Oliver Veljković Vecko: Mesta kojih se najradije sećam postoje još samo u snovima

Bes je bio mlad i nezauzdan, neokaljan bilo kakvim interesima ili bespotrebnim ideologijama… Četvoročlani sastav smo svi videli kao gužvu, pre nego kao kreativni potencijal… U mom slučaju to su uglavnom klasične likovne forme – crtež i slika, ali ne prezam od upotrebe nelikovnih sredstava u cilju stvaranja likovnog dela

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Još maloletan, 1993. istrčao je na scenu Alter Rok Ego Festivala, koji se održavao u dvorištu Gimnazije, dohvatio mikrofon i sručio sav svoj vokalni potencijal na publiku, koju su uglavnom činili njegovi vršnjaci. Hrabro je zamenio odlazećeg frontmena Kimbu, legendarne grupe Scarps… Zatim pokreće svoju rokenrol priču, znanu kao Retro-mind, sa kojom objavljuje izvrsno ocenjeni album „Soundcutting“ da bi nakon toga potpuno promenio svoj umetnički kolosek i ukrcao se u akademske umetnike…

Rodio si se taman da ti balkanska katastrofa preseče pubertet napola, ali si ipak imao dovoljno svesnih godina da zapamtiš i „šta je bilo pre“… Čega se sećaš iz tog „predratnog“ Kruševca, što će ti čitavog života ostati kao tadašnja karakteristika varoši?

Oliver: Iskreno, malo čega.  Mesta kojih se najradije sećam postoje još samo u snovima. Bukvalno. To su neki budžaci iz detinjstva, mesta za igru, mesta gde smo lovili tritone i žabe.  Mesta koja više ne postoje…  Sve u svemu, stvari kojima ne bih da gnjavim bilo koga. S obzirom da sam krajem 1990. napunio 15 godina, ne mogu da kažem da sam baš osetio duh grada, jer zapravo nisam ni počeo da izlazim pre toga. Moje istinsko otkrivanje grada ipak spada u period u kome se već uveliko odvijao konflikt na ovim prostorima.

Tada kreće tvoje prvo interaktivno bavljenje umetnošću, ulećeš kao i dobar deo generacije glavačke u rokenrol, a bili su tu i snovi o slobodi, bes zbog sankcija i hiljadu drugih frustracija iz tog ubogog vremena… Kakvo je tebi bilo?

Oliver: To vreme bilo je specifično na niz načina. U mom slučaju se poklapa sa prelaskom iz osnovne u srednju školu, što će reći iz detinjstva u adolescenciju, recimo. Sa rokenrolom sam se, naravno prvo sreo kroz slušanje, da bi vrlo brzo počele da mi se vrte po glavi i neke ideje u vezi sa sviranjem. I ne samo meni. U to vreme je  bilo normalno da, ako voliš rokenrol i imaš tri čiste u glavi, pokušaš i da stvaraš nešto, da daš neki svoj doprinos. Imali smo Scarpse kao uzor i ohrabrenje, tako da na samom početku devedesetih počinje da se rađa puno mladih bendova, vrlo često i sa vrlo ograničenim ili čak nikakvim sviračkim znanjem. To je, može se reći, lepa strana tih dana. Ružna strana bilo bi… pa, sve ostalo. Počelo je da bude teško poimati tu stvarnost svakodnevno. Bio sam suviše mlad da bih drhtao zbog eventualnog poziva na neko ratište, ali se sećam kako su mediji izgledali u to vreme. Bilo je normalno da tokom udarnog dnevnika na TV-u vidiš snimke leševa koje su psi otkopali i oglodali. I tako… Na mene je to delovalo užasno, ali načelno smatram da su upravo takve okolnosti i dovele do svojevrsne eksplozije rokenrola među klincima. Bes je bio mlad i nezauzdan, neokaljan bilo kakvim interesima ili bespotrebnim ideologijama. Beskompromisan.

Ono što mi je posebno privuklo pažnju još tada, a vezano za nastanak i rad grupe Retro-mind, je da ste na scenu izleteli muzikom koje niko, u ovom delu Srbije, nije ni pokušao da se lati… Taj vaš hardkoraški udar bio je zaista osmišljen kao kompletno umetničko delo, a album „Soundcutting“ i danas važi za jedno od remek dela tog žanra… Ostaje žal što nas niste počastili još kojim zvučnim zapisom…

Oliver: Retro-mind je bio bend sa prosekom od 17 godina kad je počeo. Ne znam dal’ može da se priča o nekoj osmišljenoj strategiji kad je u pitanju taj udar koji pominješ. Istina, trudili smo se da umetnički uobličimo svoje kreacije što smo bolje mogli, a imali smo i uzore u tome. Ali, u suštini smo to pokušavali da uradimo kako znamo i umemo, bez nekog konkretnog plana. S obzirom da smo bili toliko mladi, logično je i da smo u samom procesu kreiranja učili na sopstvenim greškama rapidnom brzinom. Jednu smo stvar doduše svesno izbegli: nikad nismo imali želju da sviramo obrade. Od prve probe koju smo imali bavili smo se isključivo stvaranjem sopstvenih stvari. Kasnije smo uradili taj S.O.D./Biohazard mešap, ali i to je zapravo bio naš specifičan pogled na stvar, nije bio kaver u klasičnom smislu. Druga stvar koju smo svesno uradili u tom periodu, odnosno pri samom formiranju benda, je da smo insistirali da budemo trio. Četvoročlani sastav smo svi videli kao gužvu, pre nego kao kreativni potencijal. Vidiš, ni jednom od nas trojice Retro-mind nije bio prvi bend. Aca je došao iz benda koji se zvao Warticle, pank/hardkor orijentisanog četverca, a Žika i ja bili smo u četvoročlanom punk bendu koji se zvao The Dogs. Znači, svi smo imali iskustva sa tim i delili smo stav da je četiri previše, makar dok se dobro ne utvrdi kurs u kom će taj brod da se kreće.

Ako me pamćenje ne vara – vi ste album objavili nakon čuvenog kruševačkog Rok maratona, koji je održan u septembru 1994. neposredno pre nego što si krenuo na akademiju. Jesi li od onih koji su već davno znali šta žele da studiraju?

Oliver: Da… Mislim da, Rok maraton se desio u septembru 1994. a ja sam na studije krenuo godinu dana kasnije. Pa, moglo bi se reći da sam pre znao šta NE želim da studiram, to jest da ne želim ništa što ima veze sa srednjom školom koju sam završio. Završio sam elektro smer u mašinskoj školi i tu se nikako nisam pronašao. Što se studija tiče, prvo sam upisao grafički dizajn 1995, ali sam ga vrlo brzo napustio, posle nepunih godinu dana. Zatim sam radio na tome da upišem slikarstvo, a to je malo potrajalo. Na kraju sam upisao zidno slikarstvo na FPU 1999. godine.

Inače, taj Rok maraton je bio prekretnica za bend. Da nismo nastupili na tom koncertu verovatno da ne bi došlo ni do izdanja „Soundcutting“.

Šta te konačno skrasilo na zidnom slikarstvu?

Oliver: Sticaj okolnosti. Koincidencija. Te godine sam konkurisao na FPU, a tamo se taj smer zove zidno slikarstvo i to je to. Da sam konkurisao i bio primljen na FLU, smer bi se zvao slikarstvo. Ista stvar, u suštini.

Šta bi favorizovao kao svoj primarni likovni izraz kom si se predao i zbog čega?

Oliver: Ne mogu da se odredim na taj način. Umetničko delo je, po mom viđenju, spoj forme i sadržaja. Ukoliko je forma dovoljno originalna i pritom ispunjena odgovarajućim sadržajem, umetničko delo je relevantno i zavređuje vreme koje je utrošeno na njegovu izradu. Kad kažem originalno ne mislim nužno na nešto nikad viđeno, već pre na opravdanost upotrebe određenog sredstva, što će reći, opet – odnos forme i sadržaja. U mom slučaju to su uglavnom klasične likovne forme – crtež i slika, ali ne prezam od upotrebe nelikovnih sredstava u cilju stvaranja likovnog dela. U tom slučaju produkt bi bio nešto što možemo da nazovemo objektom…

Da, to je u saglasju sa promišljanjem Nevene Brkić, istoričarke umetnosti, o tvojim radovima koje si, kaže nakon 15 godina pauze, predstavio sugrađanima… Živiš ovde, baviš se pedagoškim poslom i ovo lokalno okruženje svakako utiče na tvoja promišljanja… Praviš li paralele i misliš li da bi tvoj slikarski uspeh bio veći ili makar drugačije tretiran da stvaraš npr. u Beogradu?

Oliver: Kultura je podjednako zapostavljena i u Kruševcu i u Beogradu, kao i u svakom drugom mestu u Srbiji. Naravno, Beograd je frekventnija sredina, ima više galerija i više poslovnih prilika za sve, pa i za umetnike. Ipak, ne mogu da pretpostavim kako bi to izgledalo u Beogradu što se mog angažovanja tiče, ali sklon sam da mislim da bi bilo vrlo slično, da ne kažem isto. Poznajem ljude koji se bave umetnošću u Beogradu, članovi su ULUS-a i pokušavaju da plivaju nekako u tome. Država ih šikanira maksimalno, ne uplaćuju im se doprinosi i načelno se spotiču na svakom koraku. Budžetska sredstva se dodeljuju po kriterijumima koji veze s mozgom nemaju, to malo što se izdvaja za kulturu završava u rukama ljudi koji nisu ni prošli pored bilo kakve kulturne ustanove. I tako dalje. Društvo koje želi da ima razvijen kulturni život moralo bi malo više da obrati pažnju na kulturne radnike. I pri tom ne mislim samo na likovne umetnike. Koliko se, na primer, koncerata održavalo u ustanovi koja se zove Kulturni centar Kruševac pre 30 godina, a koliko se održava danas? Koliko je svirki u KCK bilo u 2024. i 2025. godini? Odgovor na ovo pitanje je poražavajuć. Nije mnogo drugačije ni sa SKC-om u Beogradu. Tako da, ne, ne mislim da bih bio uspešniji kao umetnik ako bih živeo tamo…

Imamo u gradu i aktuelnu situaciju da je neko dozvolio da Ateljei na Bagdali postanu potpuno devastirani da bismo nedavno dobili informaciju da se ta zgrada renovira i postaje Dom boraca. Pošto si likovnjak i sam znaš koliko je to mesto bilo značajno, u poslednjih 60-tak godina, za oblikovanje kruševačke kulturne svesti, koliko je velikih umetnika tu stvaralo… Zanimljivo je da nisam pročitao niti čuo da se neko usprotivio toj odluci.

Oliver: Sad se osećam prozvano… Mislim da se niko nije usprotivio zato što je manje ili više ta zgrada već pala u zaborav. Namerno ili nenamerno, dovedena je do stanja potpune neupotrebljivosti. Obećanja o renoviranju su mnogo puta ponovljena, ali nikad ostvarena, kao što vidimo. I došlo se dotle da su se ljudi pomirili sa tim još mnogo pre nego što se desilo. Sa nestankom tog objekta mislim. To bi bio čist primer onog poslovičnog kuvanja žabe. I, nažalost, ne jedini primer. Jedino što mogu da kažem je da mi je strašno žao, ali to bi čini mi se bilo više nego nepotrebno. Koga je briga za to…

Pošto ti je ovo bila prva samostalna izložba, nakon 11 godina, znači li to da ćeš sad krenuti intenzivnije da predstavljaš svoje stvaralaštvo? Kad smo kod izložbe „Izvan slike“ – kakve su bile prve reakcije posetilaca?

Oliver: Sad kad vidim da ovi radovi funkcionišu kao celina, verovatno ću probati da ih predstavim u još nekoj galeriji, uz određene neophodne modifikacije. Takve stvari su uvek logistički jako zahtevne, treba transportovati sve to do tamo i nazad, a slike su prilično krhka roba, tako da se nadam da mi entuzijazam neće splasnuti… Ova izložba meni lično predstavlja neki vid podvlačenja crte, pomaže mi da bolje sagledam  ishod sopstvenih zalaganja u prethodnom periodu, tako da možda imam jasniju sliku o tome šta treba raditi u budućem… Što se broja posetilaca na samoj izložbi tiče nisam siguran, mislim da je poseta bila sasvim ok. Recimo da mogu da kažem da nemam razloga da budem nezadovoljan. Otvaranje je prošlo odlično, bilo je dosta ljudi i reakcije su bile pozitivne. Takođe i javno vođenje kroz izložbu, došli su đaci sa dizajnerskog odseka u Politehničkoj školi, tako da je publika bila i brojna i kompetentna.