Šta sve čuva Narodni muzej Kruševac: Uniforma i oružje srpske vojske tokom Prvog srpskog ustanka

– Ključaonica kulturno-istorijskog blaga – šta čuvaju kruševački depoi –

Deo stalne postavke Narodonog muzeja Kruševac su i uniforma i oružje srpske vojske iz vremena Prvog srpskog ustanka (sablje, fišeklije, jatagani, kubure, puške). U toku borbi Srbi su postavili osnove državne organizacije i stvorili jezgro stajaće vojske, izdata su prva vojna pravila, ustrojeni činovi, na granicama su podignuta utvrđenja, u Beogradu topolivnica, a u unutrašnjosti barutane. Uprkos porazu i predaji 1813, Srbi su većim delom sačuvali dragoceno ratno iskustvo, vojnu organizaciju i iskusne starešine narodne vojske, zahvaljujući kojima je izvojevana pobeda u Drugom srpskom ustanku 1815. i započeto oslobođenje Srbije od Turaka

Priređuje: Ognjen Milićević, istoričar

Stvaranje srpske narodne vojske

Nakon poraza u austro-turskom ratu 1788—1791. porta je, po odredbama Svištovskog mira, u beogradskom pašaluku ukinula čitlučenje, janičarima je zabranjen povratak, a za beogradskog vezira postavljen je 1793. pristalica sultanovih reformi Hadži Mustafa-paša (poznatiji kao „srpska majka“). Fermanima od 1793/94. potvrđeni su raniji organi srpske samouprave: po selima knezovi, a u knežinama (nekoliko sela) obor-knezovi. Fermanom iz 1796. uvedeni su nahijski (okružni) knezovi, visina spahijskog nameta i obaveze prema paši su utvrđene, a Turcima je zabranjen ulazak u srpska sela. Umesto ranijih zakupaca, skupljanje poreza vršili su knezovi, a delimično i sudsku i upravnu vlast u svojim knežinama. Zahvaljujući porastu trgovine sa Austrijom, na srpskom selu nastao je sloj imućnih trgovaca.

Janičari proterani iz beogradskog pašaluka preuzeli su vlast u Vidinu i odmetnuli se od centralne vlasti. Pred tom opasnošću Porta je već krajem 1793. bila prinuđena da uključi srpsku raju u borbu protiv janičara. Godine 1797. stvorena je srpska narodna vojska pod komandom srpskih starešina na čelu sa Stankom Arambašićem. Ta posebna vojska koju je predvodio brojala preko 16.000 Srba i uglavnom je bila sastavljena od raje i bivših frajkora (srpskih dobrovoljaca u austrijskoj vojsci). Od njih su svakih pedeset ljudi imali svoga buljubašu, nad stotinom je postavljen harambaša a nad hiljadom bimbaša. Svaki vojnik je morao da ima dve torbe: jednu za rublje (dve košulje, dvoje gaće i jedan par novih opanaka) a drugu za hranu (hleb i jestivo). Od oružja svaki je morao da ima po jednu musketu (pušku), jatagan (nož) i dve kubure (pištolja).

Kada je podignut Prvi srpski ustanak, nakon skupštine u Ostružnici, Karađorđe je od većine starešina priznat za vođu ustanka. Od početka maja 1804. on se potpisuje kao vrhovni vojvoda, komandant od Srbije, vožd. Sve ustaničke vođe Karađorđe je priznao za vojne starešine. U prvim ustaničkim jedinicama nalazili su se najodvažniji ljudi prikupljeni oko narodnih starešina, zatim pripadnici narodne vojske, hajduci, dobrovoljci iz frajkora i Kočine krajine. Mnogi Srbi iz Austrije, među kojima je bilo i oficira, prešli su još u početku ustanka u Srbiju i znatno pojačali ustanike, naročito starešinski kadar. Broj ustanika kasnije se povećavao i obavezom, po principu – svaka kuća daje momka.

Brzim širenjem ustanka vojska je od naoružanog naroda i hajdučkih četa prerastala u milicijsku (narodnu) vojsku. Vojnici nisu bili stalno pod oružjem, već su prikupljani po potrebi. Jedinice su formirane po teritorijalnom principu. Svaka nahija formirala je vojsku koja je bila pod komandom bimbaše. Vojska je u početku sama birala starešine. Po rečima Vuka Karadžića, govorilo se da ih je izabrao narod, a zapravo su ih birale velike vojvode i gospodari, a kasnije ih je postavljao Karađorđe, samostalno ili u dogovoru sa Sovjetom.

Oružje i oprema

Vojnici su se hranili kod svojih kuća, a kad su bili daleko od svog kraja, hranu su im od kuće nosili posebno određeni ljudi, zvani komordžije, ili su se hranili o narodnom trošku. Prilikom dolaska u vojsku nosili su sobom hranu za dva do tri dana, preobuku i ponjavu, a često i oružje. Odelo je bilo lična svojina vojnika. Od odela ustanički vojnik nosio je uglavnom narodnu nošnju, koja je podrazumevala čakšire, košulju, pojas oko struka, gunj ili jelek, opanke od obuće, a na glavi su se nosili crveni fes ili šubara. Neki vojnici su poput Milenka Stojkovića na glavi nosili kapu kruškaru. Vojnici su takođe puštali dugu kosu, i pleli je u perčin, za razliku od Turaka koji su brijali glave. Oružje je u početku bilo raznorodno, a bilo ih je samo sa sekirom i kosom ili motikom. Punu opremu činili su duga puška kremenjača, dva pištolja (kratke puške ili kubure) i veliki nož (jatagan) ili sablja, a neki konjanici imali su i koplja. Kompletnu opremu imali su samo imućniji vojnici; većina je bila naoružana samo puškom i nožem ili jataganom. Neki od ustaničkih vođa pored uniformi nosili su toke, tadašnje pancire. Pored Stojana Čupića, poznato je da je Uzun Mirko Apostolović na crvenoj dolami nosio toke od 24 ploče, četiri gornje veće i dvanaest donjih manjih. Teret izdržavanja vojske u toku čitavog ustanka padao je skoro isključivo na srpski narod, uz nešto novčane pomoći iz Rusije i od Srba u Austriji.

Stajaća vojska i najamnici

Na osnovu iskustava iz prvih godina rata, a uporedo sa razvojem ustaničke vlasti, razvijale su se i ustaničke oružane snage. U Beogradu i u unutrašnjosti Srbije bila je uspostavljena policijska uprava. U 1807. godini posebnim odredbama jasnije je definisana obaveza služenja u vojsci, a krajem 1808. Sovjet je odlučio da organizuje stajaće (regularne) jedinice. Na osnovu Ustava iz 1808. Karađorđe je izvršio centralizaciju uprave, a izvršna vlast u nahijama i knežinama predata je „na pervog od nahije komendenta“. Posebna pažnja poklonjena je narodnoj odbrani, po kojoj su, u raznim prilikama svi odrasli muškarci u kući bili vojnici sem jednoga. Posle 1807. započela je i redovna vojna obuka- egzercir, koja se izvodila uglavnom pod rukovodstvom bivših srpskih starešina frajkoraca (prebeglih Srba koji su služili u austrijskoj vojsci) i ruskih vojnih instruktora.

Svaka nahija kojom je komandovao vojvoda trebalo je da osigura do dva bataljona „regulaša“ (250 ljudi). U knežini je narodnom vojskom komandovao buljubaša, a veća sela imala su svog komandanta- podbuljubašu („malog buljubašu“). Početkom 1807. Rusi su poslali nekoliko hiljada pušaka i dosta municije čime je ubojna snaga srpskog ustanka još više ojačala.

Srbe je u početku obučavao graničarski kapetan Mihailo Đurković, inače Bunjevac.

Vojnu organizaciju Srbije detaljno je proučavao istoričar Milenko Vukićević. On piše da je 1808. godine bila uspostavljena stajaća vojska i da je te godine formiran prvi bataljon regulaša i jedan bataljon topdžija. U sistem organizacije narodne odbrane spadala je i nabavka oružja i municije iz Austrije, Vlaške i Rusije, utvrđivanje gradova i graničnih logora, u čemu se naročito istakao frajkorski kapetan Radič Petrović i Vuča Žikić, osnivač Deligrada. Posebna pažnja poklanjala se i stvaranju vojnih magacina, livenju topova, vrbovanju dobrovoljaca sa strane bećara i golaća.

Vojni kapacitet Srbije u proseku je iznosio 40 do 50 hiljada boraca, a u slučajevima krajnje opasnosti i do 80.000. Vojska se sastojala od pešaka, konjice i artiljerije (pri kraju ustanka bilo je preko 200 topova).

Ustanička vojska bila je obučena po austrijskim i ruskim vojnim načelima, ali je naročito u odbrani koristila lična iskustva stečena u Kočinoj krajini i frajkorima, hajdukovanju, ratovanju protiv janičara i samoodbrani od Turaka pre 1804.

Osnovu oružane sile Srbije činila je narodna vojska. Činili su je Srbi od 18. do 50. godine života, a u vanrednim slučajevima od 15. do 70. godine. Ovo poslednje naredio je Karađorđe 1813. u svojoj čuvenoj Proklamaciji, prelazeći čak i preko ustaljenog običaja da se po jedna muška glava ostavi u kući.

Neku vrstu stalne vojske činili su momci. Njima su zapovedale buljubaše. Momci su bili ne samo izvršni organ Karađorđev i drugih vojvoda, nego i Sovjeta i primali su platu, „ajluk“. Vršili su i razne druge poslove, a u ratnim vremenima bili su neka vrsta lične garde svojih gospodara.

Bećari su bili vojnici dobrovoljci pod najmom. Oni su bili došljaci i prebeglice iz Turske (Vlaške i Austrije) i služili su vojsku da bi se prehranili. Čuvali su granice, služili kao posada u šančevima, npr. u Deligradu.

Taktika

Da bi odoleli turskoj brojnoj nadmoćnosti, ustanici su se vrlo obilno koristili utvrđivanjem, podizali su poljske fortifikacijske objekte (šančeve-redute): Mišar, Ivankovac… Najpoznatije utvrđenje stalnog tipa bio je Deligrad. Glavna srpska utvrđenja imala su grudobran od oko 2 metra visine i debljine. U važnim utvrđenjima podizane su zemunice za stanovanje posade i barutni magacini. Šančevi su kamuflirani. Van šanca je uvek ostavljan deo vojske (obično konjica) za slobodno manevrisanje. Pre boja vršeno je izviđanje, upotrebljavane su uhode, proturane lažne vesti. U susretnim bojevima pešadija je obično dejstvovala rasuto (streljačkim strojem). Svaki borac koristio se najzaklonjenijim pravcem, a nosio je i proštac kojim se zaklanjao od neprijateljskog zrna. Juriš je vršen rojem (u gomili), a u borbi prsa u prsa upotrebljavan je jatagan, kundak, pištolj, a od 1807. i bajonet na pušci. Konjica je jurišala u roju (gomilom), a u borbi prsa u prsa borila se sabljom, pištoljem, kopljem.