Srđan Novaković: Kako su se nakon Strujnog udara izlegle Noćne ptice

Znaš li šta znači stajati sat vremena na bini i biti u centru pažnje, da svi sa tobom pevaju i igraju… Hendikep za kruševačke bendove bio je što su živeli u unutrašnjosti, a ne u nekom od muzičkih centara tadašnje zemlje… Negde 2002. godine od Žike i Jelene iz grupe Zana smo dobili prelepu baladu „Šta ću tebi ja“

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Uvek nenametljiv, nasmejan i tolerantan na sve nekulture i bahatosti kojima obično ljudi „u stanju povišene alkoholne borbenosti“ zasipaju muzičare po raznim veseljima i opštenarodnim kulturno-zabavnim dešavanjima… Srđa, danas poznat i kao najsavršeniji kruševački „one man band“, još od davnih ’70-tih krčio je, uz prvu električnu gitaru, sebi put kroz negdašnju pravu šumu vrhunskih rasinskih instrumentalista. Prošao je, tih tinejdžerskih godina, kroz dve velike ovdašnje rok grupe u postajanju, Strujni udar i Raport, usavršavao se u pevanju i na drugim instrumentima, dok zvezdane trenutke nije dočekao, uz Džoa „najboljeg druga sa druge strane ulice“, u grupi Noćne ptice…

Pošto si učestvovao u samim počecima dva od tri (treći je bio Persijski tepih) najpoznatija kruševačka rok sastava 80-tih, gde su zapravo tvoji početni koraci i čega se najčešće setiš iz tih vremena, kakav je bio tvoj Kruševac? 

Srđan: Moj prvi ozbiljniji kontakt sa muzikom dogodio se polaskom u muzičku školu, koja se tada nalazila u Obilićevoj ulici, na mesu gde je danas centrala SPS-a. U njoj sam završio odsek harmonike. Krajem osnovne škole dobijam na poklon, od roditelja, prvu gitaru i ona je promenilo sva moja dotadašnja razmišljanja o muzici – rokenrol je nezadrživo uleteo u moj život. Počinjem da učim i vežbam gitaru po čitav dan. Bilo je to drugo vreme, mnogo skromniji i teži put za savladavanje instrumenta nego danas. Od alata sam imao samo gramofon i kasetofon, ali i mnogo volje i želje za sticanjem znanja. Bendovi koje sam voleo bili su sve sama „suva“ antologija – Deep Purple, Led Zeppelin, ZZ Top… Na početku srednje škole nas nekoliko drugara osnivamo prvi bend koji nije imao čak ni ime. Taj osećaj zajedničkog kreiranja muzike bio je prekretnica u daljem bavljenju muzikom… tada sam započeo mnogo ozbiljniji rad na instrumentu i kupio prvu pravu električnu gitaru, zauvek pamtim i njenu marku, bila je „Jolana“.

U gradu je postojao, što je jako dobro poznato svim starijim generacijama kaldrmaša, veliki korzo, u glavnoj ulici, od Spomenika do Pozorišta i nazad. Mi, rokeri, okupljali smo se naveče ispred prodavnice „Zvuk“ i tu prepričavali jedni drugima novitete o rokenrol svetu, o gitarskim frazama i rifovima. Kruševac je tada imao vrlo aktivan Dom omladine (današnji KCK) i u njegovim prostorijama probe su održavali gotovo svi tadašnji gradski bendovi.

Tu stižemo i do uzbudljivijih momenata, prvih „ozbiljnih“ grupa sa kojima si svirao i snimao, kad je bilo prestižno prošetati ploču, knjigu ili gitaru kroz korzo, pogotovo ako su devojčice u blizini…

Srđan: Prva grupa sa kojom su krenule ozbiljnije probe i nastupi zvala se Strujni udar. U njoj su svirali još i Bane Mihajlović – bubnjevi, Đoka Nejković – klavijature, Srđan Antić – bas. Pevao je Saša Đorđević Džo, kasnije moj dugogodišnji prijatelj i  saradnik u muzičkoj karijeri. Vežbali smo po nekim podrumima i garažama koje smo mogli da nađemo u to vreme. Repertoar je uglavnom bio složen od velikih hitova tada aktuelnih domaćih i stranih bendova. Zatim su počele „turneje“ po gradskim osnovnim školama, po njihovim holovima i salama. Ispričaću neke zanimljive detalje oko organizacija tadašnjih nastupa… Stalno nam je bio problem nalaženja razglasa za pevanje, koji smo rešavali improvizacijama na razne načine. Inače smo svu tu opremu trebali da postavimo na mesto na kojem smo koncertirali toga dana, a automobili i taksi vozila su bili privilegija, pa smo mnogo puta komade opreme odnosili pešaka do odredišta, što je bio priličan fizički napor, pogotovo za „umetnike“. E, onda to isto i nazad… Ali volja i želja za tim načinom života su bili neuporedivo jači od tih „problema“ tako da nam ništa nije bilo teško. Znaš li šta znači stajati sat vremena na bini i biti u centru pažnje, da svi sa tobom pevaju i igraju? Pa onda devojčice, prve ljubavi, a ti si, recimo, gitarista benda…

E, sledeća mnogo ozbiljnija muzič̣ka faza je bila osnivanjem grupe Raport. Č̣lanovi su bili Zoran Milojević Čačka – bubnjevi (koga ubrzo nasleđuje Siniša Đorđević Cune), Bane Aleksić Straja – gitara, Dragan Marinković Marinko – bas i Džo – vokal. Tu je počeo mnogo kreativniji rad na stvaranju autorskih pesama. Uglavnom je Marinko dolazio sa idejom pa smo zajedno radili na aranžmanima pesama.

Prvo profesionalno snimanje obavili smo u jednom niškom studiju koji je držao Mika Tambura, u to vreme član legendarne akustičarske grupe Lutajuća srca. U njemu smo snimili prve dve pesme u životu. Ničega od toga ne bi bilo da nam svojim kontaktima i vezama nije pomogao naš drug Dragan Bošković, u to vreme di-džej Radio Kruševca i diskoteke Doma omladine, kasnije i vlasnik OK Studija, koji nas je i odveo u Niš. Paralelno sa tim kreativnim radom zaređali su i nastupi uživo… Prve gitarijade smo svirali u Čačku i Kraljevu na Ibru. Tada upoznajem i velike muzičare, jedan od njih bio je i moj gitarski heroj od najranijih dana – Dragi Jelić iz YU Grupe.

U ovoj, početnoj fazi benda, Marinko je napravio i prvu verziju pesme „Kafe Džoj“ za potrebe istoimenog kafea u Nišu, ali smo se odmah složili da je ubacimo i u standardni repertoar.

Te ’80-ete pokrenule su u Kruševcu prvi talas bendova koji su ozbiljnije i organizovanije pristupile rokenrolu, pre vas je bilo samo sporadičnih slučajeva koji su se uglavnom ograničavale sviranjem obrada. Pošto si imao dobar presek svih dešavanja u to vreme koje bi grupe izdvojio da su imale kvalitetno izražen autorski potencijal u Kruševcu i šta im je nedostajalo da naprave neki zapaženiji uspeh?

Srđan: Pored Raporta u Kruševcu je bilo još nekoliko bendova koji su radili i ozbiljnu autorsku muziku: Okean (Žika – gitara, Moca – vokal i Vojkan – bas); Veliki Beli Pano (Bokica – vokal i klavijature, Žuća – gitara, Joca – bubnjevi i Boban – bas i Rubin (Bane – bubnjevi, Srđan Henri – bas, Đoka – klavijatura, Džuna – gitara i Džek – vokal).

Hendikep za kruševačke bendove bio je što su živeli u unutrašnjosti, a ne u nekom od muzičkih centara tadašnje zemlje. Nismo imali kontakte sa izdavačkim kućama, a i sam način komunikacije i slanja muzičkog zapisa je bio komplikovaniji, ne kao danas – internetom. Sve je bilo neuporedivo jednostavnije ako si živeo u nekoj od prestonica – Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Ljubljani…

Bilo je teško doći i do dobre gitare, nije bilo prodavnica u Jugoslaviji koje su uvozile instrumente sa zapada. Morao sam preko nekih trgovaca da kupujem neophodne stvari direktno iz inostranstva. Tek ’90-ih se otvaraju šopovi koji prodaju prestižne brendove kao što su Fender, Gipson, Yamaha… U Kruševcu smo, u Robnoj kući „Beteks“ (danas „Trayal“) kupovali najnovije ploče i kasete, a u pasažu kod Doma sindikata je bila, nama omiljena, mala prodavnica PGP RTB takođe sa nosačima zvuka, u kojoj je šefovao legendarni Šoldi, koji nas je, u velikoj meri, edukovao i savetovao pri kupovini. Naravno, bilo je i puno međusobnog razmenjivanja vinila.

Ja sam već, prolazeći kroz srednju školu, počeo da sviram za prve ozbiljnije honorare, izvodeći i komercijalnu muziku različitih žanrova. Kreću nezaboravni angažmani po restoranima i hotelima, u sezoni na Kopaoniku i Jadranskom moru. Sve se promenilo raspadom Jugoslavije, izbijanje rata potpuno je poremetilo sve naše živote, pa i poslove kojima smo se do njega bavili.

Pomenuo si dragog Džoa… Vas dvojica ste mnoge stvari, od detinjstva, spoznavali zajedno i imali svoje zvezdane trenutke kao Noćne ptice. Ostaje velika žal što taj potencijal nije do kraja iskorišćen…

Srđan: Džo i ja smo odrastali u Zakićevoj ulici i dobar deo rokerske mladosti smo proveli svirajući zajedno. Posle je došla ona faza hotela, restorana kao i tezgi (kako mi kažemo). Jedan period smo svirali sami, povremeno angažujući pevačicu ili nekog solistu, zavisno od potrebe posla. Pamtim nezaboravna vremena i spektakularne bankete i novogodišnje zabave, na najvišem nivou, u hotelu „Putnik“ na Kopaoniku, gde smo često bili angažovani.

U nekom trenutku shvatili smo da možemo nešto više, bolje i drugačije. Pozvali  smo klavijaturistu Darka Popovića i rešili da zajedno snimimo album. Naši drugari Srki Boj – vlasnik studija i Pera Stokanović – tekstopisac i kompozitor su nam pomogli u tome, a Mlađa Todorović je uradio aranžmane za sve pesme. Trebalo je dati ime bendu, ali nam nikako nije išlo… Tada je Pera rekao: „Zvaćete se Noćne ptice pošto i onako imate jednu pesmu na materijalu pod tim naslovom, i bili bi nešto kao Blues Brothers onako sa naočarima i crnim odelima.“ Uradili smo spot za pesmu „Moje je ime nevolja“, a materijal je objavio City records. Sa tim izdanjem je krenula poprilična reklama, kao i brojna gostovanja u emisijama na raznim gledanim televizijama. Počele su klupske svirke i malo drugačiji način rada.

Negde 2002. godine od Žike i Jelene iz grupe Zana smo dobili prelepu baladu „Šta ću tebi ja“, i Žika nam je predložio da to bude duet sa operskim pevačem Goranom Dimeom. Iste godine smo sa tom pesmom ušli na festival „Sunčane skale“ u Herceg Novom. Mogu ti reći da smo na takmičenju od nekih članova žirija dobijali i maksimalne ocene, ali na žalost završili smo na petom mestu. Jedan detalj je zanimljiv, a vezan je za tu priču – na generalnoj probi, veče pred festival, kada smo izveli „Šta ću tebi ja“, od svih učesnika smo jedini dobili ogroman i iskren aplauz. To samo ukazuje na kvalitet pesme i interpretacije. Naravno, pesma se i posle festivala i te kako slušala i vrtela na radiju.

Bio je to jedan lep i kreativan deo karijere koji je na žalost prekinut Džoovom preranom smrću.

Voleli bismo da te u bliskoj budućnosti ponovo čujemo i u nekim autorskim radovima…  

Srđan: Imam nekoliko pesama koje su završene kompletno. Uradio sam rimejk pesme „Kafe Džoj“, kao i nekoliko obrada koje ću uskoro obelodaniti. Moj drug – profesor Mlađa Todorović sve to uobličava u svom studiju i iskreno se nadam da će ti radovi uskoro ugledati svetlost dana.