Njegovo Visokopreosveštenstvo Arhiepiskop i Mitropolit kruševački gospodin David: Beseda o Božiću

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!

Dragi u Gospodu oci, draga u Gospodu braćo i sestre, draga deco

Mir Božiji! Hristos se rodi!

Naša bića osveštana blagodaću krštenja, osveštavana blagodaću svetih Tajni, prosvetljivana Jevanđeljem, prosvetljivana blagodaću molitava, i opet − naša bića kao jedno, crkveno biće, zajedno sa celokupnom tvari – žive, i iz sebe emituju energiju radosti zbog Rođenja Bogomladenca Hrista: Najdivnijeg, Najčudesnijeg, Najmilijeg nam Bogo-Deteta. Šta smo mi to prineli Svesvetoj Trojici, Bogu Ocu i Bogu Sinu i Bogu Duhu Svetom da bi se Domostroj spasenja, Domostroj oboženja, Domostroj usinovljenja našega mogao ostvariti? − Najčistiju, Najsvetiju, Najpobožniju, Najmilostiviju,

Najkrasniju, Svečistu, Sveblagoslovenu Djevu Svesvetu Bogorodicu, i istovremeno sa njom prinoseći ono najčistije, najpobožnije, najsvetije što se na bogopriličan način moglo prineti Gospodu. A šta je Vaseljena prinela Gospodu? Prinela Mu je najčudesniju zamislivu i viđenu odaju – pećinu. No pećina u dodiru sa promislom Božijim, sa energijom Božijom, primivši rođeno Bogo-Dete posta najsvetliji dvorac. Car Carstva Božijega stupi u njega. Šta Mu još ljudi prinose iz svoje kulture, iz svojih predanja, civilizacija, nauka? Stari svet preko mudraca prinosi ono što će biti obeležja Bogo – Deteta: zlato, tamnjan i smirnu; zlato, da bi se ukazalo na Njega kao Cara, tamnjan, da bi se ukazalo na Njega kao Velikog Arhijereja i smirnu, da bi se ukazalo na Njega kao Iskupiteljsku žrtvu. Šta smo mi to još prineli? U liku pastira prineli smo prostotu, jednostavnost i osirotelost naših bića. Šta je to Vaseljena još prinela? Zvezdu, o kojoj tumači Svetoga Jevanđelja govore da je ona u stvari čudesni anđeo Gospodnji koji je svetlio nad mestom gde počivaše rođeno Bogo-Dete. Po drugom mišljenju zvezda je bila jedna od nebeskih tela, sažetak svekolike stvorene svetlosti nebeskih tela, preko čijeg emitovanja svetlosti je trebalo označiti isto. A šta je u svemu tome sa nebeskim bićima, bogoslužbenim duhovima, koja nas kao najvernije i najbogoljubivije sluge prate sve vreme našeg postojanja, nas kao pojedince, zajednice i narode koje Bog želi da budemo spaseni?

Angeli dakle (o njima je reč), zajedno sa pastirima prisustvovali su čudesnoj tajni dok je nebesima brujalo: Bog je Gospod i javi se nama, blagosloven Onaj Koji dolazi u Ime Gospodnje. Sva nebeska bića su to klicala; pastiri su bili preradosni, njihova stada su uzela učešća na svoj način, dakle celokupna tvar, na čelu sa Svesvetom Vladičicom našom i Caricom Nebeskom, najmilijom sestrom našom i materom nebeskom, Svesvetom Djevom Bogorodicom Marijom, koja je, kako govore veliki Oci sa smelošću, i u sili Duha Svetoga, da je ona posle Boga postala naš bog. Ne Bog po prirodi (nemojmo žuriti umom, negodovati i loviti koga u pogreškama, eda bismo ga ponizili, i osudili, nego smireno pristupajmo bogoslovskom jeziku Otaca da bismo ga razumeli) Oci dakle kažu da je posle Boga po prirodi, Bogorodica naš bog po blagodeti: Ta sluškinja Gospodnja, čije molitve sluša njeno Bogo-Dete! On naš najmiliji Bogomladenac koga naša dečica najbolje razumeju, prihvataju i neizmerno vole; jer između njih i Bogo-Deteta nema pregrade, nema koprene, nego je odnos direktan. Naša najmilija deca su i ona, rođena da nose krst bolesti, uzetosti i raznih nemoći telesnih. Ona takođe imaju odnos sa Hristom direktan: bez pregrade, bez zavese, bez koprene. Pa ako naše srce nije dovoljno široko za njih, podsećajmo se mogućnosti da smo i sami mogli biti rođeni sa hendikepom! A da je Božiji promisao bio taj da se mi ipak rodimo bez njega! Nama da ta činjenica bude podsetnik, a dečici našoj na stalno podsećanje na Bogomladenca Hrista. I opet, mi sve da učinimo da dečije podobije nikada ne bude ozleđeno, poremećeno, ometeno! Jer deca su naši anđeli. Pazimo na sebe da se deca ne bi požalila Hristu Bogomladencu, svom najmilijem bratu, zbog svih nepravdi koje im stariji nanose. A ogrešenje o dečiju ljubav ravno je dopadanju najstrašnijih muka. A one su najstrašnije jer su delo izneverene ljubavi, ozleđene ljubavi, osramoćene ljubavi, izdane ljubavi, prodate ljubavi, prokockane ljubavi.

Bogomladenac je sa nama ne da bi nas osudio, naša neljubavnost je to već učinila, nego je On sa nama da bi nas podsećao da smo svi mi deca Oca Nebeskoga, u podobiju Bogu Ocu najblagoizvoliteljnijem: da budemo kao deca, da budemo kao Njegov Sin, Jedini – Rođeni Gospod Isus Hristos. Onaj koji je odmah krenuo na takvo dete, na takvo bescen – blago bez koga bi se vaseljena survala i poništila, da Ga uništi, bio je Irod. On se uplašio za gubitak svog vladarskog prestola; jer su proroci, mudraci i zvezdočatci već bili najavili rođenje novoga Cara. A stari car Irod se nije upitao protiv kojeg Cara ustaje; i može li Ga uništiti?! Gospodara nad gospodarima; Gospoda Nebesa i celokupne tvari! Car Irod nije vladao silom ljubavi pa zato nije ni imao prave podanike. Dok je Bogo -Dete bilo jače od njega jer je Ono bilo Sušta ljubav!

On je dakle, ljubav! A mi udostojeni da se sada možemo nazivati braćom Hristovom, prijateljima Hristovim, bogovima po blagodati, hristosima po blagodati!

Tako i počinje naš novi, hrišćanski život. Život krštavanoga počinje tako što on na početku dobija sve, kako smo dakle čuli u našim bogonadahnutim pesmama, u biblijskim i jevanđelskim tekstovima. Ko se krsti u Hrista se krštava, u Njega se odeva, Njime se prosvetljuje, Njime se hrani i napaja, Njime se obožuje. I opet: svi oni koji se rode i dođu na svet, makar i ne bili hrišćani, takođe na početku dobijaju sve. Spasitelja koji je izvršio spasonosni i obožujući Domostroj. Na taj način svaki čovek stupa na životnu scenu trijumfalno, kao pobednik. Šta onda nama preostaje, šta onda treba činiti? Biti bratom i prijateljem i služiteljem Onoga koji je izvojevao svepobedu, i koji je kao Car pripremio plodove spasenja zvanicama božanstvene Trpeze. Ovo Bogo-Dete i Ovaj Bogo – Mladenac Hristos je taj Car i Gospodar koji nas poziva za Trpezu, i mi se upravo nalazimo usred slavlja liturgijskog, evharistijskog, rajskog, nebeskog; slavlja budućega veka. I već vidimo sebe onakvim kakvim ćemo biti: sjedinjenim sa Hristom, usinovljenim Ocu još od krštenja, oboženim, ohristovljenim, pobediocima smrti. Imaocima Živoga Života, isceljenim, preobraženim, ukrašenim, umudrenim, slavnim, punim svetlosti, koja je i naše znanje. Sitim Živoga Života do mere blaženstva. Mi okušamo blaženstvo zapravo kao normalno stanje budućega veka. Tako Bogo-Mladenac Hristos nema drugih reči za nas do reči ljubvenih, drugog Bića do Bića ljubvenog, drugačijeg odnosa sa nama do odnosa ljubvenog. Sve u svemu On je ljubav.

Opet se zapitajmo, ko nam je to mogao dati ljubav, ko je mogao postati sluga odnosno sluškinja ljubavi bogočovečanske? Svesveta Djeva Marija. Koga je Ona, kao takva mogla roditi? Onoga Koji je po prirodi ljubav. I šta je drugo moglo da stupi i da ovlada svetom do ljubav? I kakvo su biće dobijali svi oko Hrista koji su mu se makar bogoljubivom mišlju približili ili Ga okrznuli? Biće ljubavi i ljubveno biće. Ljubav je, dakle to što se nama propoveda, što se sveštenodejstvuje pred našim očima, na šta se mi pozivamo, i na šta ćemo biti obavezani. Sama Sušta Ljubav je kao Bogo-Dete sa nama, po prirodi kao Čovek kroz Mater Svoju Djevu Mariju, i preko Pravednog Josifa oca svoga po Zakonu, dok je isti On Bogo-Dete sa nama kao Bog po prirodi i Sin Božiji Koji ima svoga nebeskoga Oca − Boga Oca. Uloga Pravednoga Josifa pak bila je ta da i on svojim blagonastrojenjem posluži Tajni spasenja. Zato, kada mi hrišćani razmišljamo o Hristu, i kada želimo da mu priđemo umom i srcem, odnosno celim bićem, treba da činimo to na bogodoličan način. I da se mi pravoslavni, i ovde sabrani ne usudimo pomišljati da je Bogo-Dete Isus Hristos rođeno onako kako nas, svoju decu, naši roditelji rađaju.

Smirenja dakle, smirenja, nikada dovoljno smirenja. Ovaj praznik nas i na to podseća. Krotosti dakle, krotosti, nikada dovoljno krotosti, jer Onaj Koji je Car nad

carevima i Gospodar nad gospodarima, Koji vlada svima i svim, blagoizvolio je roditi se u pećini, na slami, i pri tom naći za shodno da slavu, da događaj čija se slava ne može izmeriti ni opisati, sakrije. To može da čini, i tako da učini samo Jedan, i Jedini Gospod naš. Jedan i Jedini Sveti, Gospod naš Isus Hristos. Zato svi drugi i drugačiji gospodari mogu samo da padnu pred Njim, i da Mu se poklone! Zato se i svi idoli i demoni ruše u prah pred Njim, kao i pred Njegovima Svetim, od kojih je jedan i sveti Velikomučenik i Čudotvorac Georgije.

Jedan je dakle Gospodar Vaseljene i naših života: Bogo-Mladenac, Vethij Denmi (Drevni Danima), Onaj Koji je od večnosti. I nikada nije bilo vremena da Njega nije bilo.

A reći to samo je jedna nužnost, jer mi ne možemo operisati kategorijama večnosti, kao i onim što se samo blagodaću može spoznati i dostići. Nego mi verujemo da nikada nije bilo toga da nije bilo Svesvete Trojice. Nikada nije bilo nekoga određenja onda ili tada da Svesveta Trojica nije postojala; Bog Otac i Bog Sin i Bog Sveti Duh, Jednosuštni.

Upravo te misli mi nadovezujemo na Tajnu rođenja Bogo-Mladenca. Ali cilj besede nije da se kaže sve, da se iscrpi sve! To nije moguće, a ni nužno, nego samo da se u besedi pružimo onoliko koliko je neophodno, koliko priliči trenutku. Radujmo se zato, i opet velimo: Radujmo se! A svi strahovi koji izazivaju traume kod ljudi, traume neizlečive, našim ispovedanjem Ovaploćenja Logosa i rođenja Bogo-Mladenca se prevazilaze.

Ispovedanjem vere u Ovaploćeno Slovo prevazilazi se dakle svaka nemoć, bolest, beda, obeznađenost, depresija, izgubljenost i razočaranost, prevazilazi se svaki gnev, nemaština, mržnja; i opet, smrt u svim njenim vidovima!

Živi Život je ušao u svet i u naše živote. I smeši nam se i voli nas i beskrajno nam se daje kao Bogo-Dete, Hleb, odnosno Živa Voda, kao Telo i Krv! Kao mudrost, smirenje, krotost, nada, vera, i uvek kao Ljubav. Jer se naš život kreće u okvirima i granicama ljubavi, koji se neprestano razmiču. I priča svakoga od nas i svih zajedno nije nijedna druga priča do ona o našoj ljubavi neuspeloj, delimično uspeloj ili uspeloj. I celokupno naše blagoustrojstvo potiče od želje za punoćom ljubavi, što je najteže postići. Jer za to se treba podvizavati. To nikako ne znači da u nama nema ljubavi, i da nje nema u našem narodu. Itekako ima ljubavi u našem narodu. On je retko ljubven narod! Sve riznice i vrela i izvori ljubavi baš se u njemu nalaze. On se u svojoj ljubavi pruža preko svake zamislive mere, dostižući da i svoje neprijatelje voli. Ali, da jedna stvar ne bi ostala nedorečena: ljubav se kreće preko Krsta, ljubav se nosi Krstom, ljubav se sve vreme raspinje na Krstu, ljubav je krstonosna. Zato je ona toliko i dragocena, ali i toliko bolna. Jer što je veća ljubav, veće je stradanje − poručio je čudesni monah našeg vremena, starac Siluan Svetogorac. Inače taj starac je za života postao blagodatni hristos, postao ljubav i biće ljubveno koje samo jedno želi: da svi narodi Duhom Svetim upoznaju sladost Gospoda Isusa Hrista. Dakle da blagodaću Duha Svetoga svako ljudsko stvorenje spozna svu sladost Gospoda našega Isusa Hrista, Bogo- Deteta i Bogo-Mladenca. Samo to iskustvo može da proširi okoštale i ogvoždale granice našega bića, u kome se najpre guši naše ja, i o koje se često odbija svako ko želi da stupi u naš život, pa i sama deca, naša dečica, sa kojom vidimo da danas biva na naše oči ono što nikada ranije nije bivalo.

Zato molimo se Gospodu da nam da ljubvenu Silu da zaštitimo svoju decu, da sačuvamo njihovo dečije dostojanstvo! Ona su najveći prijatelji i braća Bogo-Deteta Hrista. Zato pazimo i da nas ona ne optuže kod svoga prijatelja i brata Bogo-Deteta Hrista. Jer šta će onda biti sa nama?! Imajmo milosti prema njima, jer mi samu milost propovedamo. Neka bi nam ovogodišnji praznik Roždestva Hristovoga svima doneo povećanje vere, nade i ljubavi, radosti i trpljenja u nošenju krsta – našeg najčasnijeg i najvrednijeg odlikovanja. Naš krst je s jedne strane vezan za Rođenje Gospoda Isusa Hrista, a s druge strane za Njegovo Vaskrsenje, i u nastavku za Njegov Drugi dolazak.

Pripremajmo se za taj Dolazak kao deca, eda bismo Gospoda dočekali kao deca, Bogom Ocem voljena. Amin.