Osmi mart kroz vreme

-Od ćutanja do slavljenja žene-

Osmi mart poznatiji kao Dan žena je više od datuma u kalendaru – on je simbol ženske istorije, borbe i postignuća. Od prvih protesta radnica početkom 20. veka, preko decenija kada je obeležavan kao socijalistički praznik, do danas, kada se uglavnom vezuje za poklone i cveće, ovaj dan je pratio promene društva i položaja žena. Kako se nekada slavio, a kako danas izgleda, najbolje znaju one koje su ga obeležavale decenijama. Jedna od njih je i devedesetdvogodišnja Stanija Đukić iz Kruševca, rođena između dva rata, koja se kroz sopstvenu životnu priču seća kako su žene nekada živele, koliko su poštovale ovaj praznik i šta im je on značio

Piše: Jovana Stefanović

Nekada su u Srbiji žene bile pre svega domaćice i majke, često u senci muževa, bez prava da se školuju, rade, glasaju ili biraju sopstveni put. Prvi osmomartovski protesti bili su izuzetno hrabar korak ka promenama, a kroz decenije su pripadnice nežnijeg pola polako, ali sigurno osvajale svoja prava ne znajući da li će zbog toga stradati ili učiniti veliko delo za buduća pokoljenja. Ipak, do danas ostaje pitanje – da li je Osmi mart samo dan za cveće i lepe reči ili podsetnik da borba još nije završena?

Dan žena kroz pogled Stanije Đukić: Vek promena u životima nežnijeg pola

Kada je Stanija Đukić, rođena 23. marta 1933. godine, bila devojčica, nije ni slutila da će jednog dana pričati o svom životu kao o svedočanstvu promena kroz koje su žene prošle u poslednjih osam decenija. Rođena u vremenu kada je žena bila stub domaćinstva, ali retko kada i njegov glas, Stanija je odrasla uz majku i brata, dok je otac, mobilisan u ratu, bio zarobljen i odveden u logor u kome je bio od 1941. do 1945. godine.

– Sećam se kako smo majka, brat i ja iz dana u dan radili da bismo preživeli. Otac je otišao kada sam bila dete, a kada se vratio, više ništa nije bilo isto. Bio je tih, povučen, ali je i dalje bio glava porodice. Mi smo, kao i uvek, ćutali, slušali i radili sve što nam je rečeno – započinje Stanije polako se prisećajući davnog detinjstva.

Udala se 1950. godine za poznatog kazandžiju i sodadžiju, zanatliju čije su ruke oblikovale bakar i donosile hleb porodici. Stanija je kao jedina žena radila uz njega, rame uz rame sa petoricom muškaraca, ali nije osećala da je njeno mišljenje važno, niti ga je ikada nametala, budući da žene u ovoj sredini još uvek nisu imale pravo glasa kada su neke važne stvari u pitanju.

– Kada sam rodila sina bila sam i sve i ništa, žena, majka, radnik, ali muškarac je bio taj koji donosi odluke. Tako je bilo i u kući i u poslu. Nisam se čak ni osećala kao žensko jer sam radila kao muškarac i još mnogo više od toga, morala sam sve da postignem, bez da se za nešto pitam ili predložim – kaže ona.

Ali promene su se polako događale. Prvi znakovi da žene dobijaju mesto koje zaslužuju u društvu pojavili su se krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina, kada je Osmi mart postao državni praznik. Prvi poklon koji je tada dobila bila je – papuča.

– Moj muž je bio na nekom putovanju u Poljskoj i doneo mi je par kućnih papuča sa šarenim dezenom. Odbila sam ih, onako tvrdoglavo i grubo kako sam naučena, jer tada nismo ni slavili Dan žena. Međutim, on se nije dao, bio je pravi šaljivdžija, sakrio je jednu, a drugu stavio na televizor, tada veliku atrakciju. Ko god je dolazio, divio se toj papuči! Na kraju sam se pokajala i smejali smo se tome godinama – priča Stanija kroz osmeh.

Kasnije su praznik obeležavali večerama u kafanama, a osamdesetih godina, nakon što je ostala udovica, dobijala je čuveni crveni karanfil na proslavama koje su organizovale tadašnje stranke.

– Jasno se sećam svih tih proslava u restoranima Rubin i Evropa. Muzika, pesma, gospođe u lepim haljinama. Bilo je to lepše vreme, ali se ni tada nije slavilo kao danas, sada je to baš važan datum – dodaje.

Danas, kaže, ne očekuje ništa, ali njeni unuci taj da ne zaboravljaju.

– Koliko čujem, vremenom se žene vraćaju na to da sve mogu same i da će sve najbolje da urade, bolje nego ako im neko pomogne. Moj savet mladima je da uspore, da uživaju u životu i puste muškarce da ih maze. Ja se nisam nadala da me se neko pod stare dane seti, ali svake godine me deca iznenade nekom sitnicom, pažnjom. To je ono što je važno – zaključuje Stanija.

Dan žena kroz reči današnjih žena

Osmi mart je kroz decenije menjao svoje značenje – od borbe za prava žena, preko praznika obeleženog poklonima i slavljenjem, do dana koji sada za neke predstavlja tradiciju, a za druge priliku za podsećanje na položaj žena u društvu. Osam žena različitih godina podelilo je sa nama kako doživljavaju ovaj praznik.

– Nikada nisam dobijala poklone za Osmi mart jer još uvek nisam udata i nisam zaposlena, ali ga volim jer se tada govori o ženama. Svake godine kupujem sitnice mami i nadam se da ću i ja to da doživim – Milica (26)

-Moj muž mi donese cveće, a ja kupim poklone nastavnicama mog deteta. To nije baš jeftino, a u školama su pretežno žene predavači. Mislim da se praznik danas komercijalizovao, ali ipak, kao i sve žene, volim pažnju – Dragana (39)

-Ne slavim Osmi mart, ali ga poštujem jer podseća na žene koje su se borile da ja danas mogu da studiram, a kasnije i da radim kako bih imala novca za sebe i svoje potrebe, a ne da tražim od oca ili muža – Ana (19)

– Moja deca mi svake godine prirede neko iznenađenje. Ne mislim da nam treba poseban dan da bismo cenili žene, ali je lepo dobiti pažnju – Gordana (45)

– Kupuju se pokloni, ali često se zaboravlja suština. Žene i dalje imaju manja prava u mnogim delovima sveta, a i kod nas ne bi trebalo zaboraviti da cvećare postoje i tokom ostalih dana u godini – Nataša (50)

– Osmi mart mi je poseban jer čujem od obe bake kako je bilo ranije. Teško je zamisliti da je takav život bio moguć, ali je sa druge strane i nepravedno što muškarci nemaju neki svoj dan – Nevena (28)

– Sve što sam starija mislim da je Osmi mart izgubio svoju pravu svrhu. Više bih volela poštovanje tokom cele godine nego poklon tog dana – Gorica (67)

– Danas žene mogu sve. Nekada smo bile u senci, ali sada je druga priča. Ipak, još ima borbe zbog onih na selu, ali i zbog toga što lepe i pametne žene u gradovima imaju težak život koji se ne vidi, često naiđu na ucene ili „zvrčke“ zbog straha od zauzimanja nečijeg radnog mesta ili plate. To mora da se promeni – Milanka (79)

Borba koja traje

Osmi mart se obeležava od 1910. godine, kada je Klara Cetkin na Drugoj međunarodnoj konferenciji žena predložila dan koji će biti posvećen borbi za ženska prava. Prvi put je zvanično proslavljen 1911. godine, a kroz decenije je postao simbol emancipacije žena širom sveta.

Današnje žene su daleko od slike domaćica bez prava glasa koje su živele u prošlosti. One su liderke, naučnice, preduzetnice i stručnjakinje u raznim oblastima. Međutim, njihova borba ne prestaje, jer su i dalje prisutni izazovi kao što su nejednaki uslovi na radnom mestu i neodgovarajući društveni obrasci koji utiču na njihovu svakodnevicu.

Pitanje je – kada su žene postale jače? Odgovor se ne može svesti na jedan trenutak, jer su se promene dešavale postepeno, kroz vekove borbe. Pravo glasa, pravo na obrazovanje, pravo na rad – svaki od ovih koraka predstavljao je mali, ali značajan deo veće promene.

Osmi mart ostaje tu kao podsetnik da borba nije završena. Dok su žene iz osamdesetih uživale u povremenim osvajanjima prava, danas borba uključuje probleme sa rodnom ravnopravnošću na radnom mestu, pristanak, nasilničke obrasce i ostale savremene probleme. Ovaj praznik se slavi pažnjom, cvećem, poklonima, ali ono što je zaista važno je da žene budu poštovane, ne samo jednog dana u godini, već svakog dana i celog života.