Poslednji aplauz za voljenu Slađanu

Danas je, na Novom kruševačkom groblju, veliki broj prijatelja i poštovalaca, na veliku nebesku turneju ispratio, uz tradicionalan dugotrajni aplauz, jednu od najvoljenijih glumica kruševačkog teatra – Slađanu Nestorović Ristić

Tom tužnom činu prethodila je, u prepodnevnim satima, komemoracija upriličena u Velikoj sali Kruševačkog pozorišta. Domaćin ove kuće, upravnik Branislav Nedić najpre je podsetio od kakve se gromadne duhovne ličnosti danas oprašta čitava ovdašnja kulturna scena i koliko je Slađana u sebi imala ljubavi i volje da pomogne svakom čoveku sa kojim se makar jednom u životu susrela i koliko je snage i energije trošila ne bi li svakom novom članu pozorišta pomogla da se što lakše uklopi u ansambl.

O njenom pedagoškom radu bilo je izlišno i govoriti, jer su generacije mladih ljudi stasale prateći njena uputstva, generacije koje su u suzama ispratile ovaj tužni zbor sličnovrstih.

Njen nerazdvojni kolega, još iz mladih dana, sa samih početama, Dragan Marinković podsetio je zatim na njenu socijalnu svest, kojom je za više interese kuće i njenih članova beskompromisno i šarmantno otvarala sva vrata glavara moćnih institucija boreći se za svaki pedalj humanosti u njima, otvarajući im svest ka blagorodnosti ulaganja u kulturu i njene poslanike.

Najemotivnije trenutke, ipak, izazvao je još jedan veliki glumac Kruševačkog pozorišta Bojan Veljović, koji je svojim emotivnim govorom naterao sva grla u sali da se stegnu, i sam jedva se suzdržavajući pod naletima emocija… Njegovo obraćanje zato prenosimo u celini:

„Pošto je umetnost kojom se bavimo efemerna, prolazna, nestajuća, neponovljiva – mi smo, na žalost, pripremljeni na odlaske i gubitke. Ali, preispitivanje, šta je sve moglo da bude drugačije i bolje, je ono što nas prodrma i porazi. Jedna od ljudskih slabosti je da se brzo navikne na dobro i da neke stvari podrazumeva. Kao da u njih nije uloženo, kao da niko u te stvari nije uložio rad i emocije.

Ko će ovo da uradi? Slađa.

Jel zna neko nekog iz… Slađa.

Ma ko će sa tim sad da se zajebava? Slađa.

Navikla nas je da je uvek tu i navikla nas je da nestane nakon toga što nam je potrebna. Počeli smo to da podrazumevamo i da ne uviđamo koliko nam znači. I ono što je sad ljudska reakcija – žao mi je što joj više nisam pokazivao koliko sam zahvalan.

Razgovaramo jednom: Odakle ti snaga da toliko juriš, odakle ti toliko energije za tuđe borbe? Blago se osmehne i u potpunom miru kaže: E pa vidiš, nekog majka i za to rodi… Odjednom ustaje i juri nekud kao furija… da se nešto sredi, da se nešto završi, da se neko ušuška. I kad se sve to desi ona nestaje i pojavljuje se u nekom drugom životu, kome isto trebaju šavovi i zakrpe.“

Zatim Nedić još jednom na sceni – čita mnogobrojne telegrame saučešća pristiglih iz velikih teatarskih kuća i za kraj najavljuje inserte iz dve Slađine omiljene predstave – „Draga Jelena Sergejevna“ – sa samog početka profesionalne karijere i „Gospođa ministarka“.

I još jedan aplauz za kraj.

Večno odani,

Ivan St. Rizinger