Nevena Živić: Beograd je kuća, a Kruševac je dom

Bogdan Bogdanović mi je 1988. poklonio svoje crteže kao ilustracije za prvu zbirku pesama… Nekad mi kažu oni koji o mom poslu ne znaju ništa, da „samo čitam knjige, i još sam za to plaćena“… Kada su jesenas otkrili Markovu sliku na Pozorištu, rekla sam, a to zaista mislim, da ne postoji nijedno drugo mesto na kojem bi mogao da bude osim na toj tački trougla koji je od najranije mladosti odredio njegovu suštinu: Gimnazija, Dom omladine i Pozorište…

Razgovarao: Ivan St. Rizinger

Kad krenete putem od stare Zakićeve ka Bagdali, pa skrenete, nakon stotinak metara uspona u ulicu Vuleta Kačarevića naći ćete se u još jednom od onih „običnih“ a mitskih krajeva Kruševca, u okruženju kuća i zgrada iz kojih su potekli ljudi koji su pisali i stvarali njegovu savremenu istoriju. Ponekad i više njih iz istog doma, kao Živići…

Potomak si plemenite kruševačke loze – i po ocu, i po majci. Na koji način oni danas u tebi obitavaju i šta je ono najbitnije čime su te darivali?

Nevena: Nisam nikada o tome tako razmišljala, ali činjenica je da sam dete s kruševačke kaldrme (i doslovno, tadašnja Zakićeva, nadomak koje sam odrasla, bila je kaldrmisana) i da je sa obe strane moje porodice bilo vrlo mudrih i u Kruševcu značajnih i poštovanih ljudi. O mom ocu Svetislavu se u gradu dosta zna, bio je ne samo arhitekta nego i slikar, ali ono što se ne zna, a što sam i sama otkrila tek posle njegove smrti, kada sam u njegovoj zaostavštini pronašla neke njegove rukopise, to je da je bio i veoma talentovan pesnik. Sve u svemu, jedna multitalentovana, skoro renesansna ličnost. Majka je, s druge strane, iako se nije isticala u javnosti, bila veoma „rukotvorna“, umela je da od bilo čega napravi šta god hoćeš, a u mladosti je bila i veoma talentovana recitatorka. Takođe, čitava moja loza, kako kažeš, sa obe strane, izuzetno je muzički nadarena. Naša porodična okupljanja dok sam bila dete i mlada devojka uvek su se završavala svojevrsnim „kućnim koncertima“, sa klavirom, violinom, trubom, horom i solistima, u kojima smo uživali ne samo mi nego vrlo često i ceo komšiluk. Iako mnoge njihove talente pronalazim u sebi, mislim da je ono najvažnije što su u mene usadili naklonjenost svemu što ima veze s umetnošću, kao i ogromna zainteresovanost za sve one strane života koje, mada ponekad izgledaju nedostižno, a umeju i da zabole, taj isti život čine plemenitijim i smislenijim. I naravno, a možda i pre svega, naučili su me da sam suvereni vlasnik sopstvenog života.

Pred Novu godinu otvorili su renovirani Dom Slobodišta te se tako podsetih i da je Sveta, osim što je ostavio veliki broj trajnih spomeničkih vrednosti, bio i vrli prvi saradnik antologijskog meštra Bogdana Bogdanovića na stvaranju čitavog kompleksa Slobodišta. Šta ti biva prva asocijacija na to vreme, mesto i te ljude skupa?

Nevena: Slobodište je, pored Bagdale, jedna od ključnih tačaka mog detinjstva i mladosti, ali ne samo mog nego i mnogih generacija pre i posle naše, mi smo prosto odrastali na tom prostoru i sa tim prostorom. Sećam se tih Svečanosti slobode, pamtim reke ljudi koje se u letnji sumrak slivaju ka Slobodištu, da bi na otvorenom, u zelenom amfiteatru, odgledali najbolje predstave, izabrane među svim odigranim te godine u pozorištima u onoj staroj, velikoj Jugoslaviji. Otac me je 1975. vodio da gledam kako se na sceni doslovno zidaju kulise za rok-operu „Gubec Beg“, u kojoj je Josipa Lisac otpevala svoju čuvenu „Ave Marija“, i da odslušam probu, na predstavu nas uveče nisu vodili, bili smo suviše mali.

Slobodište je rekonstruisano 1978. godine, Sveta je asistirao Bogdanu Bogdanoviću i, između ostalog, projektovao kamenu Kapiju sunca i Dom Slobodišta, kao prvi objekat ekološke arhitekture na Balkanu i jedan od prvih u Evropi, o čemu je par godina kasnije izlagao na Evropskom kongresu arhitekata u Sloveniji. Bila sam dete u to doba, ali me je otac često vodio sa sobom dok su trajali radovi i sećam se da je na mene najveći utisak ostavilo postavljanje travnatih površina na pozornicu i preko čitavog Doma Slobodišta. I jedna ogromna mašina, neki valjak ili tako nešto, koja je poravnavala travu na krovu Doma Slobodišta!

Posle sam i sama nekoliko puta čitala svoje pesme na otvaranju Svečanosti slobode, a Bogdan Bogdanović mi je 1988. poklonio svoje crteže kao ilustracije za prvu zbirku pesama. Imala sam prilike da kasnije, kao studentkinja, posetim sa ocem Bogdana Bogdanovića u njegovom stanu na Crvenom krstu i da provedem nekoliko sati u njegovoj privatnoj biblioteci. Tada sam apsolutno razumela onu čuvenu Borhesovu rečenicu da, ako raj postoji, onda je to sigurno biblioteka. Takvi događaji zauvek menjaju život; moj su svakako promenili.

Otac me je 1975. vodio da gledam kako se na sceni doslovno zidaju kulise za rok-operu „Gubec Beg“, u kojoj je Josipa Lisac otpevala svoju čuvenu „Ave Marija“…

Uskočila si u magični bunar reči, koji te je privlačio još od detinjstva. Prvu zbirku objavila si onako baš vunderkindovski za „Bagdalu“, i druga je ubrzo sledila, ali te je onda nauka uzela pod svoje i uskratila svet mnogih tvojih dela. Posvetila si se sređivanjima rukopisa koje su načinili neki drugi umetnici, često i velika svetska imena, i tek 2014. ponovo propevala zbirkom „Mali noćni razgovori“, ali i postala bestseler pisac nešto kasnije, uz Ivu Pivljaković, knjigom „Mali pravopisni vodič“. Pročitao sam nedavno da je u prodaji treći tiraž, što je svakako veliki uspeh. Kako ovih dana izgleda ta tvoja kreativna borba između vrhunske lektorke i poetese?

Nevena: Moglo bi se reći da te borbe ovih dana uopšte nema, ako je ikada i postojala. Uglavnom sam posvećena svom poslu, koji je za mene i više od posla, pre bih mogla da kažem – poziv. Zahvaljujući njemu, u prilici sam da radim na nekim novim i zanimljivim rukopisima, ali i da blisko sarađujem s piscima kojima sam se nekad divila kao čitalac, na primer, sa Svetislavom Basarom ili Goranom Petrovićem, ne nadajući se ni u snovima da ću ih ikada upoznati, a danas s velikim ponosom mogu da kažem da sam među prvih nekoliko osoba koje čitaju rukopise njihovih novih knjiga. Ponekad mi se posreći da mogu da radim i na rukopisima svojih prijatelja, kao što je, na primer, bio rad na knjizi „Jugosloven K“, i zaista sam srećna što sam bila deo njenog nastajanja. Osim što, kako mi nekad kažu oni koji o mom poslu ne znaju ništa, „samo čitam knjige, i još sam za to plaćena“, zaista uživam u tome što svojim znanjem i iskustvom, a ponekad i talentom, mogu da doprinesem kvalitetu knjiga na kojima radim i što sam zbog toga cenjena među ljudima čije mi je mišljenje veoma važno.

Knjige koje sam objavljivala uvek su nastajale iz neke duboke potrebe da iskažem sebe i svoja osećanja. U poslednjih nekoliko godina ta potreba je prilično prigušena borbom sa iskušenjima na koja me je život stavljao. Ali, znaš kako kažu, čovek treba da piše o onome što najbolje zna, tako da, ko zna, možda napišem neku knjigu – o lektorima i lekturi. Stvarno bih volela da ljudima na neki način približim tu malo poznatu i poprilično potcenjenu profesiju, koja je za mene najlepša na svetu.

A iskušenja su toliko velika da ostaju nezaceljena u nama do kraja… Kruševac je, kao retko koga, tvog i svog Marka ispratio uz nepodeljenu ljubav. Pojavio se najpre lep, veliki mural u Staroj čaršiji, slika na Pozorištu, ulica na Aerodromu, Mala scena će nositi njegovo ime, pominje se i bista na Trgu glumaca… Večiti dečak zaljubljen u Bagdalu, Portu i Jastrebac, koji je svaki slobodan trenutak koristio da bude u svom gradu, tako može da ponese i titulu „Omiljeni sin Kruševca“. Grad i on voleli su se na svoj način, zar ne?

Nevena: Jesu, zaista, i to je nešto što je i meni lično vrlo važno. Marko je mnogo voleo svoj Kruševac, i grad mu je tu ljubav uzvraćao i tada, ali i sada, kad je na nekom drugom mestu. Svaka osoba s kojom se družio ili s kojom je na bilo koji način dolazio u kontakt ima svoju priču o njemu, i sve te priče, one koje su mi ispričane i one koje nisu, pune su ljubavi i nežnosti. To je trag koji je ostavio u ljudima, trag koji bi ga, sigurna sam, veoma usrećio. Kada su jesenas otkrili njegovu sliku na Pozorištu, rekla sam, a to zaista mislim, da ne postoji nijedno drugo mesto na kojem bi mogao da bude osim na toj tački trougla koji je od najranije mladosti odredio njegovu suštinu: Gimnazija, Dom omladine i Pozorište. Bilo je to 14. oktobra, na Dan Kruševca i dan kada se navršilo tačno dve godine otkad nije sa nama.

Radim na nekim novim i zanimljivim rukopisima, ali i blisko sarađujem s piscima kojima sam se nekad divila kao čitalac, na primer, sa Svetislavom Basarom ili Goranom Petrovićem, ne nadajući se ni u snovima da ću ih ikada upoznati…

Ostao je povezan sa svojim gradom i u večnosti.
I tvoja povezanost sa Gradom je gotovo poklonička, u statusima na jednoj društvenoj mreži često ostavljaš fotografije sa detaljima tvoje „provanse“… Preispitujući često sebe i druge došao sam do, možda ipak labavog, zaključka da Kruševljani zaista gaje neke posebne emocije prema svog gnezdu, mnogi potekli iz mesta sličnog gabarita neskriveno nam zavide na tome. Je l to nešto u vodi zemlji ili vazduhu (ne verujem) što oblikuje karakter ljudi sa ovih prostora?

Nevena: Mogla bih možda, onako iz svoje perspektive, da ponudim neke odgovore, mada nisam sigurna da postoji samo jedan tačan odgovor. Pre svega, što se tiče mene lično i ljudi iz moje generacije s kojima se družim, mislim da je u pitanju način na koji smo odrastali i vreme kad se sve to dešavalo. Mi smo bili istinski slobodna deca, slobodna da idu kuda god žele i da rade šta god žele, a opet nekako zaštićena sa svih strana u nekoj vrsti sigurnosnog balona koji su činili rođaci, prijatelji, komšiluk… Osvajali smo te ulice i trgove, Bagdalu i Slobodište, osećajući da je sve to naše, da tu pripadamo, i taj osećaj ostao je u nama do danas.

I danas je ovo jedino mesto za koje osećam da mu potpuno pripadam i da ono pripada meni. Ja volim svoj Kruševac, volim njegove kuće, volim dvorišta prepuna cveća, volim i njegovu oronulost i trošnost, njegov jezik i kruševački govor, neku novu decu koja sada osvajaju sve te prostore… Mislim da je ovo jedan od retkih gradova koji imaju sposobnost da prihvate novo, nove zgrade, nove ljude, i da ih nekako uklope u sebe, da ih pripitome i prilagode. Onda, tu je, naravno, i taj poseban duh, zaista karakterističan, ta duhovitost i prihvatanje života i svega što on donosi na jedan dostojanstven i uvek pomalo ironičan način.

Ali, ono što je zanimljivo, i moja ćerka, koja nije rođena Kruševljanka, ali je, naravno, dobar deo svog života provela u njemu, sada, kad je odrasla, sve češće dolazi i ostaje u Kruševcu bar po nekoliko dana. Evo sad je, na primer, sa još četvoro svojih prijatelja dočekala Novu godinu u Kruševcu, niko od njih nije tu prvi put, i svi uvek žele da se vrate. Pitala sam je zašto voli Kruševac, i odgovorila mi je da je celo njeno detinjstvo tu, da gde god kreneš vidiš tragove istorije, i da svako mesto ima svoju dušu, počev od običnog kafića, pa do svega ostalog. A pre svega, kazala je, u njemu oseća mir. Možda je i to jedan od odgovora. A možda je najbolji ipak dao Marko, koji je uvek govorio: Beograd je kuća, a Kruševac je dom.

Stigla nam je još jedna godina. Šta očekuješ od nje, a šta mi novo možemo očekivati od tebe?

Nevena: Prestala sam da bilo šta očekujem od novih godina, odrasla sam i više ne verujem u Deda Mraza i novogodišnje odluke i želje. Trudim se da svoja očekivanja svedem na najmanju meru – tako je mnogo lakše, a i uvek postoji mogućnost da te ljudi i život prijatno iznenade. Volela bih, svakako, mada mi iz ove perspektive to izgleda prilično nemoguće, da dočekamo neki period smirenosti, da život bude jednostavniji i opušteniji i da se ljudi okrenu jedni drugima i nekim zajedničkim, opštim temama. Ne očekujem previše ni od sebe, uglavnom sam uspela da ostvarim svoje ambicije i ciljeve. Nadam se nekim lepim putovanjima, uživanju u dobroj književnosti, komunikaciji sa mladim, pametnim ljudima, ispunjenju nekih sitnijih želja i druženju sa onima koje volim.