Za Međunarodni praznik rada o položaju radnika

Građani sve teže žive, povećanje minimalne cene rada u 2023. godini, iako najveće do sada, pojela je inflacija, i mada nam zakon to onemogućava, pregovaraćemo za još jedno i to dvocifreno povećanje u ovoj godini. Što se ostalih radnih prava tiče, kršenja sigurno ima, ali u proteklih pet godina bukvalno niko nije došao da potraži pravnu pomoć, valjda iz straha od gubitka posla. Naša vrata su svima otvorena, a da bi neko potražio i dobio pomoć, ne mora da bude član sindikata – poručuje Saša Nešić, predsednik Veća SSSS za Grad Kruševac i opštine Ćićevac, Brus i Varvarin

– U 2023. godini beleži se 12,5 odsto povećanje plata u javnom sektoru i 14,5 odsto povećanje minimalne cene rada. Sindikat nije zadovoljan ni jednim ni drugim, jer je zvanična inflacija od 16,2 odsto oba ta povećanja „pojela“. Minimalac je još u decembru prošle godine obezvređen, tada je iznosio 35.000 dinara, a potrošačka korpa je koštala 50.000. Od tada do danas je sve dodatno poskupelo, a minimalac je povećan na samo 40.020 dinara – navodi Nešić.

Čak i da se inflacija zaustavi do kraja godine, za šta, kako kaže, ima indicija, cene se verovatno neće vratiti:

– Smatramo da minimalna cena rada ne sme biti ispod 50.000, odnosno, da je tako trebalo da bude već u prvoj polovini godine, a da u drugoj već pregovaramo o iznosu između 55 i 58 hiljada dinara.

Radnike u trgovini nema ko da štiti

Govoreći o položaju radnika u Kruševcu, Nešić kaže da javni sektor uglavnom funkcioniše bez problema, da se poštuju kolektivni ugovori i sve što se tiče Zakona o radu.

– Nije bilo ni pojedinačnih slučajeva kršenja radnih prava u javnom sektoru, sindikat bar nema te informacije. Kao primere dobre prakse u realnom sektoru, izdvojio bih „Trayal“, „Henkel” i „Goodyear“, oni imaju jake sindikate i maksimalno uvažavanje od strane poslodavaca. Nažalost, u Kruševcu imamo i jednu stranu kompaniju koja nema sindikat, imamo saznanja o lošem položaju radnika u toj fabrici, ali nemamo načina da dođemo do podataka koji bi nam omogućili da reagujemo. Radnici se ne izjašnjavaju, niko od njih nije došao kod nas po savet ili pravnu podršku – navodi naš sagovornik, uz objašnjenje da sindikat ne može ni da deluje ukoliko mu se neko ne obrati za pomoć ili podršku.

Prema njegovim rečima, problema uglavnom ima u oblasti trgovine:

– Kao sindikat smo pokrenuli inicijativu da nedelja bude neradan dan, kao što je to u većini drugih zemalja. Međutim, ogromni su pritisci od strane stranih privrednih komora. Ovo se uglavnom odnosi na veće trgovinske lance. Dodatne probleme imaju oni koji rade u manjim trgovinama gde, osim rada nedeljom i u vreme državnih praznika, radnici dobijaju ugovore na tri meseca koji im se posle produžavaju ili dobijaju otkaz, a ionako niske plate poslodavci im bez osnova umanjuju. U Kruševcu ne postoji Sindikat trgovine, ti radnici nemaju kome da se obrate, a kod nas ne dolaze, valjda iz straha da ne ostanu bez posla.

Proslava 1. maja 1935. godine

Na pitanje da li se neko sindikatu obraćao zbog mobinga na radnom mestu, Nešić kaže da ni toga nije bilo.

– Sigurno je da se zaposleni susreću sa mobingom. Međutim, često nisu ni svesni da su žrtve mobinga, ne znaju to da prepoznaju, a i onda kada znaju, sve je to teško dokazivo. Mobing uglavnom prolazi bez posledica po nadređene.

Uvoz radne snage „obara“ plate

Tokom proteklih nekoliko godina, podseća naš sagovornik, u Kruševcu su otvorene brojne fabrike, stopa nezaposlenosti značajno je smanjena, ali se istovremeno suočavamo sa deficitom određenih zanimanja, poput električara, vodoinstalatera, brojnih zanata…

– Počinjemo da uvozimo radnu snagu, dolaze nam stranci iz svih delova sveta. I tu nastaje drugi problem. Na primer, Indijcima koji su u svojoj zemlji do tada radili za nekih 100 dolara, ovde kada dobiju 400, imaju da pošalju porodici, a uz besplatne obroke i smeštaj, mogu i da uštede. I tu nastaje problem, jer obaraju cene naše radne snage – objašnjava on.

U odnosu na period tranzicije, kada su sindikati nekadašnjih kruševačkih giganata, poput „Župe“, „14. oktobra“ i „Trayala“, organizovali masovne proteste sa po tri, četiri hiljade radnika, u Kruševcu je danas situacija znatno bolja.

– U mnogim gradovima širom Srbije ne postoji saradnja sa Gradskom upravom, problemi su brojni. Mi imamo Socijalno-ekonomski savet u kome su predstavnici vlasti, sindikata i poslodavaca. Kada do problema dođe, sve se rešava u dogovoru i mogu da kažem da ovdašnja gradska vlast ima respekta prema sindikatima – ocenjuje Nešić.

Uz napomenu da minimalnu cenu rada uglavnom „drže“ manji privatnici, Nešić kaže da treba raditi na tome da u dogledno vreme tema pregovora ne budu minimalci, već plate od kojih bi svi građani mogli pristojno da žive. Navodi i da je u odnosu na 2018. godinu, kada je došao na čelo sindikata, članstvo uvećano za oko 20 odsto.

– U Kruševcu trenutno imamo oko 8.500 članova sindikata, većinom su to veći kolektivi. Da i kod manjih preduzetnika postoji svest o značaju sindikalnog delovanja, potvrđuje primer jednog našeg sugrađanina koji svim svojim radnicima, a oko 200 ih ima, sam redovno plaća sindikalu članarinu – kaže Nešić

Iako je prošlu fiskalnu godinu završio pozitivno, sa plusom od 147.000 dinara, Savez samostalnih sindikata Srbije za Grad Kruševac, odlučio je da Međunarodni praznik rada obeleži skromno.

U Legatu Milića od Mačve otvorena je prvomajska izložba, a na dan Praznika, tradicionalno je održan prvomajski uranak na Bagdali, 127. po redu, uz skroman kulturno-umetnički program.

Program u centru grada, koji je ranije organizovan povodom 1. maja, prema rečima Nešića, ove godine je izostao jer, kako je objasnio, sindikat nema dovoljno novca za program koji bi koštao više od dva miliona dinar

Povodom 120 godina Saveza samostalnih sindikata Srbije, u Beogradu je organizovana svečana akademija.

A kako se nekada slavilo

Veče uoči 1. maja kulturno umetnički program i spektakularan vatromet, a nakon uranka na Bagdali, kraj spomenika „Rađanje radničke klase u Kruševcu“ organizovan odlazak na proteste u Beograd. Tako se u Kruševcu nekada obeležavao Međunarodni praznik rada.

Davne 1896. godine u Kruševcu i još četiri grada u Srbiji, po prvi put, praznik rada obeležen je urankom. Od tada, tradicija obeležavanja sindikalne borbe održana je 126 puta. Kretalo se organizovano od Trga kosovskih junaka ka Bagdali, gde su upućivane poruke državi i poslodavcima, nakon čega se nastavljalo sa druženjem, uz prigodan kulturno umetnički program.

Na mestu gde su se prvi put radnici okupili kako bi proslavili svoj praznik, 1970. godine podignut je spomenik „Rađanje radničke klase u Kruševcu“, delo vajara Milivoja Mićića.

Jedan od ranijih štrajkova u Kruševcu

Nakon uranka, sindikalni aktivisti putovali su u Beograd, kako bi se pridružili velikim prvomajskim protestima.

U periodu socijalizma, Kruševljani su započeli praksu da za 1. maj odlaze u prirodu, na piknik, uglavnom na Jastrebac, gde se uz pesmu i igru, okretalo prase na ražnju ili pripemao roštilj. Sa ovom praksom se nastavilo do danas.

Inače, 1. maj se obeležava u znak sećanja na velike demonstracije organizovane 1886. godine u Čikagu. Blizu 40.000 radnika tada je štrajkovalo, tražeći osmočasovno radno vreme. Simbolično, njihovi zahtevi istaknuti su u tri čuvene osmice- osam sati rada, osam sati odmora i osam sati kulturnog uzdizanja. Na tim demonstracijama je šest radnika ubijeno, a oko 50 ih je ranjeno. Tri godine kasnije, na prvom kongresu Druge internacionale, odlučeno je da se svakog 1. maja održavaju radničke demonstracije.

Podsećanje: Protesti „pogurali“ raskid loše privatizacije

Fabrika „Trayal“ tenderski je privatizovana 2006. godine, a za njenu kupovinu bugarska kompanija Brikel izdvojila je 12,2 miliona evra, uz obavezu da u prvih pet godina investira 25 miliona evra. Umesto toga, radnici su ostali bez plata, proizvodnje nije bilo, a iz fabrike je izneto sve što se moglo izneti.

– Deo uslova koje je tada sindikat uputio Vladi Srbije i resornom ministarstvu, a koji se odnosi na socijalne programe, ispoštovan je. Sve ostalo nije, fabrika je pljačkana, plate nisu isplaćivane. Nakon 27 protesta radnika koji su tada pokazali veliku slogu, krajem 2013. godine raskinuta je privatizacija i ispoštovan naš predlog da na čelo fabrike dođe Miloš Nenezić. Zahvaljujući njemu i tadašnjem gradonačelniku Bratislavu Gašiću, fabrika je ponovo stala na noge, plate su redovne, uslovi rada dobri, radnici imaju topli obrok, organizovan prevoz, a svi zaposleni dobijaju poklone za praznike. Jedna i po plata koja nije isplaćena još iz vremena Brikela, radnicima se isplaćuje prilikom odlaska u penziju ili ukoliko odu iz fabrike – kaže Milosav Vukojičić, predsednik Samostalnog sindikata u Korporaciji „Trayal“.

On navodi da je za raskid loše privatizacije velike zasluge imao sindikat, a sadašnju saradnju sa poslovodstvom ocenjuje kao uspešnu. Kaže da se svaki pojedinačni problem razmatra u saradnji sa poslovodstvom koje, kako ističe, ima ogromno poštovanje prema sindikatu.
Inače, kompanija „Brikel“ je svojevremeno, osim „Trayala“ kupila još 12 preduzeća u Srbiji, a ugovor je u svima raskinut.

Velimirović: Ako nam je dobro, onda ništa!

– Radnici su svoja prava nekada tražili na protestima, to je bio način da se poslodavac natera da nešto uradi. Danas toga nema. Čini mi se da je nestala ona iskrena sindikalna borba za socijalnu pravdu. Da li to što radnici više ne izlaze na ulice znači da je sada sve dobro? Ne znam. Ako je tako, onda ništa – kaže Ljubiša Velimirović, nekadašnji predsednik Samostalnog sindikata IMK „14.oktobar“.

Velimirovića Kruševac pamti kao sindikalca koji je na proteste izvodio i do hiljadu ljudi, a da se nije dogodila nijedna incidentna situacija. Na čelu sa njim, Oktobarci su u to vreme protestovali zbog neisplaćenih zarada, neoverenih zdravstvenih knjižica, nedovoljne uposlenosti kapaciteta…

– Danas se stranim firmama daju veliki podsticaji, a za spas „14 oktobra“ tada je bilo dovoljno dati tri miliona evra i dovesti stručan tim za oporavak preduzeća. Ako pitate zašto, odgovor je da je IMK „14 oktobar“ mogao da pravi od kapija i ograda do građevinskih mašina. I to je valjda dovoljna referenca. Sa odbrambenog aspekta, „14 oktobar“ je nakon raspada Jugoslavije bio finalizator tenkova, a to ne bi mogao da nije imao opremu, ljude i tehnologiju. Toga sada nema – kaže on, dodajući da je svaka vlast koja bi došla puštala svoje kadrove da uplaćuju minimalne doprinose ili ih i ne uplaćuju, pa tako sada majstori i inžinjeri retko imaju penziju dovoljnu za život.

Njegov posao, kako sam kaže, bio je da radnik bude zaštićen, da se poštuju njegova prava. Tokom petnaest godina, koliko je bio na čelu sindikata, nijedan radnik nije dobio otkaz zato što se obratio sindikatu zbog ugroženih prava.

– Ako zaista radite u interesu radnika, onda je to težak i mučan posao. Kao uspomenu na te dane, ostala mi je hipertenzija i dijabetes. I naravno čist obraz – kaže Velimirović.

Ispovesti ugroženih radnika

Sugrađanka koja je pre dve godine radila u pekari kao prodavačica, kaže da za svoj rad nije dobijala čak ni minimalac koji joj po zakonu pripada.

– Gazda mi je uplaćivao minimalac, a onda mi je svakog meseca tražio da mu deo novca vratim na ruke. Radila sam sedam dana u nedelji. Živim dosta daleko od pekare, sa tom zaradom mi se nije isplatilo da plaćam autobusku kartu, na posao i sa posla išla sam peške. To je bilo toliko naporno da sam posle osam meseci dala otkaz – svedoči naša sugrađanka.

Da joj je minimalac uskraćivan, tvrdi još jedna sugrađanka:

– Poslodavac dođe, tvrdi da nam je za toliko i toliko pokradena roba od strane kupaca i oduzme nam od ionako bedne plate. Ja ne mogu da naplaćujem na kasi i da pratim šta ko radi, a mislim da on namerno kaže neki veći iznos pokradene robe. Ako se buniš, otkaz.

Za malu platu tretiraju nas kao robove, tvrdi sugrađanin koji je, takođe želeo da ostane anoniman:

– U trgovini radim. Kad nema posla na mestu za koje sam zadužen, odmah moram da radim bilo šta, da čistim, sklanjam, vučem gajbe. Ako me kamera slučajno uhvati da sedim, odmah ode deo od plate. A tek vikanje, vređanje i pretnje, tretira nas kao stoku. Mislim da neću moći još dugo ovako.