Šta je „mrtvi internet“ i da li je autentičnost na mreži stvar prošlosti?

U digitalnom dobu koje karakteriše sveprisutna hiperprodukcija sadržaja, sve više se govori o fenomenu poznatom kao „mrtvi internet“. Teorija koja je godinama kružila internetom kao marginalna ideja sada postaje predmet ozbiljnog razmatranja u tehnološkim i medijskim krugovima. Suština tvrdnje je jednostavna: veliki deo onoga što danas vidimo, čitamo i s čim „komuniciramo“ na internetu više ne dolazi od stvarnih ljudi, već od botova, algoritama i veštački generisanih sistema.

U osnovi ovog koncepta nalazi se tvrdnja da je internet preplavljen sadržajem koji nije nastao ljudskom rukom. Umesto autentičnih mišljenja, komentara i priča, korisnicima se sve češće plasira tekst, fotografija ili video koji su generisani pomoću veštačke inteligencije – sa svrhom da održe angažovanost, stimulišu potrošnju ili oblikuju mišljenje. Granica između stvarnog i sintetičkog postaje sve tanja, a pitanje autentičnosti više nije filozofsko, već praktično i svakodnevno.

Podaci pokazuju da ova teorija nije bez osnova. Kompanije koje se bave sajber bezbednošću beleže da skoro polovina internet saobraćaja dolazi od botova – automatizovanih softverskih entiteta koji imitiraju ponašanje ljudi. Neki služe benignim funkcijama, poput indeksiranja stranica za pretraživače, ali mnogi su zaduženi za manipulisanje informacijama, kreiranje lažnih naloga, širenje propagande i stvaranje lažne slike o popularnosti određenog sadržaja.

Istovremeno, generativna veštačka inteligencija, dostupna svima, omogućava stvaranje tekstova, videa, glasova i fotografija koje deluju zapanjujuće uverljivo. Od komentara ispod objava, preko recenzija proizvoda, do čitavih medijskih članaka – sve može biti proizvedeno bez učešća stvarne osobe. Internet više ne funkcioniše kao ogledalo društva, već kao zatvoreni sistem u kojem mašine komuniciraju sa drugim mašinama, dok korisnici često ne znaju da li su njihovi digitalni sagovornici stvarni.

Rezultat je ambijent u kojem se sve teže prepoznaje autentičnost. Korisnici sve češće osećaju zasićenost, dezorijentisanost i nepoverenje. Algoritamski odabran sadržaj i automatizovana interakcija brišu granice između stvarnog i veštačkog, a digitalni prostor gubi osnovnu funkciju – povezivanje ljudi.

Teorija „mrtvog interneta“ nije samo distopijski pogled na budućnost, već upozorenje na sadašnjost. U svetu u kojem se količina sadržaja meri u terabajtima po sekundi, a prisustvo ljudi zamenjuje prisustvo podataka, ključno pitanje postaje: da li još uvek znamo s kim razgovaramo kada uđemo na mrežu? I ako ne znamo – šta to govori o budućnosti internet komunikacije?

M.M.