Slobodan Marković, kolekcionar – Sakupljač starog Kruševca

Baš iznad nekadašnjeg bolničkog parkinga, na najstarijoj urbanizovanoj bagdalskoj padini, kroz visoku kasnomajsku travu, uzanim putem između šumarka i prvih kuća stoluje jedan od poslednjih pasioniranih kolekcionara mnogo čega, a pre svega predmeta koji su na bilo koji način vezani za Kruševac

Piše: Ivan St Rizinger

Slobodan Boban Marković skromni je i dobroćudni junak ove priče. Rođen daleke 1947, u vremenima u kojima se mnogo više rađalo nego umiralo, nenamerni je pripadnik globalno slavne “bejbi bum” generacije, koja se svetom prosula nakon kataklizme koju je prouzrokovao Drugi svetski rat, iz sve snage pokušavajući da ga popravi i ofarba jarkim bojama… Gimnaziju ovdašnju završio ’65. i imao sve predispozicije da postane “dete cveća”, “buntovnik bez razloga” ili radikalni “šezdesetosmaš”, da je u život zagazio istim raskorakom kao njegov školski drug Radomir Roko Andrić, već godinama unazad predsednik Udruženja književnika Srbije, al nije! Već od ’61. nije – kada mu se dogodio sudbonosni susret sa prvom poštanskom kartom, popularnom razglednicom, zatim su se prirodno nadovezale markice, razni arhivski materijali, značke, privesci, šibice…

Za početak njegovog aktivnog bavljenja kolekcionarstvom, kao što to obično biva, postarala se sudbina u sprezi sa širom familijom. Čitava priča deluje pomalo komplikovano, ali početkom ’60-tih Kruševac je još uvek bio ušuškana provincijska varoš gde su se svi znali, podržavali i brinuli jedni o drugima:

– Ujnina tetka bila je supruga čuvenog Mitra Tripkovića, veroučitelja u Gimnaziji još od pre Prvog svetskog rata, iz Kosovske ulice, koji mi je poklonio prvu ozbiljniju zbirku razglednica, 300 komada i od tada sam mogao sebe da smatram kartofilom, priča žurno Boban dok prelistava svoje mnogobrojne albume, tražeći u njima neki detalj koji bi dovoljno transparentno pokazao svu lepotu i nadmoć odabrate mu strasti.

Govori brzo da bi u što kraćem vremenu izneo bar delić onog znanja koje je decenijama sakupljao družeći se sa najznačajnijim kolekcionarima one stare zemlje. Boji se da će mnogo toga vremenom potpuno nestati, izgubiti se u vrtlogu nesrećnih vremena i prioriteta lažnih vrednosti.

U mladim danima njegova pasija postaje i novinarstvo tako da već od 1959, sa samo 12 godina postaje dopisnik “Pionira”, a od ’65. nalazi uporište i u kruševačkoj “Pobedi” legendarnog urednika Harija Ristovića. Obrađivao je uglavnom školske teme i probleme, zapalo mu je da proprati i veliki jubilej Gimnazije – čitav vek postojanja.

– Zanimljivo je da su u našoj familiji razglednice aktivno prisutne još od 1900. godine. Od tada ih je moj pradeda izdavao u Jagodini, otpočinje Boban o još jednom bitnom segment svog posvećenog delovanja u slavu promovisanja dve svoje velike životne opsesije – kartografije i rodnog grada. U aktivnoj ulozi izdavača našao se 2000. i u narednih osam sezona uspeo da pripremi, u saradnji sa čuvenim Lazarom Počekovcem i objavi tačno 216 razglednica koje su kao motive imale isključivo Kruševac i okolinu. Bilo je tu najrazličitijih rešenja, od restauracija fotografija sa početka XX veka do savremenih motiva. Poseban značaj ovih pravih malih remek dela je u činjenici da bi mnogi od tih motiva već davno bili zatureni ili uništeni da nisu nanovo oživljeni i kopirani u velikim tiražima.

Osim estetske naš domaćin je i praktičnu stranu kolekcionarstva najpre doživeo kada je aktivno uključen u rad na jednoj od kapitalnijih knjiga posvećenih našem kraju “Šest vekova Kruševca” turbulentne 1971. godine. Ona je bila dobar uvod da nešto više od deceniju kasnije, uz profesora Adama Stošića stvori do danas neprevaziđeni album “Kruševac na starim razglednicama” (1982.), koji je bio prvi tog tipa u Jugoslaviji. Za monografiju “Kruševac” Ljubiše Bate Đidića, koja se smatra najreprezentativnijom tog tipa u istoriji dodao je čak 25 jedinica iz zbirke. Od tih pionirskih koraka do danas svojim doprinosom učestvovao je u stvaranju više od 30 knjiga i publikacija. Uspeo je čak, snagom jedino svog nenadmašnog entuzijazma i talenta ka nepretencioznom nepopuštanju, 1997. godine, u vreme žestokih sankcija kojima je bila izložena naša tadašnja zemlja SR Jugoslavija da u Ruskom domu u Beogradu načini izložbu na kojoj se našla 101 razglednica crkava i spomenika iz kruševačkog kraja.

Jedna od njegovih najvećih vrlina je skromnost i nenametljivost. Čak i ovu nadasve prijateljsku posetu nekako je pokušavao da relativizuje, dajući nam i previše argumenata koji su potkrepljivali njegovu tezu da “ima još puno značajnih kolekcionara koji bi bili pogodni za razgovor”. Čitav radni vek proveo je za šalterom današnjeg Trezora, ljubazan i večitog dobroćudnog pogleda, ne trudeći se da busanjem u grudi sebe postavi na mesto koje mu, po sopstvenoj proceni, ne pripada. Jedan od onih bagdalskih momaka u laganom izumiranju, koji i danas kad prolaze pored poznanika hitro izvlače ruke iz džepova da bi se pozdravili kako dolikuje i kako su im stariji ostravili u amanet.

Kako su godine prolazile i vremena odnosila njegove posvećene prethodnike tako se Bobanova zbirka uvećavala. Neki od čuvenih kartografa ostavljali su mu u amanet dobre delove svojih kolekcija, ponekad se radilo i o više hiljada različitih primeraka, tako da danas njegova brojka blago prelazi gotovo neverovatnih 100.000 kartica. Od toga više od 800 sa motivima Kruševca i 120 Jastrepca.

Naravno, kako bi naš razgovor dobio, za njega, prizvuk moralne satisfakcije prebrojavamo zajednički sve velike čarapanske sakupljače i čuvare lokalne kulturno-istorijske i umetničke zaostavštine o kojima priča široko otvorenih očiju, punih poštovanja, pijeteta pa i divljenja… Bili su (a neki još uvek jesu tu oko nas) čuveni doktori Milutin Tasić i Miodrag Rašić, zatim Ratko Aleksić, Bratka Popović, Branko Arsić… Zoran Dimitrijević svojevremeno je dobio nagradu kao vlasnik najveće kolekcije o kosmosu, Bata Milenković poseduje najveću kolekciju sa motivima Kruševca, dok je Miodrag Ćosović bio svetski poznat po svojoj zbirci poštanskih maraka na kojima su ptice.

Uz razglednice pomenusmo da Boban važi i za sakupljača i velikog znalca na polju filatelije, mada iskreno priznaje da nema ideju, makar otprilike, kolika je njegova kolekcija u tom segmentu, ali za značke zna da ih ima više od 4 000. Ponosno ističe i da je jedan od najznačajnijih jugoslovenskih autora poštanskih markica, akademski slikar Radomir Bojanić, naše gore list. Uz višedecenijski rad na mestu vodećeg dizajnera i direktora “Jugomarke” stoji i činjenica, egzaktna i proverljiva, da je zahvaljujući njemu Kruševac kroz vreme njegovog stvaralaštva dobio čak 33 različita motiva na markama. Dodaje tome i podatak da je “Prenos moštiju kneza Lazara” najtiražnija svečana koverta rađena u čak 250 000 primeraka.Vraćamo se još dalje u prošlost, da ostavimo na papiru još neki trag koji bi nadamo se nekome u budućnosti poslužio kao zanimljiv za šire sagledavanje ljudi i vremena kojima mi, u tragovima još uvek pripadamo i svedočimo. Prvu kruševačku razglednicu iliti ilustrovanu dopisnu kartu, kako se to nekada zvalo, štampao je Velimir Veložić 1896. godine, u sklopu svog serijala u kojem se našlo 16 motiva iz Srbije. Ona danas ima tržišnu vrednost od oko 150 evra, pod uslovom da ima zainteresovanih kolekcionara za njenu kupovinu… Najčuveniji ovdašnji izdavači bili su Mladen Nikolić, koji se ovim poslom bavio od 1903. do 1929. i njegov naslednik Voja Filipović, koji je svoj rad okončao 1941. godine.

Lament ove priče i nije baš optimističan, kad se o sakupljačima i njihovim kolekcijama govori. Na žalost, mnoge velike zbirke su netragom nestale, razneo ih vetar i ovo vreme nenaklonjeno sanjarima. Pošto mlade generacije u vrlo malom procentu danas zanimaju anahroni i arhaični sadržaji, koji nemaju neku egzaktnu upotrebnu vrednost, najjednostavnije im je da sve ono što je njihov prethodnik sa puno ljubavi sakupljao gotovo čitavog života jednostavno prodaju nekom otpadu “na kilo”. Tako da žalosno konstatujemo da je upravo tako nedavno završila i čitava jedna privatna biblioteka, u okviru koje se nalazio i neprocenjivi, za ovaj grad, komplet svih naslova objavljenih od kraja ’50-tih pod etiketom “Bagdale”.

Klub filatelista u Kruševcu radio je aktivno od 1948. u Menzulani i brojao je čak i do 125 članova. Njegov rad zamro je pre desetak godina, uz gotovo nikakve izglede da ikada ponovo zaživi. Slično se dogodilo i na republičkom nivou, vreme visoke tehnologije očito će zauvek da izbriše potrebu za strastvenim hobistima kojih je nekada bilo na sve strane. Ideja sakupljanja nečega u kolekcije iz ličnog zadovoljstva tragično se već početkom XXI veka sudarila sa “decom sa telefonom u očima” i sopstvenom beskorisnošću u svetu koji je podešen na “isključivo materijalističko” razmišljanje.

U sumrak ispraća me lagano do velikog parkinga koji se nalazi tik iza Bolnice. Parking podeljen srčom od razbijenih flaša na pola, ne mogu suvlasnici da se dogovore… a deca tu prolaze svakog dana na putu do “Vuka” i gledaju, shvatajući svoju realnost.

Tekst je deo projekta „Mediji po meri građana“ podržan od „Slavko Ćuruvija fondacija“.