Staročaršijske priče: Čkaljina seta za ulicom detinjstva

Balšićeva. Kad sanjam ja sam uvek u toj ulici

U septembru 1973. godine, ravno pre pola veka, TV Novosti objavile su intervju sa, u to vreme bez konkurencije, najpopularnijim i najvoljenijim Jugoslovenom – Miodragom Petrovićem Čkaljom. Bilo je to vreme kada je premijerno prikazivana antologijska serija „Kamiondžije“ i kada su svi želeli da ga makar dodirnu, a on se novinarima, umesto priča o nepojmljivim uspesima obratio na potpuno drugačiji način i na potpuno neočekivanu temu – ulicu svog života. Od ove njegove priče nikada, ni jedan Kruševljanin, nije plemenitije opisao mesto i vreme svog čarapanskog odrastanja

Priredio: Ivan St. Rizinger

Tu sam shvatio koliko je malo čoveku potrebno da bude srećan. Da zadovoljan ode u krevet. Kasnije, nekako samo od sebe, počelo je moje poistovećivanje sa tim svetom. Sa takvim čovekom. I ja sam počeo da mu služim. Da mu pomažem da uveče nasmejan ode u postelju. Zadovoljan danom koji je prošao. Neopterećen suviše brigama koje donosi novi dan.
Ima u Kruševcu ulica. Balšićeva. Penje se od crkve Lazarice blagom uzbrdicom do groblja. Za svakog, možda, obična. Kao i svaka druga u tom gradu. Kao bilo koja ulica u bilo kojem gradu. Ali, za mene jedinstvena. Jedna jedina na svetu. Jedina moja ulica. Kad sanjam, ja sam uvek u toj ulici.

Prošlo je više od deset godina kako nisam zakoračio tamo. Kako se ne usuđujem da svratim. Da pogledam. Da se podsetim na draga mesta. Da oživim uspomene.

Nedavno sam bio u Kruševcu. Prijatelji su me nagovarali da odemo u Balšićevu ulicu. Onda su otišli sami. I posle, kad su se vratili, bili vrlo potišteni.

A ja nisam imao hrabrosti. Jer, iako se i danas zove Balšićevom, ona nije više ona ulica koja je bila u moje vreme. Jer su je obezličili. Jer, kada bih je video danas sa novim velikim kućama, možda lepim, ali bez onih plotova, kapija, klupa i travnjaka – nestala bi. Prestala da postoji.
I ja više ne bih imao šta da sanjam.
Ta Balšićeva ulica mog detinjstva, moje mladosti, mojih prvih saznanja, a prva su uvek najveća – u meni je postala više nego setna uspomena. Nešto kao simbol. I zavet. I opomena ujedno.

Bila je sasvim obična. Niske kuće, tarabe, kapije, bašte. Ispred kuća klupe. Kolovoz samo koliko jedna kola mogu da prođu. A prolazila su samo kada poneko dotera drva da proda. Ostalo sve pod travom.

I ljudi su bili obični. Ne mogu da kažem sirotinja. Ali, tu negde. Ni bedni, ni bogati.
Bilo je zanatlija. Bilo je i trgovaca. Ali, ti su trgovci bili trgovci kod drugih trgovaca.

Živela je ulica svojim životom. Kako bi suton počeo da se hvata, mi bismo izlazili pred kuće. Pa se poseda na klupe. A iznese sir i paprika. Beli luk i rakija. I onda se dugo pretresa sve što se dogodilo u toku dana.

Pričaju se šale. Dosetke. Prepričavaju podvale, dogodovštine. Ako je neko pronašao nešto zanimljivo u novinama, on donese da sada svima pročita.

U neko doba izašao bi i čika Mihailo guslar. Pa nas okupi junačkim pesmama. Viteškim postupcima negdašnjih ljudi.

Tako do jedanaest sati. A onda na spavanje. Već dosta odmoren, već prilično pripremljen da sutradan mirno podnese težak rad.
Tu sam shvatio koliko je malo čoveku potrebno da bude srećan. Da zadovoljan ode u krevet.
Kasnije, nekako samo od sebe, počelo je moje poistovećivanje sa tim svetom.
Sa takvim čovekom.
I ja sam počeo da mu služim.
Da mu pomažem da uveče nasmejan ode u postelju. Zadovoljan danom koji je prošao. Neopterećen suviše brigama koje donosi novi dan.

Sećam se, tridesetpete. Možda, šeste. Sedme. Događaj je bio za nas kad je Ljuba šnajder kupio prvi radio prijemnik u ulici.
Drvena kutija. Okrugla skala. Dugmad. Marka: “Sijera”.

Iznese ga četvrtkom uveče na prozor, a mi se iskupimo da slušamo “Veče humora”. Tada sam prvi put slušao Žanku, Geca, Radenkovića…
Iz kasapnice preko puta bioskopa “Takovo”, gledali smo sramežljivo mi dečaci iste te velikane smeha, kada su gostovali.

I baš kao što mi se katkad učini da je sve što se kasnije dešavalo samo usplahirena i izopačena varijanta života u Balšićevoj ulici, izgleda mi ponekad da ni u mom zanimanju nema ničeg novog.

“Veselo veče”, koje je i sada na programu Radio Beograda samo je prepisano “Veče humora” iz vremena Žanke, Radenkovića i drugih.
Eto, recimo, u avangardnoj drami “Oh, Kalkuta” ima jedna scena, koju smo mi kao gimnazijalci, daleko pre avangardnih vremena izvodili kao skeč na priredbama.

Izgledalo je to kod nas otprilike ovako: konferansije hoće da najavi sledeću tačku, ali na scenu upada neki čovek i ometa ga. Najzad se objasne da je došla neka nova trupa, koja želi da izvede jedan skeč. Konferansije dopušta takvu nepredviđenu tačku i na binu, pored uljeza, izlazi samo još njegova žena.
“Pa, gde je trupa?” – pita konferansije.
“Nas dvoje smo cela trupa!”
Počinje skeč: ženu, koja hramlje, muž dovodi do jedne stolice. Ona seda.
“Joj, boli” – jauče.
“Čekaj da ti podignem noge” – kaže muž i donosi drugu stolicu.
“Joj, boli. Namesti bolje” – žali se ona i dalje, dok joj muž podmeće stolicu pod noge.
Onda glumac i glumica ustaju i klanjaju se publici.
Gledaoci nemi.
“To je sve, što se ne smejete?” – pita glumac. – “Pa, to je naša najbolja tačka. Svuda su ljudi pucali od smeha. I u Jasici, i u Kukljinu, i u Bivolju. Ali, da! … Pa, tamo nema struje!”
Svetlo se gasi.
Scena se ponavlja i, naravno, sala se prolama od smeha, jer sve to u mraku ima drukčije značenje.

Danas je uvezena avangardna “Oh, Kalkuta.” Stari skeč je zaboravljen. Ali, ja pamtim, baš kao i Balšićevu ulicu za koju bih, da je ne sanjam katkad, gotovo rekao da nikad nije ni bila.
Moj otac je takođe bio znamenitost Balšićeve ulice. Od kad ga pamtim imao je belu kosu i bele brkove. Rođen je u Ražnju. Odrastao bez roditelja. Često provodeći noći pod vedrim nebom. Ili u kakvoj plevni, ili ambaru.
Bio je osobenjak Čedomir Petrović.

I priče o njemu nekako su ga odvajale.
Sećam se, pričala se o njemu jedna neobična povest.

Negde devetstopetnaeste, kao mlad vojnik, sedeo je Čedomir sa ostalim Ražanjcima u rovu. Ali, sedeo je leđima okrenut Švabama i zaklonjen. U jednom trenutku vojnik koji je sedeo prekoputa, reče mu:
“Čedo, ajde da se promenimo. Greota da ja poginem na ovom mestu. Ostaviću veliku familiju i sitnu decu. A ti nemaš nikoga.”
Čedomir je ustao bez reči.
I tek što su zamenili mesta – odnekud je pukla puška.
Stari vojnik je pao bez jauka. Ostavio je nezbrinutu porodicu i sitnu decu.Bio je tih. Ali, domaćin. Njegova se reč poštovala u kući. Pa ipak, nikad me nije istukao.

Bio sam u trećem razredu gimnazije kad sam polako prestajao da budem dobro dete, a da prihvatam uobičajene đačke poroke. Drug iz Pećke ulice naučio me je da pušim. Počeo sam da izostajem sa časova. Da gubim knjige.
Naučili su me da igram “liniju”. I, naravno, dok sam ja shvatio da momci imaju novčić sa čije je obe strane kruna, ispraznili su mi džepove.
Nisam ni primetio kad je pre došao kraj školske godine. I meni saopšteno da sam ponavljao. Tetka i majka su podigle dreku. Nisam smeo oca da čekam. Pobegao sam u vinograde.
Oko dva popodne došao je otac. Čuo sam kako u kući grdi majku i tetku. Posle je izišao na vrata i doviknuo:
“Ajde, Mile, sine, dolazi na ručak. Nema ko šta tebe da grdi. Ja sam u ovoj kući gazda.”
Za ručkom niko nije progovorio ni reči.
Oko četiri sata otac me uzeo za ruku.
“Idemo u varoš” – rekao je.

Pretpostavljao sam da to sada dolazi kazna, ali nisam mogao ni da sanjam kakva će biti.
U gradu smo se zaustavili pred prodavnicom “Tivar”. Otac me uveo unutra i bez ijedne reči kupio mi novo matursko odelo, cipele i đački kačket na kome je opet bila trojka.
Vratili smo se kući.
Kao da se ništa nije dogodilo, otac je u suton otišao na uobičajenu sedeljku pred kućom.Preplakao sam celu noć. I nikad više. Ne samo slabu ocenu, nego i ostalo.

Ni gimnazija, ni docnije studije, ni poziv, ni život u velegradu, nisu me otrgli od sistema Balšićeve ulice, u koji me je vratio otac Čedomir, postupkom više plemenitim nego veštim.
Čedomir Petrović: Ostala samo sećanja na srećno vreme

Lazareva je subota. Deca sa venčićima na glavama i grančicama u rukama okupila se u Balšićevoj broj 46. Na mestu gde je nekad bila rodna kuća Miodraga Petrovića Čkalje žitelji u ovoj ulici u Kruševcu podigli su spomen-obeležje u čast velikana srpskog glumišta. Čkalja je u ovoj ulici živeo sve do odlaska u Beograd i više se nikada u nju nije vraćao.

Kao što je u šali govorio, u Balšićevu ulicu može samo da se dođe, ali ne može iz nje da se izađe, jer vodi pravo na groblje. Očekivalo se da će otkrivanju spomen-ploče prisustvovati Čkaljini bliski prijatelji i saradnici, ali sem pesnika Bate Đidića, glumice Ljiljane Đoković i Čkaljinog sina Čedomira Petrovića, i predsednika opštine Kruševac Dragana Azdejkovića, na skupu Balašićevaca, sa žiteljima Balšićeve ulice drugih ljudi nije bilo.

– Moj otac ovde je živeo sa svojom porodicom, ocem, mojim dedom Čedomirom, koji je prošao oba balkanska rata i prvi svetski rat, sa majkom Kristinom – Tinkom i sestrama Nadom i Stakom. Imao je otac brata Ratomira, koji je umro sa desetak godina. Čkalja je došao neplanirano, nana je imala skoro 40 godina kada je rodila moga oca. U to vreme na čituljama pisalo je „umro u dubokoj starosti u pedesetoj godini“. Mnoga leta provodio sam u prašnjavoj Balšićevoj ulici, radujući se svakoj nedelji, kada je nailazio prodavac gurajući kolica sa sladoledom – prisećao se Čedomir Petrović.

– Tu sam se igrao sa svojim najboljim drugom Šulcom, koji je stanovao preko puta, išao kod tetka Bose koja je imala najlepše slatko u celoj ulici, igrao se sa Šonjom Bucom, koji je živeo kod nas i koji je bio beo, a samo jedno oko bilo je crno. Ne mogu vam opisati šta se u meni sada dešava, jer to ni sam ne znam. Vidim tu, ispred sebe negde, dva velika duda i našu kuću i staru dotrajalu drvenu tarabu, koju sam uvek lomio da ne bih morao da ulazim na vrata. Vidim dedu sa šajkačom na glavi, koju nije skidao ni kada je išao na spavanje, kako sedi na tronošcu i puši. Nanu, koja stalno juri po dvorištu i nešto radi. Vidim tetke, oca, majku, sebe kao dete, a sada nema ničega – govori sa setom Čedomir.

– Otac nikada nije prošao Balšićevom od kada je srušena njihova kuća, hteo je da je sačuva u uspomenama onakvu kakva je bila – kazao je Čkaljin sin.

Tekst je deo projekta „Mediji po meri građana“ podržan od „Slavko Ćuruvija fondacija“.