Staročaršijske priče:  Fabrika vagona – danas Industrija 14. oktobar

– Izrastanje diva –

Nakon Drugog svetskog rata fabrika je nacionalizovana, obnovljena i nazvana „14. oktobar“ u spomen na datum kada je 1944. godine Kruševac oslobođen od strane nacističkih okupatora.

Priredio: Ivan St. Rizinger

Fabrika vagona i gvozdenih konstrukcija u Kruševcu osnovana je 1923. godine od strane inostranih investitora. Nešto kasnije, 1928. godine fabriku, koja je neposredno pre toga usled krize pala pod stečaj, je na javnoj licitaciji otkupila Prometna banka

Fabrika je potpuno modernizovana i reorganizovana i jako brzo je uspela da se oporavi i nastavi da privređuje. Bila je prva u Srbiji koja je osim popravke vagona počela i da ih proizvodi, a ostala je širom sveta upamćena pod nazivom „14. oktobar”.

Osnivanje

Prvi svetski rat veoma je oštetio saobraćaj u tadašnjoj Srbiji, pruge su uništavane iz vojnih razloga, veliki broj vagona stajao je neiskorišćen i sve više propadao. Državne radionice nisu postizale da toliki broj vagona poprave, jer im je kapacitet bio znatno manji i predviđen za potrebe mira. Pored toga, železničke radionice bile su toliko oštećene, da su pojedine bile potpuno onesposobljene za rad. Ovakvo stanje opredelilo je jednu grupu industrijalaca i trgovaca iz Pešte da osnuje pokretne radionice za popravku vagona. Radionice su bile smeštene u specijalna kola i upućivane prema potrebi tamo gde je trebalo popravljati veći broj vagona. Iako veoma praktične, ove radionice nisu mogle zadovoljiti sve potrebe, niti biti dugoročno rešenje. Ti isti industrijalci podigli su 1923. godine u Kruševcu stalnu fabriku vagona i gvozdenih konstrukcija.

Izabran je Kruševac zbog toga što su osnivači želeli da fabrika ne bude blizu granice, ima vezu sa oba saobraćajna sistema normalnog i uzanog koloseka, da u blizini imaju dovoljno jeftine radne snage, da je mesto zdravo, da u tarifnom pogledu njen rad ne bude skuplji, odnosno da saobraćajne veze budu povoljne. Kruševac je ispunjavao ove uslove, a takođe imao je i dosta vagona za popravku, zbog čega je fabrika u početku lepo poslovala. Međutim, 1928. godine nastupile su finansijske teškoće, a kako je u njenom finansiranju učestvovala i Prometna banka, rešeno je da Banka otkupi celu fabriku i da rad nastavi samostalno.

Rad u fabrici

Fabrika je pod novom upravom počela da se oporavlja, ali je opšta kriza 1930. uticala i na njen rad. Država je naglo prekinula sve porudžbine, pa je dosta ljudi ostalo bez posla. Pod vođstvom i nadzorom Prometne banke i inženjera Miloša Savčića direktno, fabrika je uspela da izađe iz krize tako što se osposobila da izvršava sve one poslove koje je do tada država ustupala inostranstvu. Miloš Savčić je i na ovom primeru pokazao koliko mu je bilo stalo da domaću privredu i industriju osamostali od inostranstva. Ovo je blagodetno uticalo i na državne finansije, jer je ista usluga plaćana jeftinije, a novac je ostajao u zemlji, kao i za radnike i sirovine koje su sada postale fabrikanti, dok su ranije morale biti uvožene i samim tim skuplje.

Pravljenje vagona

Fabrika se postepeno proširivala i povećavala svoj kapacitet. Na zanimljiv način rešeno je i pitanje transporta vagona iz jedne radionice u drugu: prenosnica je ovde bila snabdevena uzanim i normalnim kolosekom i mogla je da dopremi vagon ili šta drugo u bilo koju radionicu. Pored popravke starih vagona fabrika je, po prvi put u Srbiji, počela da pravi i nove. Pravila je vagone za prenos drvenog uglja po svim zahtevima moderne tehnologije, tako da nije bilo nikakvih reklamacija. Takođe, pravila je i specijalne vagone za brze vozove, a vremenom je počela da proizvodi i sve vrste vagona koji su zadovoljavali potrebe i kriterijume i na stranom tržištu. Fabrika je proizvodila i tramvaje, rudarske vagone, kao i gvozdene konstrukcije za mostove, stubove, nosače i lukove. Još je proizvodila i kotlove, razne alate, tirfone i drugi materijal za koloseke, skretnice i okretnice za vagone i lokomotive, potkove za stoku, materijal za telegrafsku službu, razne plovne objekte, čamce i drugo. Fabrika je tako izgradila gvozdeni železnički most na pruzi Niš-Caribrod normalnog koloseka, zatim za prugu Ustiprača-Foča uskog koloseka, zatim za prugu Skoplje-Kraljevo normalnog koloseka i mnoge druge.

Početkom septembra 1939. godine zbog nestašice posla radnici fabrike su obavešteni da od 1. oktobra ne dolaze na posao. Radnici su uputili svoje poverenike ministru saobraćaja Bešliću koje je on primio i obećao da će fabrika dobiti posao i osigurati zaposlenje radnika. Krajem iste godine fabrika je počela da radi pod imenom Kruševac A. D. sa sedištem u Beogradu i istim proizvodnim programom.

Pred Drugi svetski rat razvijen je i sopstveni program namenske proizvodnje za potrebe jugoslovenske vojske, pravljene su pontonske i mostovne jedinice, pontonske garniture, postolja i štitovi za protivavionske topove i mitraljeze, ručne ofanzivne bombe, avionske bombe i granate. Asortiman se samo proširivao, a samim tim i broj zaposlenih povećavao.

Posleratni period

Nakon Drugog svetskog rata fabrika je nacionalizovana, obnovljena i nazvana „14. oktobar»“ u spomen na datum kada je 1944. godine Kruševac oslobođen od strane nacističkih okupatora. Kompanija se okrenula proizvodnji građevinskih, rudarskih, poljoprivrednih i transportnih mašina i opreme sa akcentom na proizvodnju opreme i mašinskih delova. Bila je jedna od najvećih proizvođača teških mašina u bivšoj Jugoslaviji.