Sit gladnom ne veruje

Ako budete pustili suzu, nemojte se stideti, to je samo znak da ste ljudi

Ovo pisanje inicirao je prilog u Dnevniku 2 na RTS 29.11.2016.godine.

Brat i sestra se javljaju za dobrovoljno služenje vojnog roka, sa željom da nastave da rade u Vojsci Srbije kao profesionalni vojnici. Šta je motiv? Bogaćenje – sigurno nije. Avanturizam – postoji mogućnost. Patriotizam i prilika da se zaradi korica hleba – sigurno.

Ali kako izgleda biti profesionalni vojnik. Pripadnik najbrojnije i najugroženije kategorije zaposlenih u Vojsci Srbije. Svi o tome mogu samo da pričaju. Ali oni koji žive taj život su jedini koji to stvarno znaju.

PROFIL PROSEČNOG VOJNIKA PO UGOVORU

Prosečni profesionalni vojnik (što ne znači da nema profesionalnih vojnika u goroj situaciji), je star oko 35 godina, oženjen, sa jednim detetom, nezaposlenom suprugom i živi privatno u mestu službovanja.

Prosečna cena iznajmljivanja jednosobnog stana u manjim mestima iznosi oko sto eura, režije oko šezdeset eura, ako se radi o prosečnom mesecu u godini, bez grejanja, polaska deteta u školu i sl. Znači mesečni trošak 160 eura ili u dinarima blizu 20.000 dinara, plata oko 31.000 dinara. Za život tročlane porodice ostaje nekih 11.000 dinara mesečno ili 370 dinara dnevno, odnosno 123 dinara po glavi. Da li je ovo dovoljno makar i za hranu?

Teško je svima naravno. Neka se taj profesionalni vojnik potrudi pa nek nađe i neki dodatni posao… Verovatno rado, ali ne može. Zakon o Vojsci Srbije to izričito zabranjuje i to ne samo zakon već i realnost. Kako se baviti dodatnim poslom kada nemate radno vreme. Nikada se ne zna kada profesionalni vojnik može biti pozvan u jedinicu. Pored toga nikada se ne zna da li će se radno vreme završiti u 15.00 časova ili će biti potrebe za prekovremenim radom. Da je isti plaćen ne bi bilo problema. Prekovremeni rad koji daleko prelazi zakonski maksimum rešava se preraspodelom radnog vremena i slobodnim danima, koji se veoma često ne mogu iskoristiti.

Kako ovo prevazići? Kako prehraniti porodicu?

Tereni, straže, kopnena zona bezbednosti, mirovne misije…. Profesionalni vojnik ostavlja porodicu i odlazi. Rođenje deteta, prva reč, prvi korak, polazak u školu, punoletstvo, slava … većem broju ovih događaja profesionalni vojnik ne prisustvuje. On počinje da živi da bi radio, a ne da radi da bi živeo. Dnevnice smanjene. Uslovi nehumani. Profesionalni vojnik investira. Kupuje čizme, pošto one koje ima propuštaju vodu. Kako ih kupuje? Gotovog novca nema. Kredit ili administrativna zabrana? Pitanje je sad. Na navedenim aktivnostima valja održavati higijenu, sredstava nema, znači moraju se dokupiti. Hrana uglavnom slaba, znači mora se dokupiti i tako u nedogled. Ne dao Bog da se vojnik razboli, lekova nema, tek još jedan trošak.

Profesionalnom vojniku nije samo teren teren. Teren je svaki dan na radnom mestu. Profesionalni vojnik nema kancelariju. Dolazi ujutru na posao u prostoriju bez grejanja gde se ne retko presvlači i na temperaturama blizu nule, nakon čega izlazi napolje i tamo provodi ostatak radnog vremena, bez obzira na kišu, sneg, vetar … Ali i na radnom mestu nema sredstava za rad. Donira se za kupovinu trimera, kosačica, potrošnog materijala, papira… Nema dovoljno ljudi, mora se odraditi i posao kolege koji nije izdržao i otišao…

Eh, da… da se ne zaboravi. Prijemom u službu profesionalni vojnik je državi dao nešto, nešto najvrednije što ima – zavetovao joj je svoj život.

Ko je zahvalan tom profesionalnom vojniku? Uglavnom niko. Uzmi, iskoristi i baci. Profesionalni vojnik je uglavnom potrošna roba. Rok trajanja 40 godina, mada se može produžiti još koju godinu, zavisi od stepena izrabljenosti. Retko kome se posreći pa agoniju nastavi u podoficirskom činu, ali to nije taj prosečni profesionalni vojnik.

Kako se ova priča završava. Prosečni profesionalni vojnik koji je u vojsci proveo 22 godine života, koji je 22 godine porodicu ostavljao na margini, sa 40 godina odlazi na ulicu, bez stana, bez penzije, bez nagrade, bez hvala. Kome treba istrošen čovek?

Eto samo toliko, čisto da se zna.

Vojni sindikat Srbije