Prekarijat – brzorastuća klasa obespravljenih

Nesigurna egzistencija za više od četvrtine radnika u Srbiji

–Broj prekarnih radnika i radnica u Srbiji je između 600 000 i 700 000 (samo radnika/ca na crno kažu da ima oko 400 do 500 000), mada po nekim pokazateljima ima nas i više – kaže za GRAD Milica Lupšor, aktivistkinja zrenjaninskog Udruženja za radna prava žena “ROZA” i članica Levog samita Srbije. Milica, koja se i sama deklariše kao prekarna radnica, objašnjava da su prekarne radnice i radnici svi oni koji rade na određeno, preko ugovora o privremeno povremenim poslovima, omladinskih zadruga, agencija za posredovanje pri zapošljavanju ili čak bez bilo kakvog ugovora, na crno…

Tačnih podataka o broju prekarnih radnika i radnica, kaže Milica Lupšor nema, jer se nije radilo nijedno ozbiljnije istraživanje o položaju i broju ovako zaposlenih, već je ustanovljena samo okvirna cifra kojom se barata na osnovu nekih parametara.

Milica Lupšor, aktivistkinja Udruženja „Roza“

–Najčešće su to radnice i radnici  u trgovini, uslužnim delatnostima, umetnici/e, novinarke/i (koji su i ranije radili honorarno ili preko ugovora), radnice/i proizvodnih pogona, u građevinarstvu, na sezonskim poslovima u poljoprivredi, a u zadnje vreme sve češće i u javnim ustanovama (škole, bolnice, vrtići, javne i komunalne službe…)

Uzrok prekarijata Milica vidi u gladi neoliberalnog kapitalizma za profitom i velikom broju nezaposlenih, što dovodi do globalnog procesa urušavanja radnih prava, potpomognutog i nacionalnim zakonodavstvima. –  Zakoni o radu, prilagođeni neoliberalnim kapitalističkim tržišnim uslovima proizvodnje, to omogućavaju. Dakle Zakoni o radu, pa i naš, su menjani u korist kapitalista, a ne radnika, i nivo sigurnosti zaposlenih je sve manji i manji.

Pojam prekarijat inače, nastao je spajanjem reči precarious (neizvesno, nesigurno – “u zavisnosti od volje drugih”) i proletarijat, a prekarni radnici su svi oni koji pate zbog prekarnosti, odnosno teškog opstajanja u životu bez predvidljivosti ili sigurnosti, koje utiče na materijalno ili psihološko stanje.

Glavna karakteristika prekarnosti je nesigurnost, rad na određeno vreme, povremeni i privremeni rad, i niska ili nikakva radna prava i zaštita. Početke ovih promena Milica smešta u kraj prošlog i početak ovog veka.

Prekarni život radnika

–Posledica nesigurnog zaposlenja je nemogućnost bilo kakvog planiranja budućnosti, jer nijedna ovako zaposlena osoba ne zna koliko će raditi, da li će posle završenog jednog naći drugi posao, da li će moći svojoj porodici da omogući da preživi, pa mladi sve teže odlučuju da osnuju porodicu. Izrabljivanje je sveprisutno, radi se i više od propisanog 8-močasovnog radnog vremena, nema slobodnih dana, godišnjih ni sedmičnih odmora, bolovanja, pošto poslodavac nastoji da vas što vise eksploatiše, da vas iskoristi do maksimuma, i onda kada više niste sposobni da radite, udele vam otkaz i zamene novom radnicom ili radnikom – opisuje život radnika u prekarijatu naša sagovornica.

Mobing je, kaže, prisutniji nego ikad, kao i svi vidovi diskriminacije.

–Nadnice padaju, pa ću izneti jedan podatak da je žena u jednom mestu na jugu Srbije radila svaki dan u mesecu po 4 do 5 sati za samo 5. 000 din. Nije redak slučaj da je dnevnica niža od zagarantovane, da poslodavci ucenjuju radnice/ke da vrate deo novca koji je isplaćen ako radnik/ca želi da  zadrži radno mesto, da se gubici firme (najčešće u trgovinama) namiruju iz plata i sl…

Kapitalizmu je, navodi Milica Lupšor, potrebna jeftina i uvek u velikom broju nezaposlena radna snaga, koja u svakom trenutku može da zameni postojeću. Zbog velikog broja nezaposlenih, smanjuju se sva stečena i izborena radna prava, pošto su nezaposleni spremni da prihvataju sve niže nadnice i sve lošije uslove rada, a zarada poslodavaca raste.

–Zbog toga se sve češće kompanije razvijenih zemalja okreću izmeštanju proizvodnih pogona iz matičnih zemalja u siromašne zemlje, gde je nivo zaštite radnika/ca nizak, kao i cena rada, a postoji dovoljno uvek prisutne nove, sveže radne snage, koja će u kratkom periodu moći da ostvari maksimalan profit – konstatuje ona.

Kao sve više rastuću oblast u kojoj rade prekarni radnici, Milica Lupšor navodi i IT sektor, kao i marketing, koji je u ekspanziji i kod nas i u svetu.  –Iako se radi o dobro plaćenom poslu, on ipak spada u prekarni rad, pa čak i sportisti, glumci, pevači i slično, takođe su prekarni radnici, bez obzira na njihove velike honorare. Samo što se o njihovom statusu i ne razmišlja, pošto je njihov prihod dovoljan, pa i više od toga, za podmirivanje životnih potreba , te se i ne uključuju u priču o ovoj tematici.

U Srbiji – prekarnije

“Procena kaže: prekarizacijom je zahvaćena četvtina zaposlenih, nezaposlenih i penzionisanih radnika. Njihov život je u većoj ili nešto manjoj meri nesiguran a budućnost im je neizvesna. Oni životare i za sada preživljavaju.” Ovako stanje u Srbiji procenjuje  Srećko Mihailović, beogradski sociolog koji je u nevelikom korpusu istraživanja koja su se bavila ovom temom najdalje otišao.

Srećko Mihailović je urednik i koautor knjige “Od novinara do nadničara: prekarni rad i život” u kojoj dokazuje prekarnu poziciju novinara u Srbiji, a citat koji smo naveli deo je njegovog  istraživanja objavljenog u publikaciji Centra za razvoj sindikalizma “Prekarnost radnika Srbije”. Mihailović poređenja radi, navodi da u zemljama članicama OEBS-a privremene ugovore ima između 14 i 18 odsto zaposlenih. Za Srbiju još kaže da je proces prekarizacije u njoj sličan kao u zemljama OEBS-a, ali da je socioekonomski kontekst drugačiji:

“Uz drastičan pad zapošljavanja i visoku stopu nezaposlenosti, procenjuje se da je u sivoj zoni angažovano oko 700.000 radnika. Tehnički, oni nisu prekarijat, ali su njegov veliki rezervoar o kome malo znamo. Ovo uključuje i rad na određeno vreme, povremene poslove i agencijski rad, većinski bez ikakvih formalnih ugovora. Procene su i da 250.000 od ukupnog broja formalno zaposlenih, radi skraćeno radno vreme, ili povremeno”.

Kada je reč o našem gradu, istraživanja koja je naša redakcija sprovela u okviru programa “U fokusu”, takođe pokazuju da najmanje četvrtina Kruševljana radi van radnog odnosa, na ugovore o povremenim i privremenim poslovima i ugovore na određeno, da je gotovo trećina onih koji rade na crno, a da takođe najmanje trećina zaposlenih prima minimalnu zaradu.

U Kruševcu u kome prema popisu iz 2011. godine živi oko 80.000 radno sposobnih stanovnika, na kraju 2015. godine, prema statističkim podacima, u pravnim licima i kod preduzetnika radilo  je oko 27  hiljada ljudi, desetak hiljada ih, posle tranzicionog propadanja firmi čeka na ostvarenje prava na penziju, a za oko 20.000 radni status je nevidljiv. Na evidenciji nezaposlenih je oko 15 hiljada ljudi, od kojih svaki šesti sa višom ili visokom školom.

Na privremenim i povremenim poslovima uglavnom rade i svi koji su zaposleni u preduzećima u stečaju, a i stalno zaposleni neretko, iako formalno imaju pravo na odmor, godišnji i topli obrok, to ne mogu da iskoriste. Treba dodati i da broj radnika koji se angažuju preko agencija konstantno raste. Tako se stiže do grube procene da makar polovina zaposlenih u Kruševcu radi bez osnovnih radničkih prava.  Radnici su zaplašeni, zbog teške ekonomske situacije, kada su im narušena prava ne odlučuju da tuže poslodavce da ne bi ostali bez ikakve zarade, pristaju da ćute i trpe – jedan je od zaključaka našeg istraživanja.

Umesto zaključka

Može li se status prekarnih radnika promeniti, jedno je od pitanja za našu sagovornicu Milicu Lupšor.

–Na žalost, prekarna radna snaga nije sindikalno organizovana, jer samo zaposleni na neodređeno mogu biti članovi sindikata, pa se gotovo niko ne bavi ovim problemima. Ministarstva rada se nedovoljno trude da reše ovaj problem, jer su i ta ministarstva deo kapitalističkog društva, a ne sfere rada. Pošto su neorganizovane i ne mogu da utiču na promene, radnice su pognule glavu i ćute. Strah od gubitka i takvog posla i te minimalne zarade je preveliki. Ponekad se objavi kao deo dnevnih senzacionalističkih vesti neka tužna priča o povređivanju, smrti ili otkazu neke radnice, koja je radila u teškim uslovima, za malu platu, ali ozbiljnije analize ni pokušaja da se reši status prekarnih radnika i radnica ne postoji.  Rešenje ovog problema je promena kompletnog društvenog sistema, što je trenutno gotovo nemoguće – smatra Milica.

Srećko Mihailović, pak, u svojim zaključcima iznesenim u jednom od intervjua moguću katarzu vidi u takozvanom fenomenu “dogorevanja do noktiju”.

“Sa prekarizacijom mnogima nokti već krvare. Autori prekarizacije to ne vide ili neće da vide ili računaju da će se skloniti na vreme. Prekarizacija ide i vertikalno i horizontalno čime sve odreda trpa u isti koš “poniženih i uvređenih”. Lako je moguće da u tom papenovom loncu dođe do kumulacije ideacije i kumulacije njoj primerene prakse, a potom i objedinjavanje umnosti i akcionosti. U papenovom loncu uvek nekome prekipi. Generalno, tako biva jer je pravilo da moć umnožena do krajnjih granica počinje da se samodokazuje radeći protiv same sebe.”