Nataša Đulić Banović: „Herioteri“… Ni na šta nisam ponosnija

Na RK dvojci, kako smo je zvali, radila sam kao klinka od 16, 17 godina, a tad smo svi strašno pametni i imamo svoj stav… Susrete koje sam imala sa Tijanićem, opisala bih kao vrlo duhovita i ponekad zastrašujuća iskustva… Među dečacima u Edinburgu je bilo i naših sugrađana. Posebno sam dugo razgovarala sa unukom Živojina Kovačevića, koji je u Edinburgu završio i fakultet i postao inženjer… Imam mogućnost da se nađem na licu mesta kada se dešavaju važne stvari, i da izveštavam i na engleskom za druge redakcije, jer Euronews je veliki sistem sa dosta afilijacija…

Piše: Ivan St. Rizinger

I sa 16 godina bila je jedna od one vrlo retke vrste koja sve kapira u letu, iz čijih očiju čitaš da će jednog dana, kad odleti iz rodnog gnezda, načiniti od sebe šta poželi, kojoj je samo onaj udaljeni horizont granica koju nikad neće pređi, ali će joj uvek težiti…

Još kao tinejdžerka sela si pred mikrofon Radio Kruševca, a da verovatno nisi ni sanjala da će novinarstvo postati tvoj životni poziv… Ono što me intrigira je egzaktna činjenica da su gotovo svi, koji su nalik tebi, malodobni „zalutali“ ’90-tih na tu dragu radijsku frekvenciju kasnije postali izuzetno uspešni u svojim profesijama. Danas nema takvih „inkubatora“ u Kruševcu, a ni u Srbiji?

Nataša: I danas je mnogima neobično, u razgovorima o tome kako smo počeli da se bavimo ovim poslom, kad kažem da sam radila na Drugom programu Radio Kruševca, pa tek kasnije pomenem televiziju, RTK, gde sam u stvari primljena na audiciji. Kako sa televizije pređeš na radio, gde je tu logika….? Svi koji završe ispred ekrana, odatle ne mrdaju. Na RK dvojci, kako smo je zvali, radila sam kao klinka od 16, 17 godina, a tad smo svi strašno pametni i imamo svoj stav. Imala sam utisak da mogu da izrazim svoj ukus, uglavnom muzički, uz veliku pomoć iskusnih kolega. Bile su to devedesete godine, mi smo tek saznali šta je to MTV, a na drugoj strani rodio se turbo-folk. Koliko se sećam, jako smo voleli da zastupamo ovu prvu muzičku ideju. Jednom smo rekli da ćemo puštati turbo-folk samo ako nam slušaoci ostave ime, prezime i adresu. To verovatno nije bilo fer…

Fantastično zvuči kad to kažeš, da su mnogi sa naše drage radio stanice postali uspešni. Ne mogu sa sigurnošću da tvrdim ima li danas ili nema takvih „inkubatora“ u Srbiji. Znam da je radio stanicama teško, da imaju problema sa finansiranjem, da kratko ostanu u etru. I vreme je drugačije, veći uticaj imaju internet portali i podkasti. Da stvari budu neverovatnije, internet je valjda i spasio radio, jer se program emituje i onlajn. Sigurna sam da „inkubatora“ i dalje ima, samo se od šume ne vidi drveće.

Već dugo si Beograđanka, ali šta je to što neko kao ti zadrži „čarapansko“, nešto na šta si ponosna i uvek ti zagreje srce?

Nataša: Od kada sam upisala fakultet, imala sam utisak da se grad menja kad god bih se vratila kući. Doduše, tada bi uglavnom jedna prodavnica smenila drugu u centru grada. Uvek volim da vidim zgrade Kruševačkog pozorišta i Gimnazije. I štap koji sam dobila kada sam tu školu završila, a koji je dugo stajao u stanu mojih roditelja, pored velikog sata. I upravo u tom delu grada smo devedesetih išli na rok svirke… Najbolji prijatelji koje danas imam su upravo iz Kruševca, to se nikada nije promenilo. Trenutno u mojoj redakciji radi jedna divna devojka, Lana. Izuzetno pametna, visprena, brza u poslu. Nekoliko meseci pošto smo počele da radimo zajedno, saznala sam da je iz Kruševca. E na to sam, na primer, ponosna. To je možda onaj inkubator iz tvog prvog pitanja. Momenat kada pomislim koliko talentovanih ljudi je poteklo iz našeg grada.

Akcenat sam izgubila, ali i dalje kad me neko pita da li da nešto uradi, kažem – ako.

Diplomirala si engleski 2002, o roku, a već dve godine kasnije postaješ značajno lice RTS-a… Otkud opet u novinarstvu, biće da je zarazno, i to baš u sam vrh, jer tada kućom gospodari Aleksandar Tijanić?

Nataša: Nego šta nego je zarazno. U stvari, od radija je ostala ta želja da se opet nađem u medijima, ali mi je nedostajalo novinarsko iskustvo. U Kruševcu sam ipak bila voditelj. Zato sam razmišljala te 1996. da li da upišem engleski, ili Fakultet političkih nauka. Malo rodbina, malo društvo, tek eto mene na Filološkom fakultetu. Na kraju, ispostavilo se to kao sasvim dobra odluka. Često sam uz kolege koje su završile isti fakultet na RTS-u bila ona osoba koja „zna“ jezik, koja može da razgovara sa strancima, posebno ako se u to uklopi i dobar izgovor. To mi je imponovalo, jer uvek sam mislila da svako može da nauči da komunicira na drugom jeziku, ali da kada imaš „zanat“ u rukama, to nije isto.

Tako sam postala ona koja je išla na razne seminare u inostranstvo, razgovarala sa stranim gostima, kad treba pisala zvanična pisma. Da bude, je li, „tačno“. Mislim da me je znanje jezika i odvelo ka spoljnoj politici, čime se danas konkretno bavim. Moram da pomenem jednu važnu osobu, pre Tijanića. Ja se jesam našla na javnom servisu u isto vreme kada i on, ali često pomislim – ništa bez moje mame. Ona mi je došapnula da se posle duže vremena organizuje audicija za nova lica RTS-a, kao što mi je negde 1993. isto tako skrenula pažnju na audiciju za Radio- televiziju Kruševac.

I tako sam je ponovo poslušala, i posle par godina uletela pravo u političku redakciju. Prvo unutrašnja, onda spoljna, i zatim moja najdraža redakcija „Oko“. Urednica informativnog programa kada sam počela da radim bila je Gordana Suša, a mislim da je par maseci kasnije Aleksandar Tijanić počeo da vodi RTS. Čovek je bio legenda novinarstva. Kolale su razne priče o tome kakav će direktor biti. Najkraće rečeno, išle su iz minusa u plus, pa obrnuto. Nekolicinu susreta koje sam imala sa njim, opisala bih kao vrlo duhovito i ponekad zastrašujuće iskustvo. Ali vrlo često, zabavno. Mnoga poznata novinarska i voditeljska imena, najjača u to vreme u zemlji, prihvatila su njegov poziv i sa različitim rezultatima, neko vreme radila na RTS-u. Kada je Zoranu Stanojeviću poverio „Oko magazin“, i kada sam ušla u tu ekipu, prvo sam, iskreno, mislila da me neko mrzi i baca u nekakav format „manje važan“ od Dnevnika. Zamalo da napravim grešku u koracima. Srećom, u „Oku“ sam dugo i ostala. To mi je uvek bila baza, čak i kada sam se kretala u različitim redakcijama na javnom servisu.

Na kraju sam izabrala i drugu televiziju, ali drugu profesiju teško mogu da zamislim. Kako ono reče? Biće da je zarazno.

Radila si neke stvari (penjanje po solarnim panelima) i teme (Herioteri – srpski đaci u Škotskoj tokom Velikog rata, mislim da je bilo i Kruševljana) koje niko pre tebe nije činio tako vidljivim i atraktivnim…

Nataša: Penjanje po solarnim panelima bilo je deo sjajnog projekta u okviru saradnje sa kancelarijom EU u Srbiji. Bila je to emisija „Šta ja imam od toga?“ Koncept je bio da odemo u neku zemlju EU i vidimo kako funkcionišu određene politike (u tom slučaju energetska efikasnost), prvi deo emisije posvetimo tome, a onda drugi deo snimimo u Srbiji i uporedimo dokle smo stigli. Za tu temu smo išli u Austriju, gde je jedan vizuelno prezanimljiv profesor predložio da se popnemo na krov, da vidim koliko su te ploče jake i koliko ih ima. U Belgiji smo radili priču o zaštiti potrošača. Malo se iznerviraš kad vidiš šta je sve na raspolaganju u toj zemlji i kako kupci mogu da ostvare svoja prava. Mislim da mi i danas kuburimo s tim….

A „Herioteri“… Ni na šta nisam ponosnija. Osim spoljne politike, istorija je nešto čime volim da se bavim. Kada je o srpskoj istoriji reč, mene privlače detalji iz Prvog svetskog rata. Period kada je država Srbija uradila neverovatne stvari u vojničkom smislu, i imala izuzetan ugled u svetu. Sve počinje kada upoznajem Luiz Miler, jednu divnu Engleskinju koja živi u Edinburgu. Ona će kasnije u Beogradu dobiti zlatnu medalju za zasluge u javnim i kulturnim delatnostima, ali u tom momentu radi na berzi i u slobodno vreme traži spise o bolničarkama iz Škotske koje su bile u Srbiji tokom Prvog svetskog rata. O njima piše i knjige. Srećemo se i radimo sjajan intervju u kome sa strašću govori o Elsi Inglis i Flori Sends. Smesta smo „kliknule“ i ona me od tada obaveštava ako nađe nešto zanimljivo o ovoj temi. Jednog dana, kopajući po arhivama, nailazi na priču o srpskim dečacima koji su sa Krfa posle povlačenja preko Albanije stigli u Britaniju, konkretno jedna grupa završava u Edinburgu u elitnoj školi „Džordž Heriot“. Dobila sam podršku da odem u Edinburg i snimim emisiju, koja je kasnije dobila i nastavak. Celu priču o izuzetnom prijemu koji su imali, njihovoj snalažljivosti u toj nepoznatoj zemlji, krasi i to što su naučili da igraju ragbi.

Učestvovali su na turniru 1918. kao reprezentacija Srbije, i pobedili. Priča o toj utakmici je vrlo napeta, sa sve sjajnim govorom kapitena Tome Tomića rodom iz Leksovca koji je bio izuzetno dobar pa je morao da igra za školu, ali je zato došao da podrži tim Srbije. Veruj mi, ništa manje emotivno od „Montevidea“. Sve to je bilo sjajno organizovano, a onda sam po povratku počela da tražim potomke srpskih Heriotera, kako ih u školi u koju su išli i danas zovu.

I malo po malo, pojavljivali su se, taman da edinburški deo dobije nastavak. Tek posle emitovanja javilo ih se još, i svaku novu priču smo ubacivali u „Oko magazin“. Čak je i ragbi tim „Džordž Heriota“ došao u Beograd i odigrao meč sa našim ragbistima, u Borči. Tada su Škoti pobedili. Najlepša stvar koja se desila je kada je škola 2018. pozvala potomke da dođu u Edinburg kako bi odali počast srpskim Herioterima na stogodišnjicu utakmice reprezentacije Srbije. I mi smo bili tamo i sve to zabeležili. Za tu reportažu sam nagrađena, to je najdraža nagrada koju imam. Među dečacima u Edinburgu je bilo i naših sugrađana.

Posebno sam dugo razgovarala sa unukom Živojina Kovačevića, koji je u Edinburgu završio i fakultet i postao inženjer. Zanimljiva stvar koja govori o načinu razmišljanja ovih ljudi u to vreme jeste što su se skoro svi vratili u Srbiju jer su želeli da pomognu u njenoj obnovi. Tako i Živojin, koji je između ostalog, konstruisao Rasinski most, koji je bombardovan 1999. godine. Njegova unuka mi je često govorila da je mislila da je time krug zatvoren. Sa drugom i kolegom, Konstaninom Stankovićem započeo je rad na Hramu Sv. Save. Većina Heriotera se nije najbolje snašla posle Drugog svetskog rata. Njihov rad je zaustavljen, i nisu uspeli da dovrše svoj posao, da obnove Srbiju. U znak sećanja potomci i naša ekipa okupljaju se svakog prvog ponedeljka u junu, na dan škole „Džordž Heriot“. Bilo je toga još. Obilazila sam i zapuštene grobove srpskih vojnika iz Velikog rata u Republici Srpskoj, a ponosna sam i na emisiju o srpskom ratnom reporteru Ristu Marjanoviću. Da njega nije bilo, ne bi bilo ni čuvenih fotografija koje su nastale prilikom povlačenja preko Albanije, koje je kasnije prikazao na izložbi u Luvru. To je bio dokaz Evropi da se Srbija i dalje bori. Imao je izuzetan uticaj na imidž Srbije u svetu u tom trenutku.

Nakon 17 godina provedenih u Javnom servisu došla je „ponuda koja se ne odbija“. Od 2021. postaješ urednik spoljnopolitičke redakcije Euronews Srbije. Koliko su ta kuća i pogotovo ta tvoja pozicija uzbudljivo profestonalno iskustvo, obzirom na činjenicu da smo, laički konstatovano, na pragu Trećeg svetskog rata?

Nataša: Ne bih da bilo koga izdeprimiram, ali videćemo koliko je to laička konstatacija. Ovih dana me neki vrlo pametni ljudi podsećaju da smo 1939. godinu kao početak još jednog svetskog rata istorijski ubeležili tek kasnije, uz veliku pomoć naknadne pameti. Ne kažem da je 2022. „ta“ godina u kojoj je počeo neki novi globalni rat, ali ubeđena sam da ćemo je zapamtiti kao nekakvu prekretnicu.
Da, u ovo vreme, veoma je uzbudljivo raditi ovaj posao. Kada je počeo rat u Ukrajini, potom ovaj između Izraela i Hamasa, nismo stajali sa praćenjem iz časa u čas po dve nedelje, dok se, izvinjavam se na izrazu, nismo navikli. I danas, su naravno te vesti visoko pozicionirane, ali, da li je moguće, rat u Ukrajini ulazi u TREĆU godinu….

Ono čemu mislim, uspešno odolevamo kao redakcija jeste da se stavljamo na stranu, a ja se ne sećam da je to ikada bilo ovako teško. Dakle, trudimo se da predstavimo obe strane koliko je to moguće, ili makar različite poglede na temu. Imali smo u gostima i Ukrajince i Ruse, i Izraelce i Palestince. I Irance. Mediji su došli u neverovatnu situaciju, i ovde mislim ne samo na domaće, već i na inostrane respektabilne medije posebno u Evropi i SAD, da ne izveštavaju, već kreiraju mišljenje javnosti. A društvene mreže su nas već uvele u svoj algoritam, prema kome čitamo i gledamo samo ono sa čime se slažemo. Zato su kuća u kojoj sada radim i način na koji pratim spoljnu politiku trenutno savršeno kompatibilni. Sigurna sam da znaš da se vrlo često, u raznim vremenima, za spoljnopolitičke novinare govorilo – prate spoljnu politiku, jer je to lakše nego pratiti domaću. Ovde to nije slučaj, prati se sve, a spoljnopolitički događaji u meri u kojoj to zavređuju.

Imam mogućnost da se nađem na licu mesta kada se dešavaju važne stvari, i da izveštavam i na engleskom za druge redakcije, jer Euronews je veliki sistem sa dosta afilijacija. Pratila sam velike događaje, poput Minhenske bezbednosne konferencije, sastanaka G7, NATO samita na primer. To su inače, uobičajeni godišnji događaji, ali postaju sve zanimljiviji od februara 2022. Imala sam priliku da izveštavam i sa važnih izbora, od kojih su mi najinteresantniji bili post-Merkelovski u Nemačkoj, nedavni u Poljskoj, i u turski, prošlog maja. Tada smo uspeli da odemo do juga Turske, videli smo kako tri meseca posle razornog zemljotresa žive ljudi koji su bili u epicentru događaja. I kako su svi mahom glasali za Erdogana, zemljotres to nije mogao da promeni. Već se pripremam (i neizmerno radujem) izveštavanju sa američkih.

Jesu li i Kruševljani počeli da te gledaju na drugi način?

Nataša: Jedna moja koleginica to zove „poznatost“. Iako sam uradila veliki broj reportaža, čini mi se da je u tom smislu bio presudan angažman u Jutarnjem dnevniku RTS-a koji je trajao par godina. Kada nekom svakog dana govoriš „dobro jutro“, imaju utisak da te poznaju.

Rekla bih da je Kruševljanima koji me znaju bilo drago što mogu da kažu da se znamo, i to je to. Novinari najčešće nisu rok zvezde. A kod nas ni rok zvezde nisu „proroci u svom selu“. Odnosno, ono što je od rok zvezda ostalo.