Od petka u Umetničkoj galeriji: Retrospektivna izložba Dobrice Maksimovića

Retrospektivna izložba Dobrice MaksimovićaU kruševačkoj Umetničkoj galeriji će, u petak 9. februara u 19 časova, biti otvorena velika retrospektivna izložba slika poznatog zavičajnog stvaraoca Dobrice Maksimovića.

Dobrica Maksimović rođen je u selu Stragare kod Trstenika, 20. februara 1942. godine. Nakon Gimnazije završava Veterinarski fakultet u Beogradu. Iako je u svojoj profesiji ostvarivao zapažene rezultate, crtanje i slikanje ga je privlačilo od detinjstva, tako da 1990. godine odlučuje da se u potpunosti posveti isključivo slikarstvu, a već naredne godine biva primljen u ULUS (Udruženje likovnih umetnika Srbije). Za života je imao više od 50 grupnih izložbi, od koji se izdvajaju „Balkanski istočnici srpskog slikarstva 20. veka“ u Muzeju savremene umetnosti, zatim „Majstori precizne figuracije – 14 magičnih“ u galeriji „City“ u organizaciji Dragoša Kalajića i 12 samostalnih izložbi, od kojih se po uspešnosti i posećenosti izdvajaju izložbe u galeriji Kolarčeve zadužbine i galeriji O3ONE.

Svrstan je u knjigu „Stvarnost umetnosti – uvod u studije realizma“ (2008.), o estetici realizma, renomiranog istoričara umetnosti i likovnog kritičara Dejana Ðorića. Za svoj rad je višestruko nagrađivan prestižnim strukovnim priznanjima. Dobrica Maksimović preminuo je 2011. godine.

Na vest o njegovom odlasko, pre 13 godina, čuveni književnik Ljubiša Bata Đidić je zapisao:

„U gotovo svim katalozima Dobrice Maksimovića postoji jedna biografska odrednica koja posle godine i mesta rođenja upućuje i na obrazovanje. Pošto takvu belešku obično pišu sami autori, Dobrica je odmah naglašavao da nije završio nikakvu slikarsku školu već da je samouki slikar. Završio je veterinarski fakultet, a kada je doktora faune oborio glas vapijućem pred njenim gospodstvom kičicom, zamonašio se i povukao u njeno podaništvo. Čitalac njegove slike je time uskraćen za sva uputstva i hronologiju na put kojim se ide kraće.

Treba se odmah odrediti ka samom srcu stvari – gde je savremeni trenutak srpske likovne umetnosti, makar da je u svojoj široj orkestraciji između dva veka dovoljno obremenjen mnogim “izmima”, da bi se pokazalo da bi bilo suludo ovo slikarstvo tražiti u nekoj novoj brazdi. Bilo bi još teže u njegovom nezavršenom opusu određivati to mesto za koje će strpljivi sud istorije imati milosti.

Ipak, mi već sada možemo videti da je njegova zvezda dovoljno zasjajila iznad kruševačkog ka srpskom nebu, kao kakav meteorit koji se u svojoj vanvremenskoj tišini nečujno spustio u samu njegovu sliku u kojoj će mirno počivati.

Damari koji su se našli u njegovom duhovnom organizmu bili su preči od svake škole, od svakog “izma”, od svakog povoda. Tako je postao svoj i svojstven, i tako možemo govoriti o ovom slikarstvu kao svojstvenom. Slikar možda svojim životom to nije bio, ali njegovo slikarstvo jeste. Govorimo o njegovoj poetici koja se posebno iskazivala u motivima kamena, vode i trave. I te moćne elemente postojanja u hiperboličnom iskazu oblagotvorila u lirsku mekotu simbola čiji su surovi realistički nagoni ovde postali blagi, čedni i nevini. Razbijani posebno iz praelemenata u neke naše drage stvari koje intimno čuvamo kao jabuku u nedrima, ili dragi broš u grudima, kad im se doda detalj iz našeg mitskog ili stvarnosnog okruženja: jaje za začeće, leptirovo krilo, stopalo Afrodite, daska kojom se naginjemo nad kamenim izvorom, drama jednog naroda koga su bombardovali 1999, odsjaj Hristovog lika, baš kao Mikelanđelov zapis na kamenoj črti i rezi u sličnom zapisu a u ruci Dobrice Maksimovića…

Taj čudesan kameni svet kovan kao riznica kamenih zlatnih dukata u njegovoj kujundžijskoj radnji nije ni hladna ni neživa materija. Ima dušu, ima unutrašnju dobrotu, preko njega se objašnjava spoljašnji svet. To nije kamen kojim ćemo kamenovati brata, već uzljubiti, jer je Dobrica slikar svetlozarne prirode, ljubavi i lepote. Harmonije. Uzvišenih ljudskih stanja, dobrog duha u čije ishodište ulazimo poneseni zemljinom težom svakog oblutka nad kojim je pevao svoju likovnu poeziju. Trebalo je svaki oblutak izbrusiti u moćnoj reci koja se izlivala iz njegovog srca. Sve svoje sonetne vence.

Oduševljenje je elemenat duhovne kompozicije. Sila života je elemant njegove duhovne kompozicije. U neutaživoj žudnji za savršenim. On je video u metafori svog naturalizma, baš kao što se među velikanima srpskog slikarstva Miodrag B. Protić nalazio u geometrijskim fugama, Stojan Ćelić u apstraktnim asocijacijama, Zdravko Vajagić u ekspresivnom a Branka Đorđević u lirskom enformelu.

Taj san o savršenom, da ga nađe u najčistijoj prirodnoj formi onako kako je dao Bog, a da joj unutrašnje jezgro razbije idejom lepote, čistote i dobrote, idejom neke nedosegljive hrišćanske mislenosti, u savršenoj likovnoj zrelosti koju je u svom talentu, gde se kriju njegovi “univerziteti” kako je govorio Maksim Gorki, taj san o savršenom, kome je poklanjao energiju svake i najmanje niti travke, sada je pred nama da posvedoči Dobricino pravo na ljubav. Na lepotu i veru u kojoj će čitaoci njegovih slika prepoznavati u živoj kamenoj porodici sebe same kao njegovu braću, sestre i sve drage u kojima će se produžavati.

Put kojim se ide kraće, bez obzira na život, ponekad je isplativ.“