Sit gladnom ne veruje

Ако будете пустили сузу, немојте се стидети, то је само знак да сте људи

Ово писање иницирао је прилог у Дневнику 2 на РТС 29.11.2016.године.

Брат и сестра се јављају за добровољно служење војног рока, са жељом да наставе да раде у Војсци Србије као професионални војници. Шта је мотив? Богаћење – сигурно није. Авантуризам – постоји могућност. Патриотизам и прилика да се заради корица хлеба – сигурно.

Али како изгледа бити професионални војник. Припадник најбројније и најугроженије категорије запослених у Војсци Србије. Сви о томе могу само да причају. Али они који живе тај живот су једини који то стварно знају.

ПРОФИЛ ПРОСЕЧНОГ ВОЈНИКА ПО УГОВОРУ

Просечни професионални војник (што не значи да нема професионалних војника у горој ситуацији), је стар око 35 година, ожењен, са једним дететом, незапосленом супругом и живи приватно у месту службовања.

Просечна цена изнајмљивања једнособног стана у мањим местима износи око сто еура, режије око шездесет еура, ако се ради о просечном месецу у години, без грејања, поласка детета у школу и сл. Значи месечни трошак 160 еура или у динарима близу 20.000 динара, плата око 31.000 динара. За живот трочлане породице остаје неких 11.000 динара месечно или 370 динара дневно, односно 123 динара по глави. Да ли је ово довољно макар и за храну?

Тешко је свима наравно. Нека се тај професионални војник потруди па нек нађе и неки додатни посао… Вероватно радо, али не може. Закон о Војсци Србије то изричито забрањује и то не само закон већ и реалност. Како се бавити додатним послом када немате радно време. Никада се не зна када професионални војник може бити позван у јединицу. Поред тога никада се не зна да ли ће се радно време завршити у 15.00 часова или ће бити потребе за прековременим радом. Да је исти плаћен не би било проблема. Прековремени рад који далеко прелази законски максимум решава се прерасподелом радног времена и слободним данима, који се веома често не могу искористити.

Како ово превазићи? Како прехранити породицу?

Терени, страже, копнена зона безбедности, мировне мисије…. Професионални војник оставља породицу и одлази. Рођење детета, прва реч, први корак, полазак у школу, пунолетство, слава … већем броју ових догађаја професионални војник не присуствује. Он почиње да живи да би радио, а не да ради да би живео. Дневнице смањене. Услови нехумани. Професионални војник инвестира. Купује чизме, пошто оне које има пропуштају воду. Како их купује? Готовог новца нема. Кредит или административна забрана? Питање је сад. На наведеним активностима ваља одржавати хигијену, средстава нема, значи морају се докупити. Храна углавном слаба, значи мора се докупити и тако у недоглед. Не дао Бог да се војник разболи, лекова нема, тек још један трошак.

Професионалном војнику није само терен терен. Терен је сваки дан на радном месту. Професионални војник нема канцеларију. Долази ујутру на посао у просторију без грејања где се не ретко пресвлачи и на температурама близу нуле, након чега излази напоље и тамо проводи остатак радног времена, без обзира на кишу, снег, ветар … Али и на радном месту нема средстава за рад. Донира се за куповину тримера, косачица, потрошног материјала, папира… Нема довољно људи, мора се одрадити и посао колеге који није издржао и отишао…

Ех, да… да се не заборави. Пријемом у службу професионални војник је држави дао нешто, нешто највредније што има – заветовао јој је свој живот.

Ко је захвалан том професионалном војнику? Углавном нико. Узми, искористи и баци. Професионални војник је углавном потрошна роба. Рок трајања 40 година, мада се може продужити још коју годину, зависи од степена израбљености. Ретко коме се посрећи па агонију настави у подофицирском чину, али то није тај просечни професионални војник.

Како се ова прича завршава. Просечни професионални војник који је у војсци провео 22 године живота, који је 22 године породицу остављао на маргини, са 40 година одлази на улицу, без стана, без пензије, без награде, без хвала. Коме треба истрошен човек?

Ето само толико, чисто да се зна.

Војни синдикат Србије