Šta sve čuva Narodni muzej Kruševac: Klupa iz škole u Komaranu

– Ključaonica kulturno-istorijskog blaga – šta čuvaju kruševački depoi –

U Narodnom muzeju Kruševac čuva se klupa iz jedne od najstarijih škola u oslobođenoj Srbiji, koja je počela sa radom davne 1821. u selu Komarane pokraj crkve komaranske (sadašnjeg manastira Komarane). Nekadašnja školska zgrada u Komaranu je renovirana i pretvorena u muzej.

Istorija školstva kruševačkog kraja je veoma bogata. Jedna od najstarijih školskih ustanova u Kneževini Srbiji osnovana je davne 1821. godine u Komaranu, malom selu nedaleko od Konjuha. Đurđe Bošković je zabeležio jedno zanimljivo predanje. Naime, kada je knez Lazar zidao crkvu Lazaricu u Kruševcu, i onu u Ljubostinji, on je za nastojnika kopanja kamena u majdanu Brajkovačkom, postavio Miloša Obilića. Ovaj šaljući na obe strane kamen po kneževoj zapovesti, birao je najbolje, a ono lošije i izlomljenu parčad ostavljao, pa je dao sazidati crkvu u Podini, kod kneževog konaka. Kada je docnije Vuk Branković kod kneza „opadao“ Miloša, on je knezu kazao: „Ti gradiš dve, a on gradi treću crkvu“, produživši opadanja i prebacivanja. Knez Lazar, da bi se sam uverio, pojaše konja i sam dođe u Komarane, pa kad oko crkve obiđe i sve vide, rekne: „Ko mari za to“ (to nije nikakva šteta, teret ni trošak, a biće narodu nekad od potrebe). Od ove reči „Ko mari“ ostade ime sela i manastira- Komarane.

Kao plod privatne inicijative, a verovatno i zbog opšte situacije u zemlji, škola pri crkvi komaranskoj dve decenije nosila je pečat privatne škole, što je, uostalom bila karakteristika većine novootvorenih škola u to doba. Prvi đaci bili su deca onih koji su bili pokretači i glavni nosioci akcije za otvaranje ove škole. Učenici su se u njoj, hranili, spavali i obavljali niz drugih aktivnosti. Polaznici škole su bili mladići stariji od 15 godina – deca imućnijih seljaka koji su želeli da imaju „pismenu glavu u kući“. Učitelji su bili sveštenici i pismene zanatlije kojima je obrazovanje bio sporedan posao i za taj svoj rad su bili plaćeni u naturi. U početku je to bila crkveno – privatna škola, ali je od 1842. godine na molbu uglednih seljaka, rangirana u školsku državnu ustanovu. U periodu od 1842. do 1847. godine škola se nekoliko puta selila od Komarana do Konjuha. Od 1847. škola više nije seljena iz Konjuha. Nekadašnja školska zgrada u Komaranu je, pre nekoliko godina, renovirana i pretvorena u muzej.

Sveštenički kadar komaranske crkve bio je dragocen za prosvećivanje naroda jer su oni bili jedini pismeni ljudi u ovom kraju. Prvi učitelj bio je sveštenik Radivoje Ćirković. U školi su predavali i učitelj Stevan Popović i Miloje Jakovljević, bratanac sveštenika Vučka Jakovljevića iz Konjuha, koji je uživao dobar ugled u školi i van nje. Njegovim zauzimanjem ova škola je najzad izašla iz anonimnosti. Sveštenik i učitelj u školi komaranskoj Vučko Jakovljević bio je jedan od potpisnika molbe upućene 1837. knezu Milošu Obrenoviću za pomilovanje naroda ovog kraja zbog masovnog učešća u Miletinoj buni, isplaniranoj uoči Božića 1835. godine u kući trgovca Stojana Simića, prvog starešine tek oslobođenog Kruševca. Tu se potpisao kao „jerej Vučko Jakovljević iz Konjuha”. Učitelj Stevan Popović ostao je upamćen kao vrlo temperamentan i nagao čovek zbog čega je i dobio nadimak Besna buba. U nastavi mu je glavno „vaspitno“ sredstvo bila batina. On je bio začetnik ideje da se škola iz Komarana premesti u Konjuh, što je 1847. godine i učinjeno.

Koliko je bilo oduševljenje ljudi za premeštanje škole u Konjuh pokazuje i način na koji je rešen problem nedostatka školske zgrade. Škola je privremeno bila smeštena u zgradu u kojoj je do tada bila opštinska sudnica, a opštinski sud se preselio u jedno odeljenje „Dimijarine mehane“ i tu ostao sve dok nije napravljena nova školska zgrada. Škola u Konjuhu otvorena je avgusta 1852. godine za vreme učiteljovanja Spasoja Vukićevića. Ta škola sada nosi ime Brane Pavlovića, streljanog u Kruševcu za vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata.

Sredinom 19. veka u srpskim školama izučavali su se predmeti: katihizis (veronauka), sveštena istorija od početka do kraja, nauka hristijanska od početka do kraja, časlovac (bukvar)… Glavni predmeti bili su „čtenije“ i „pjenije“, a pri učenju čitanja primenjivan je metod sricanja. Možemo samo predpostaviti kako je izgledao jedan školski dan u Komaranu. Škola je 1847. preseljena u Konjuh, jer se broj đaka iz godine u godinu povećavao.

Ognjen Milićević