Za Međunarodni praznik rada o položaju radnika

Грађани све теже живе, повећање минималне цене рада у 2023. години, иако највеће до сада, појела је инфлација, и мада нам закон то онемогућава, преговараћемо за још једно и то двоцифрено повећање у овој години. Што се осталих радних права тиче, кршења сигурно има, али у протеклих пет година буквално нико није дошао да потражи правну помоћ, ваљда из страха од губитка посла. Наша врата су свима отворена, а да би неко потражио и добио помоћ, не мора да буде члан синдиката – поручује Саша Нешић, председник Већа СССС за Град Крушевац и општине Ћићевац, Брус и Варварин

– У 2023. години бележи се 12,5 одсто повећање плата у јавном сектору и 14,5 одсто повећање минималне цене рада. Синдикат није задовољан ни једним ни другим, јер је званична инфлација од 16,2 одсто оба та повећања „појела“. Минималац је још у децембру прошле године обезвређен, тада је износио 35.000 динара, а потрошачка корпа је коштала 50.000. Од тада до данас је све додатно поскупело, а минималац је повећан на само 40.020 динара – наводи Нешић.

Чак и да се инфлација заустави до краја године, за шта, како каже, има индиција, цене се вероватно неће вратити:

– Сматрамо да минимална цена рада не сме бити испод 50.000, односно, да је тако требало да буде већ у првој половини године, а да у другој већ преговарамо о износу између 55 и 58 хиљада динара.

Раднике у трговини нема ко да штити

Говорећи о положају радника у Крушевцу, Нешић каже да јавни сектор углавном функционише без проблема, да се поштују колективни уговори и све што се тиче Закона о раду.

– Није било ни појединачних случајева кршења радних права у јавном сектору, синдикат бар нема те информације. Као примере добре праксе у реалном сектору, издвојио бих „Тrayal“, „Henkel” и „Goodyear“, они имају јаке синдикате и максимално уважавање од стране послодаваца. Нажалост, у Крушевцу имамо и једну страну компанију која нема синдикат, имамо сазнања о лошем положају радника у тој фабрици, али немамо начина да дођемо до података који би нам омогућили да реагујемо. Радници се не изјашњавају, нико од њих није дошао код нас по савет или правну подршку – наводи наш саговорник, уз објашњење да синдикат не може ни да делује уколико му се неко не обрати за помоћ или подршку.

Према његовим речима, проблема углавном има у области трговине:

– Као синдикат смо покренули иницијативу да недеља буде нерадан дан, као што је то у већини других земаља. Међутим, огромни су притисци од стране страних привредних комора. Ово се углавном односи на веће трговинске ланце. Додатне проблеме имају они који раде у мањим трговинама где, осим рада недељом и у време државних празника, радници добијају уговоре на три месеца који им се после продужавају или добијају отказ, а ионако ниске плате послодавци им без основа умањују. У Крушевцу не постоји Синдикат трговине, ти радници немају коме да се обрате, а код нас не долазе, ваљда из страха да не остану без посла.

Proslava 1. maja 1935. godine

На питање да ли се неко синдикату обраћао због мобинга на радном месту, Нешић каже да ни тога није било.

– Сигурно је да се запослени сусрећу са мобингом. Међутим, често нису ни свесни да су жртве мобинга, не знају то да препознају, а и онда када знају, све је то тешко доказиво. Мобинг углавном пролази без последица по надређене.

Увоз радне снаге „обара“ плате

Током протеклих неколико година, подсећа наш саговорник, у Крушевцу су отворене бројне фабрике, стопа незапослености значајно је смањена, али се истовремено суочавамо са дефицитом одређених занимања, попут електричара, водоинсталатера, бројних заната…

– Почињемо да увозимо радну снагу, долазе нам странци из свих делова света. И ту настаје други проблем. На пример, Индијцима који су у својој земљи до тада радили за неких 100 долара, овде када добију 400, имају да пошаљу породици, а уз бесплатне оброке и смештај, могу и да уштеде. И ту настаје проблем, јер обарају цене наше радне снаге – објашњава он.

У односу на период транзиције, када су синдикати некадашњих крушевачких гиганата, попут „Жупе“, „14. октобра“ и „Тrayala“, организовали масовне протесте са по три, четири хиљаде радника, у Крушевцу је данас ситуација знатно боља.

– У многим градовима широм Србије не постоји сарадња са Градском управом, проблеми су бројни. Ми имамо Социјално-економски савет у коме су представници власти, синдиката и послодаваца. Када до проблема дође, све се решава у договору и могу да кажем да овдашња градска власт има респекта према синдикатима – оцењује Нешић.

Уз напомену да минималну цену рада углавном „држе“ мањи приватници, Нешић каже да треба радити на томе да у догледно време тема преговора не буду минималци, већ плате од којих би сви грађани могли пристојно да живе. Наводи и да је у односу на 2018. годину, када је дошао на чело синдиката, чланство увећано за око 20 одсто.

– У Крушевцу тренутно имамо око 8.500 чланова синдиката, већином су то већи колективи. Да и код мањих предузетника постоји свест о значају синдикалног деловања, потврђује пример једног нашег суграђанина који свим својим радницима, а око 200 их има, сам редовно плаћа синдикалу чланарину – каже Nešić

Иако је прошлу фискалну годину завршио позитивно, са плусом од 147.000 динара, Савез самосталних синдиката Србије за Град Крушевац, одлучио је да Међународни празник рада обележи скромно.

У Легату Милића од Мачве отворена је првомајска изложба, а на дан Празника, традиционално je одржан првомајски уранак на Багдали, 127. по реду, уз скроман културно-уметнички програм.

Програм у центру града, који је раније организован поводом 1. маја, према речима Нешића, ове године je изостаo јер, како је објаснио, синдикат нема довољно новца за програм који би коштао више од два милиона динар

Поводом 120 година Савеза самосталних синдиката Србије, у Београду је организована свечана академија.

А како се некада славило

Вече уочи 1. маја културно уметнички програм и спектакуларан ватромет, а након уранка на Багдали, крај споменика „Рађање радничке класе у Крушевцу“ организован одлазак на протесте у Београд. Тако се у Крушевцу некада обележавао Међународни празник рада.

Давне 1896. године у Крушевцу и још четири града у Србији, по први пут, празник рада обележен је уранком. Од тада, традиција обележавања синдикалне борбе одржана је 126 пута. Кретало се организовано од Трга косовских јунака ка Багдали, где су упућиване поруке држави и послодавцима, након чега се настављало са дружењем, уз пригодан културно уметнички програм.

На месту где су се први пут радници окупили како би прославили свој празник, 1970. године подигнут је споменик „Рађање радничке класе у Крушевцу“, дело вајара Миливоја Мићића.

Jedan od ranijih štrajkova u Kruševcu

Након уранка, синдикални активисти путовали су у Београд, како би се придружили великим првомајским протестима.

У периоду социјализма, Крушевљани су започели праксу да за 1. мај одлазе у природу, на пикник, углавном на Јастребац, где се уз песму и игру, окретало прасе на ражњу или припемао роштиљ. Са овом праксом се наставило до данас.

Иначе, 1. мај се обележава у знак сећања на велике демонстрације организоване 1886. године у Чикагу. Близу 40.000 радника тада је штрајковало, тражећи осмочасовно радно време. Симболично, њихови захтеви истакнути су у три чувене осмице- осам сати рада, осам сати одмора и осам сати културног уздизања. На тим демонстрацијама је шест радника убијено, а око 50 их је рањено. Три године касније, на првом конгресу Друге интернационале, одлучено је да се сваког 1. маја одржавају радничке демонстрације.

Подсећање: Протести „погурали“ раскид лоше приватизације

Фабрика „Trayal“ тендерски је приватизована 2006. године, а за њену куповину бугарска компанија Брикел издвојила је 12,2 милиона евра, уз обавезу да у првих пет година инвестира 25 милиона евра. Уместо тога, радници су остали без плата, производње није било, а из фабрике је изнето све што се могло изнети.

– Део услова које је тада синдикат упутио Влади Србије и ресорном министарству, а који се односи на социјалне програме, испоштован је. Све остало није, фабрика је пљачкана, плате нису исплаћиване. Након 27 протеста радника који су тада показали велику слогу, крајем 2013. године раскинута је приватизација и испоштован наш предлог да на чело фабрике дође Милош Ненезић. Захваљујући њему и тадашњем градоначелнику Братиславу Гашићу, фабрика је поново стала на ноге, плате су редовне, услови рада добри, радници имају топли оброк, организован превоз, а сви запослени добијају поклоне за празнике. Једна и по плата која није исплаћена још из времена Брикела, радницима се исплаћује приликом одласка у пензију или уколико оду из фабрике – каже Милосав Вукојичић, председник Самосталног синдиката у Korporaciji „Trayal“.

Он наводи да је за раскид лоше приватизације велике заслуге имао синдикат, а садашњу сарадњу са пословодством оцењује као успешну. Каже да се сваки појединачни проблем разматра у сарадњи са пословодством које, како истиче, има огромно поштовање према синдикату.
Иначе, компанија „Брикел“ је својевремено, осим „Траyала“ купила још 12 предузећа у Србији, а уговор је у свима раскинут.

Велимировић: Ако нам је добро, онда ништа!

– Радници су своја права некада тражили на протестима, то је био начин да се послодавац натера да нешто уради. Данас тога нема. Чини ми се да је нестала она искрена синдикална борба за социјалну правду. Да ли то што радници више не излазе на улице значи да је сада све добро? Не знам. Ако је тако, онда ништа – каже Љубиша Велимировић, некадашњи председник Самосталног синдиката ИМК „14.октобар“.

Велимировића Крушевац памти као синдикалца који је на протесте изводио и до хиљаду људи, а да се није догодила ниједна инцидентна ситуација. На челу са њим, Октобарци су у то време протестовали због неисплаћених зарада, неоверених здравствених књижица, недовољне упослености капацитета…

– Данас се страним фирмама дају велики подстицаји, а за спас „14 октобра“ тада је било довољно дати три милиона евра и довести стручан тим за опоравак предузећа. Ако питате зашто, одговор је да је ИМК „14 октобар“ могао да прави од капија и ограда до грађевинских машина. И то је ваљда довољна референца. Са одбрамбеног аспекта, „14 октобар“ је након распада Југославије био финализатор тенкова, а то не би могао да није имао опрему, људе и технологију. Тога сада нема – каже он, додајући да је свака власт која би дошла пуштала своје кадрове да уплаћују минималне доприносе или их и не уплаћују, па тако сада мајстори и инжињери ретко имају пензију довољну за život.

Његов посао, како сам каже, био је да радник буде заштићен, да се поштују његова права. Током петнаест година, колико је био на челу синдиката, ниједан радник није добио отказ зато што се обратио синдикату због угрожених права.

– Ако заиста радите у интересу радника, онда је то тежак и мучан посао. Као успомену на те дане, остала ми је хипертензија и дијабетес. И наравно чист образ – каже Велимировић.

Исповести угрожених радника

Суграђанка која је пре две године радила у пекари као продавачица, каже да за свој рад није добијала чак ни минималац који јој по закону припада.

– Газда ми је уплаћивао минималац, а онда ми је сваког месеца тражио да му део новца вратим на руке. Радила сам седам дана у недељи. Живим доста далеко од пекаре, са том зарадом ми се није исплатило да плаћам аутобуску карту, на посао и са посла ишла сам пешке. То је било толико напорно да сам после осам месеци дала отказ – сведочи наша суграђанка.

Да јој је минималац ускраћиван, тврди још једна суграђанка:

– Послодавац дође, тврди да нам је за толико и толико покрадена роба од стране купаца и одузме нам од ионако бедне плате. Ја не могу да наплаћујем на каси и да пратим шта ко ради, а мислим да он намерно каже неки већи износ покрадене робе. Ако се буниш, отказ.

За малу плату третирају нас као робове, тврди суграђанин који је, такође желео да остане анониман:

– У трговини радим. Кад нема посла на месту за које сам задужен, одмах морам да радим било шта, да чистим, склањам, вучем гајбе. Ако ме камера случајно ухвати да седим, одмах оде део од плате. А тек викање, вређање и претње, третира нас као стоку. Мислим да нећу моћи још дуго овако.