Stogodišnjakinja Mara iz Makrešana

U selu Makrešane, nedaleko od Kruševca, proslavljen je jedan izuzetan jubilej – stoti rođendan Marice Jovanović koja je ceo vek provela u ovom pitomom kraju, gde su se kroz njene oči smenjivale generacije i doba. Njena priča je svedočanstvo o snazi i izdržljivosti, o vremenu kada su vrednosti poput porodice, rada i zajedništva bile osnova života. Tokom decenija, doživela je brojne promene, od teških ratnih godina, preko posleratne obnove, do današnjeg savremenog sveta. Ova stogodišnjakinja je kroz svoj dug život stekla poštovanje i ljubav svih koji je poznaju. Provela je mladost u vremenu kada su izazovi bili veliki, ali su ljudi živeli skromno i srčano. Udala se sa svega 17 godina, a život joj nije bio lak – muža je izgubila u 35. godini, sin i snaja su se preselili u inostranstvo, ostala je sama sa unukama, ali je uz mnogo truda i odricanja, uspela da podigne svoje naslednike i izgradi im topli dom pun ljubavi

Piše: Jovana Stefanović

Uz sina Radoslava, snaju Gordanu, unuke Mirjanu i Biljanu, četvoro praunuka i čukununuka, kao i jednu čukununuka na putu čije će rođenje dočekati početkom naredne godine, proslava ovog velikog dana postala je prava porodična svetkovina, koja je okupila ne samo najbliže koji su joj trenutno najveća podrška, već i prijatelje i komšije.

– Rođena sam na dan posle zadnjeg vašara u Kruševcu, Male Gospojine, 22. septembra 1924. godine ovde u Makrešanu. Završila sam samo tri razreda škole, koliko da ne budem nepismena, dok moja rođena sestra, dve godine mlađa od mene, nije htela nimalo da se školuje, to tada nije bilo obavezno. Obavezno je bilo samo da se održava poljoprivreda. Brzo me je otac udao za najlepšeg momka iz sela Ljubu, 1941. godine i godinu dana posle smo dobili sina jedinca – započinje baka Marica.

Mara i njen muž Ljuba živeli su skromno, ali srećno, posvećeni jedno drugom i zajedničkom radu. Kao i većina seoskih porodica tog vremena, živeli su od poljoprivrede. Obrađivali su zemlju, uzgajali sve što je bilo moguće, a pored toga su čuvali domaće životinje, krave, svinje, ovce i slično kako bi se adekvatno brinuli o domaćinstvu, a sve što im je bilo potrebno, stvaralo se sopstvenim rukama. Poljoprivreda je bila osnova života, i ništa im više nije bilo važno od toga da njihova zemlja bude plodna, a stoka zdrava.

– Imali smo to što proizvedemo i to nam je bilo najbitnije. Kad se ujutru probudiš ideš odmah u polje, kopalo se, oralo uz krave, donosila drva, polivalo iz Morave gde se i prao veš. Onda se uveče se vratiš kući umoran i čeka te da spremiš nešto za jelo, ali svi su tako radili i bili zadovoljani. Nije nam bilo teško, a sve su žene bile zgodne, nije bilo nikakvih zdravstvenih problema kao sad. Jedino je porodica i zemlja bila važna u to vreme – kaže ona.

Nažalost, životni put baka Mare nije bio uvek ispunjen radošću. Dok su ona i njen muž lagano gradili svoj život u teškim vremenima Drugog svetskog rata, sudbina je imala drugačije planove. Njihova ljubav i zajednički život bili su kratkog daha, jer je Marica ostala udovica u 35. godini. Tada se suočila sa najvećim izazovom – da sama podigne njihovog sina i održi porodicu na okupu.

– Vratio se on iz rata, ali je bio bolestan. Nije hteo da se leči, voleo je lep život, da pojede i popije, možda nekad i malo više. Nije vodio računa o sebi jer je bio mlad, a mlad je i skončao, nije još ni napunio 35. Bilo je teško, morala sam sama da nastavim da radim sve kao i do tad, jedino je dobro bilo što nam dete više nije bilo malo i brzo se oženio, doveo Gordanu sa kojom je i dan danas i ona se o meni najviše brine – objašnjava Mara.

Život posle rata bio je težak za celu populaciju, a pogotovo za žene udovice. Marica je nastavila da se bori za svoju porodicu, oslanjajući se na snagu koju je crpela iz ljubavi prema svom sinu i obavezama koje je svakodnevno nosio seoski život. Godine su prolazile, ali izazovi nisu prestajali. Kako je nemaština postajala sve očiglednija u Srbiji, njen sin i snaja donose tešku odluku 1969. godine – odlaze u Francusku da rade, u nadi da će tamo stvoriti bolje uslove za sebe i svoju porodicu, a njihove dve male ćerke ostavljaju kod bake, sigurni da će ona biti ta koja će im pružiti ljubav i brigu dok se oni ne snađu u novoj zemlji. Marica je sa velikom odgovornošću preuzela ulogu ne samo bake, već i druge majke.

– Deca su bila dobra, nikad se njih dve nisu posvađale. Baš su me slušale i održavale me u životu. Njihova radost i detinjstvo vraćali su mi snagusvaki dan. Bila sam uz njih dok nisu otišle kod roditelja. Jedna je tamo ostala, a druga se vratila i dovela muža kući, kod mene, da ne budem sama. Dobila sam i praunučiće, sećam se – dodaje ona.

Kuća koja je nekada odjekivala dečjom grajom, sada je bila ispunjena novim generacijama. Mara je sa ponosom posmatrala kako njena porodica raste i kako se stvaraju nova pokolenja koja će nastaviti porodičnu tradiciju. Nikada nije želela da se ponovo uda, niti je razmišljala o tome, jer iznad njenog kreveta i dalje stoji slika njenog pokojnog muža.

– Nakon penzionisanja vratili smo se u Makrešane, tačnije 2008. godine, posebno zato što volimo svoj kutak i mir i želimo da ostarimo ovde. Prodali smo stan i sve što smo imali u Francuskoj za tadašnji život. Deci smo obezbedili ono što je u našoj zemlji bilo gotovo nemoguće izvesti, ali da nije bilo Mare ništa od toga ne bismo uspeli. Bila je stroga, zato su nam deca lepo vaspitana. Dok ona radi na njivi, deca se igraju u dvorištu, a kada se vraća, ako nije raspoložena, one se sklone u kuću kako je ne bi slučajno nečim naljutile, a kada vide osmeh nastavljaju igru zajedno sa bakom – navodi njena snaja Gordana Jovanović.

Osim što svake noći sanja da trči, kosi travu, obrađuje zemlju i obavlja slične aktivnosti kao što je to radila u mladosti, baka ističe da joj u snove dolaze deca i da bi volela da uvek bude okružena mališanima koji su njena krv jer se jedino tada oseća potpuno.

– Obožavali smo je uvek i sada smo potpuno posvećeni njoj kada više nije u stanju da se brine sama o sebi, ali nikada nećemo moći dovoljno da joj se odužimo. Uvek je bila skromna, nikada nije skinula maramu sa glave, nije mislila na svoj izgled, ni od koga nije tražila pomoć nikakvu, a posebno ne finansijsku, pa čak ni sada kada imamo i više nego što nam treba, ona želi samo osnovne stvari i ljuti se kada joj nešto kupimo što joj nije neophodno. Svakog dana u određeno vreme doručkuje, nakon toga popije kafu ili čaj, gleda televizor, posle ručka odmori, voli da zna gde smo u svakom trenutku, i mislim da je to ključ da što duže ostane u našim životima – kaže Gordana.

Kako godine prolaze, baka Marica ostaje simbol snage, izdržljivosti i porodične ljubavi. Danas, okružena svojim naslednicima, ne krije osmeh što može videti kako njena najuža porodica nastavlja da živi i raste pored nje. Iako se teško kreće i svakodnevno se oslanja na pomoć svojih bližnjih, njen duh je i dalje jak, a njen pogled pun nade. Svesna je da su godine koje je provela sa porodicom najvrednije blago koje nosi sa sobom. Vek dug život ostavio je dubok trag u svima koji su imali privilegiju da je poznaju, a njena priča ostaje upisana u srcima njene dece, unuka i budućih pokolenja koja će nastaviti njenu zaostavštinu.

Stoti rođendan – vek života, sećanja i promena

Proslaviti stoti rođendan predstavlja jedinstveno iskustvo, retku i dragocenu priliku da se obeleži jedan vek ispunjen životom, iskustvima i sećanjima. Stogodišnjaci nisu samo svedoci vremena, već i čvrsti stubovi porodice i zajednice. Oni su prošli kroz značajne istorijske trenutke, od ratova i posleratne obnove, do tehnoloških revolucija i današnjice koja se toliko razlikuje od onog vremena u kojem su odrasli. Za njihove porodice, ovaj dan je proslava i prilika da se od tih tihih heroja nauče važne životne lekcije. Mudrost koju donosi toliki broj goina, iskustva koja su sakupljena tokom decenija, kao i snažna vera u zajedništvo, obeležavaju ovaj poseban trenutak i podsećaju nas da se snaga ne meri samo vremenom već i sposobnošću da se prevaziđu životne bure. Stogodišnji život je dokaz izdržljivosti, ali i lepote u jednostavnim stvarima – u deci, ljubavi i radosti koju donosi svaki novi dan.