Nenad Milošević (Jazzmo):  Renesansni sanjar velikog formata

„Žuti zajec“ je nastao jednog jutra dok smo pili kafu, sećam se kako nam je bilo zabavno dok smo kombinovali reči… Ulazim u manuš priču i primećujem drugačiji oblik gitara, sa posebnim zvukom… Ne razmišljam o materijalnom kada je slikanje i sviranje u pitanju – pravi mi blokadu…

Piše: Ivan St. Rizinger

Obično zagledan tek koji santimetar od dominantnog objekta u vidokrugu, neprekidno nesvesno istražuje okolinu i dok priča njegove figurice u glavi su već tri poteza ispred sagovornika. Ono što ga odlikuje i razlikuje od velikog broja sličnih posvećenika je enormna količina strasti kojom zaliva trenutno dominantnu opsesiju, a širok je spektar – slikarstvo, manuš džez, pravljenje gitara, pecanje… Pred vama je jedan, do srži iskren, razgovor o Nešinoj plovidbi kroz sopstvenu dušu.

Odrastao si u ne baš koloritnom ambijentu kruševačkih ’90-tih. I pored potencijalnih trauma, koje su mogle ostati na mladim dušama, mnogi od tih tada klinaca izrasli su u vrlo kreativne i duševne ljude… Kako tebi danas izgleda to vreme od pre tri decenije?

Nenad: Rođen sam 1979. u Kruševcu, u porodici gde su se sa očeve strane svi bavili muzikom. Otac svirao harmoniku i klavijature, stričevi trubu i činele u plek orkestru, deda gitaru, tako da smo imali sve instrumente u kući, od violine do bubjeva. Celo detinjstvo smo brat i ja proveli na moru, jer je otac imao gaže pa smo porodično bili po dva-tri meseca u Tivtu, Donjoj Lastvi tačnije. Bila je neka bela kaseta, sećam se, na kojoj je bila muzika koja me je jako privlačila, kompilacija instrumentalne muzike. Iako smo bili muzička porodica niko nije forsirao brata i mene. Kada je došlo vreme za polazak u nižu muzičku ja sam odbio. Kući su često dolazile očeve kolege muzičari i jako mi je bilo zanimljivo da slušam njihove priče i doživljaje, družili se tada ljudi iskreno i zdravo. Imali smo i gramofon i ploče. Sećam se – čim pustim EKV album „Ljubav“, a sam sam kući, trčim sav usplahiren od reakcije na muziku koju čujem i ne razumem. Bilo je i nekoliko albuma Bitlesa. Voleo sam da slušam ploče i crtam. Tako je bilo do početka ’90-tih, a onda su krenuli ratovi. Komšije, sa kojima sam provodio dosta vremena, su otišle za Ameriku, da tamo pobegnu od rata. Bio mi je to žestok udarac, ali se desio i preokret. Posle godinu dana, tačnije decembra 1991. oni se vrate. Taj moj drug, koji je stariji pet godina od mene, donosi kasete iz Čikaga – sve albume Gans end Rouzisa, Alis Kupera, Metalike, Def Leparda i „Nevermind“ Nirvane… E to me obuzelo, nisam sebi mogao da objasnim tu čaroliju. I dalje ne pomišljam da ću ikada da sviram, zapravo poželeo sam da sviram bubnjeve, jer sam osećao ritam. Otac ni da čuje: „Ma kakvi bubnjevi, da mi lupaš tu po celi dan, nema šanse…“. Prođe nekoliko godina, mi, braća i sestre po dvorištu se igramo, kad u prolazu moj deda kaže: „Šta radite? Što ne uzmete gitaru, činele, harmoniku pa svirajte nešto?“. I meni se upali lampica da hoću gitaru. Odem do dede da ga pitam za njegovu. On me maže: „Dao sam da mi je naštimuju“. Svakog dana sam išao da ga pitam jel doneo gitaru od štimera… i tako narednih 10 dana! Očigledno me isprobavao da vidi koliko sam ozbiljan? Jednog dana mi pozvoni na vrata i u ruci drži bordo akustičnu gitaru sa f izrazima… Kako sam je uzeo – to je bilo to, osetio sam da je deo mene. Imao sam samo tri časa gitare kod očevog druga Krte. Ispisao mi je tonove na vratu, pokazao c-dur skalu i pokazao e-mol i g-dur da se igram dok ne naučim tonove. Odmah sam skinuo „About the girl“ Nirvane. Stalno mi je pričao da su desna ruka i ritam najbitniji i da se ne ložim na solaže, doći će vreme i za to.

Legendarni Milan Krstić Krta, lider nekadašnjih Plavih akorda, bio je jedan od rokenrol pionira u Kruševcu. Premotavamo malo i stižemo do prvog javnog autorskog eksponiranja – formiraš, i danas često s nostalgijom pominjanu, grupu Bubblegun i ulaziš na tu, vrlo uzbudljivu kruševačku scenu. Uz sve alternativne sastave vi ste doneli sasvim drugačiji, sofisticiraniji zvuk…

Nenad: Ideja o bendu nastala je polaskom u srednju školu 1994. Krenuli su izlasci u grad, upoznavanje sa okolinom i ljudima sličnog shvatanja. Bilo je baš dosta bendova. Svaki deo grada imao ih je po nekoliko, uglavnom se svirao pank i hardkor. Sećam se koncerata u dvorištu bivše Muzičke: Daltonsi, Pklatovi, Skarpsi i meni omiljeni Helikopter. Tada još nisam vladao gitarom u potpunosti, ali ono što sam umeo sklopio sam u interesantnu celinu. Prvo smo se zvali Limbo i to je bila sobna varijanta benda, svirali smo neki nois… Bilo je to druženje po garažama i podrumima, prepuno entuzijazma. Prvi javni nastup nam je bio pod imenom She is Dirty, kao predgrupa legendarnim Skarpsima – nas trojica, basista Milan Jeremić, moj kum Nenad Živić za bubnjevima i ja. Imali smo performans, obukli ženske uniforme iz Gimnazije i prkosili svim pravilima. Miša Novaković je snimio svirku i imao sam je dugo u arhivi, dok nije nestala bez traga. Onda je došlo do promene u sastavu, kum je želeo na bas gitaru, Milan napušta bend. U nekom trenutku sretnemo Zlaju iz Skarpsa. Pozovem ga da svrati do mene, čuje šta radimo i eventuelno uskoči za svirku koju sam planirao. Svrati on, odsviramo mu to što smo spremili, on se oduševi i kaže: „Daj da ovo radimo na dalje, ne samo za svirku…“. Zlaja voli pank, indastrijal, kum hardkor, a ja EKV, Šarla, Nirvanu, Sonik Jut, Madhani i tako se dešava kuvanje sastojaka – svi daju doprinos u svom stilu. Mislim da je Zlatko predložio ime Bubblegun. Tada se mnogo vodilo računa o tome odakle si, a mi smo bili momci iz predgrađa i nismo baš imali šanse da se predstavimo kao drugi bendovi… ali smo zaintrigirali javnost. Uvek sam želeo da pravim pesme koje nisu po difoltu i u istom maniru, već da se eksperimentiše, zato sam jako cenio Šarla, kasnije Milanov rad i Disciplinu. Živelo se u teškom vremenu i jedini način suprotstavljanja i obraćanja je bila muzika. Da iskažeš nezadovoljstvo, predstaviš problem, kroz brutalnu realnost uveseliš publiku. Sve pesme, pod imenom Bubblegun, nastale su sa mojih 17 godina: Žuti zajec, Planina ljubavi, Prijatelj i drug, Stvorio bih se ali ne sa strane, 7-mi sprat, Klimaks, S tetkom u svet, Diablo… i još puno rifova i tekstova. „Žuti zajec“ je nastala jednog jutra dok smo pili kafu, sećam se kako nam je bilo zabavno dok smo kombinovali reči. Muzika je samo izletela iz mene. Pomešali smo jezike i različitosti, a zapravo predstavili problem među mladima kroz šaljivu notu i energičnu svirku sa drugačijim ritmom i primesama džeza u avangardi. Interesantan recept. U jednom trenutku dolazi do prezasićenja, nekog sazrevanja, prelomnog momenta. U martu 2001. dobijam poziv za vojsku. Mesec dana ranije gostujemo na Drugom programu radio Kruševca, sviramo uživo sa akustičnim instrumentima. To je bio prvi put da javnost čuje glas i tekstove. Ljudi to slušaju – saznajem kasnije.

Od muzičkog melting ot ai mreženja različitih ukusa, tebe i brata Nikolu u nekom trenutku magnetski privlači manuš, što i nije baš tako zastupljena džez podvrsta u ovom delu sveta. Počinješ i sa gradnjom gitara što je tek inspirativna priča. Šta se to sa tobom dogodilo, kada je nastupilo “prosvetljenje”?

Nenad: Sve se promenilo za godinu dana. Tehno žurke u Domu omladine i rep su preovladale gradom. U vojsci sam vežbao i usavršavao pevanje, maštajući o nastavku bavljenja muzikom. Zamišljao sam razne eksperimente sa akustičnim instrumentima, međutim nailazim na skroz drugu situaciju… Odustajem od sviranja i posvećujem se slikarstvu. Na republičkom nivou 2003. godine osvajam treće mesto i bivam nagrađen bronzanog plaketom u Sremskoj Mitrovici. Kreću likovne kolonije i stasavam kao umetnik. Međutim, dve godine kasnije moj brat Nikola odlučuje da svira bas. Okuplja neku ekipu i pita ne da im pomognem, objasnim, naučim… Nakon oklevanja prihvatim i počnem opet da sviram… Oni su tada otkrili rege i to su hteli da sviraju. Malo po malo napravimo bend Kruševački Dab Orkestar. U to vreme me Nikola upoznaje sa Zokom Vasićem, koji ima studio i ja dođem na ideju da kod njega snimim sve što imam, samo sa gitarom i vokalom, da mi ostane kao uspomena. Odemo Nidža i ja kod njega, odsviram par stvari i Zoka ostane zapanjen i predloži da napravimo bend i snimimo to kako treba, jer je mnogo dobro i šteta bi bilo da se ne predstavi publici. Nemamo bubnjara na vidiku, ali krenemo da pakujemo pesme u studiju. Snimimo tako ceo album. Zatim upoznajem Ivicu Lukovića, bubnjara. Svirali smo po Beogradu, Novom Sadu, Kruševcu, dospeli smo do novina, gostovali na radiju… Snimamo drugi album, ostao miks i tu se raziđemo. U tom trenutku ja se okrećem džez muzici i nastavljam dalje sa bratom. Pošto u kući oduvek imamo gramofon Nidža je znatno oplemenio kolekciju ploča. U njoj imamo jednu jako zanimljivu ploču posebnog gitariste, koji me je oduvek interesovao i iskreno nisam imao hrabrosti da se usudim da probam da zasviram njegovu muziku. Govorim o Đango Reinhartu. Skidam njegove pesme na uvo, sa ploče, otkrivam novu dušu, počinjem još dublje da spoznajem muziku, povezujem koliko sličnosti ima između klasike i džeza… Do tada sam imao samo jedan pristup instrumentu, a sada bezgraničan, sve se otvorilo. Ulazim u manuš priču i primećujem drugačiji oblik gitara, sa posebnim zvukom, koji tu vrstu muziciranja čini još originalnijom. Saznajem da nisu baš jeftine i ne mogu sebi da je priušti. Ranije sam popravljao akustične gitare, istraživao na nekim jeftinim instrumentima. Jednog dana odem za Kragujevac, kod čika Mome, sa prijateljem da pazarimo begeš… a njegova kuća prepuna tamburaških instrumenata. Čovek pravi tambure! Tu mi se javi ideja da probam da napravim svoju manuš gitaru. Krenem da tražim nacrt, da izučavam sve vezano za graditeljstvo… i iz prvog puta uspe mi da napravim super gitaru, sve ručno. Napravim ih osam i jedan kontrabas za burazera. Tu se zaljubim u graditeljstvo i danas popravljam gudačke i trzačke  instrumente po preporuci… Jazzmo trio pravim 2008. sa profesorom Bobanom Nikolićem i odmah sviramo nekoliko Đangovih kompozicija, par mojih u tom maniru, popularne klasične kompozicije, varijete, tango, valcere… Sviramo svuda po Srbiji, i van nje, a imali smo i čak tri nastupa na Nišvilu. Posle saradnje sa Bobanom odlučujem da snimim album sa autorskim kompozicijama i sa više Đangovih tema. Uključim ritam gitaru pored kontrabasa i svoju devojku, a kasnije i suprugu, Jovanu da odsvira violinu… Napravimo po mnogima jedinstven i prijatan album koji može bezgranično da se sluša i leči srce i dušu. Posle toga napravimo još jedan korak ka avangardnom pristupu i opet autorski, kao trio, samo što je na harmonici Vukašin Simić. Trenutna varijanta je u formi kvinteta, u kojoj smo oplemenili priču ubacivši bubanj i Acu Pejčića da svira sa nama na saksofonu, kavalu, melodici i klaviru. Ljudi opet mogu da čuju nešto drugačije, susret energije i iskustva ostavlja jako dobar utisak na publiku.

I čitavu tu svoju autentičnu umetničku evoluciju upotpunjuješ i uokviruješ slikarstvom, savršeno zatvoren krug ili tu ima mesta za još kojekakve dopune?

Nenad: Crtanje i slikarstvo su moja prva ljubav, iz detinjstva. Oduvek sam crtao, nekako sam to radio nesvesno i podsvesno, imao svesku u kojoj sam kreirao svoj svet i čuvao je samo za sebe. Ozbiljno sam počeo slikarstvom da se bavim u dvadesetoj. Slikarstvo je odnos jedan na jedan i od tebe zavisi šta ćeš da uradiš, bez pritiska da moraš da praviš odnose sa drugim ljudima i zavisiš od njih, kao u bendu. Počeo sam da izučavam razne umetnike, učim od njih, čitam knjige o umetnosti, kopiram crteže nekih ruskih slikara. Nađem recept, koji i danas koristim: srce od Van Goga, linija od Lotreka i sloboda od Pikasa, plus moja individualna priča. Živeo sam pravim životom umetnika, kao oni sa kraja 18. veka, probudim se, spakujem pribor u ranac ,ponesem neku hranu, vodu, štafelaj, platno u ruke i odem u prirodu. Osamim se i načinim sliku za 4-5 sati… i tako skoro svakog dana, jedno 2-3 godine. Pored Rasine, Morave, po brdima spontano sam nalazio pozicije za slikanje, gledao sam sa uzbuđenjem, primećivao sve oko mene. Jako me je uzbuđivalo to jurenje svetla, duha same prirode, vazduha, daljine. Dok sam tako radio bio sam potpuno predan i činilo mi se da ne mogu baš da uhvatim taj trenutak i dušu, ali kada dođem kući, odmorim oči i ne gledam u platno par sati, okrenem platno i onda se oduševim! Uspeo sam, to je to, tako magično… Prva faza mi je bila zelena, sve sam to nekako video realno tako, druga faza – istraživanje drevnog sa jakim bojama i simbolizmom i zvala se „Veseli Asteci“, treća – „egzotično slikarstvo“… inspirisan Matisom koga u početku nisam razumeo. Aktuelna faza je Jazzmo, i ona je moja oda džez muzičarima koji su bili pioniri za sve na dalje. To su veći formati, portreti. Najviše Džona Koltrejna, Dizija, Majls Dejvisa, Mingusa, Grepelija, Đanga, Armstronga… Njihove figure su me inspirisale da se izrazim kako sam mislio da pravim neku inovaciju u slikarstvu. Izlagao sam samostalno U Novom Sadu, Kruševcu, Zlatiboru. Od tehnika najviše radim ulje na platnu, mada sam doktorirao akril… Oprobao sam se i u akvarelu, vajanju, jednostavno me je sve interesovalo i u svemi sam hteo da uradim neki novi pristup. Ta sloboda me najviše privlači. Uglavnom radim za sebe i zbog sebe. Ne razmišljam o materijalnom kada je slikanje i sviranje u pitanju, jednostavno ne mogu da razmišljam o novcu dok slikam. Pravi mi blokadu…