora je bila pribežište „politički nepodobnih“ monaha iz prestonice i drugih mesta, kao utvrda neodstupnih branitelja predanjskog učenja Crkve o ikonama.

Zbog toga su svetogorski monasi prvi put učestvovali na saboru u Carigradu 843. godine, na kome je ikonoborstvo osuđeno i proglašeno za jeres,a zvanično je utvrđeno i obnovljeno ikonopoštovanje. 885. godine car Vasilije I Makedonac izdao je ukaz, kojim se zvanično potvrđuje činjenica da Atos pripada isključivo monasima.

Car Aleksije Komnin tokom 11. veka uvodi zabranu da Atos posećuju žene. Stroga opštežiteljna pravila na Svetoj Gori zavodi iguman zajednice Kolobes kod Jerisa – Jovan, prijatelj prepodobnog Jevtimija Solunskog u 9. veku, ali su ona zaživela tek stoleće kasnije pod uticajem prepodobnog Atanasija Atoskog.

U doba najvećeg procvata, u 12. veku, na Svetoj Gori se podvizavalo oko 4.000 monaha. Tada se na Atosu, pored Grka, podvizavaju monasi različitih narodnosti – Gruzini, Srbi, Bugari, Rusi, Vlasi… Početkom 13. veka, tačnije od 1204. godine Sveta Gora podpada pod vlast Latina, i tako će ostati sve do 1261. kada car Mihailo VIII Paleolog oslobađa Carigrad od vlasti Latina. Početkom 14. veka, nova nevolja je zadesila Svetogorce.

Punih pet godina svi srpski manastiri nalaze se pod opsadom katalonskih najamnika iz Španije, koje je car Andronik II Paleolog unajmio radi zaštite poseda u Maloj Aziji. Nakon ovih strašnih pustošenja, od 300 manastirskih i skitskih obitelji na Svetoj Gori opstaje svega njih 25.

Tek krajem 14. veka monaški život na Atosu opet je procvetao. Petnaesti vek nosi sa sobom nova iskušenja. Tada Atos podpada pod vlast Osmanskog carstva. Tako će ostati od 1430. do 1830. kada je konačno nastupilo oslobođenje.

Na Atosu je tada bilo svega nešto manje od 1000 monaha, a tek od 1903. godine, počinje nov priliv ruskih monaha, pa se njihov broj penje na više od 7.000. 1921. Sveta Gora je priključena Grčkoj, ali je sačuvala samoupravu kao „monaška republika“.

Iz luke Uranopolis smo isplovili brodom, i uputili se ka luci manastira Hilandar. Kada smo stigli, krenuli smo kombijem, putem neprohodnim i peskovitim, ka mirnom i skrivenom imanju manastirskom. U dolini se ukazao prelepi i prastari Hilandar, koji već vekovima odlučno stoji i prkosi prolaznosti.

Nakon kraćeg odmora, krenuli smo u obilazak manastira. Videli smo vinovu lozu Stefana Nemanje koja je stara više od 800 godina, raste iz groba ktitora manastira i pripisuju joj se čudotvorna iceliteljska svojstva.

Poseban utisak je ostavila i maslina, koju je zasadio car Dušan Silni tokom svog boravka u manastiru, kao i pirg (kula) kralja Milutina, koja je najviša na Svetoj Gori. Tokom liturgije, najviše pažnje mi je privukla ikona Bogorodice Trojeručice iz 8. veka koja spada među najveće svetinje srpskog naroda. Po predanju, naslikao ju je sveti apostol Luka.

U manastiru se nalaze mošti Svetog Nikifora, Svetog Simeona Stolpnika i prepodobnog Lazara Galisijskog, kao i Časni krst koga je Sveti Sava dobio od nikejskog cara Jovana III Duke Vataca, za „svekoliko dobro koje je učinio narodu Romeja“. Istorija manastira Hilandara je uglavnom poznata i dosta je o tome pisano.

U nekoliko rečenica podsetiću čitaoce o nastanku ove svetinje. 1198. godine, manastir su osnovali Stefan Nemanja, u monaštvu Simeon, i njegov sin sveti Sava nakon što im je romejski car Aleksije III Anđeo izdao Prvo zlatopečatno slovo, kojim je darovao područje nekadašnjeg, starijeg grčkog Helandarijevog manastira. Stefan Nemanja tada prelazi iz manastira Vatopeda u Hilandar 1198. i meseca avgusta iste godine izdaje Prvu hilandarsku zlatopečatnu povelju, kojom se Hilandar zasniva kao srpski manastir, a stvara se i prvo manastirsko vlastelinstvo sa posedima u okolini Prizrena.

Sveti Simeon Mirotočivi umire početkom naredne 1199. godine tokom boravka u Hilandaru, gde je proveo osam meseci. Kasnije će Sava preneti njegove mošti u Studenicu.
Sveti Sava se, po mišljenjima mnogih, smatra najvećim Srbinom svih vremena, a njegovi tragovi su vidljivi svuda na Svetoj Gori.

Iako se bavio i državničkim poslovima, srce ga je uvek vuklo ka Bogu. On je na Svetoj Gori boravio oko dve decenije, iz državničkih, i iz duhovnih razloga, i pritom 1199. osnovao Orahovičku (Karejsku) isposnicu. Ona se nalazi nedaleko od centra Kareje, a podigao ju je u ime svog pokrovitelja prepodobnog Save Osvećenog. Tu je napisao i Ustav za Srpsku pravoslavnu crkvu, čuveni Karejski tipik (Orahovički ustavac).

Posle konačišta u Kareji, naša grupa je nastavila putovanje ka manastiru Vatoped, gde smo celivali mošti svetog Jovana Zlatoustog i rizu Presvete Bogorodice. Putovanje smo završili posetom manastiru Svetog velikomučenika Pantelejmona, gde smo celivali glavu svetog Jovana Krstitelja, mošti svetog Marka Jevanđeliste, Sveta Tri Jerarha, svetog velikomučenika Pantelejmona, svetog mučenika Trifuna i drugih svetitelja.

Tu je naše putovanje završeno. Čekao nas je trajekt i povratak u luku Uranopolis. Poseta Svetoj Gori za mene je značila više od svega do sada, pre svega duhovnu radost i snagu da se nosim sa svim životnim iskušenjima.

O Hilandaru i Svetoj Gori može se još mnogo pisati. Svim snagama sam pokušao da dočaram ovo putovanje, a koliko sam uspeo, ne znam. Zato preporučujem svima koji su u mogućnosti i imaju želju, da sami odu na ovo hodočašće i lično dožive radost približavanja Bogu.